Невероватно: Уместо извињења, усред Београда Британци и Немци држе лекције Србима о геноциду

Потпуно је невероватно да амбасаде Британије, Немачке и Француске учествују у организацији скупа усред Београда и држе нам предавање о помиритељском односу према историји, без речи извињења за злочине почињене над Србима у НАТО агресији за које су одговорне владе њихових земаља, каже професор Филозофског факултета Милош Ковић.

Ако се хтело доћи до помиритељских речи, што је заиста за сваку похвалу и та идеја је сама по себи добра, онда је овај скуп, сматра Ковић, требало да почне, на пример, полагањем венца на споменик Милици Ракић, јер је то злочин за који су одговорне владе Велике Британије, Немачке, Француске и осталих НАТО држава.

Уочи 75. годишњице Савета Европе у Ректорату Универзитета у Београду уприличен је симпозијум посвећен настави историје где се говорило о суочавању са прошлошћу, „вишку историје“, немогућности Срба да „сваре“ своју историју и начинима на које српску омладину треба подучавати о њиховој историји.

Ковић истиче да наука почива на сарадњи стручњака из различитих земаља и различитих научних области и да се не може ни на који начин критиковати сама идеја сарадње са колегама из иностранства.

Он каже за Спутњик да сви можемо нешто научити једни од других, али да овај скуп нема никакве везе са објективношћу и струком историчара, упркос томе што његови организатори, међу којима су бројне невладине организације и западне амбасаде, претендују на то да нас науче историји и да нам помогну да савладамо методе историчара.

Нисмо чули ниједну реч извињења амбасадора ових великих земаља, напротив, нама се деле лекције о национализму, пристрасности, па чак и о геноциду, рекао је Ковић за Спутњик.

Он такође напомиње и то да се 75. годишњица оснивања Савета Европе прославља у тренутку када исти тај Савет намерава да прими у свој састав део српске територије, део Републике Србије, такозвано Косово, односно једну, како Ковић каже, сецесионистичку и терористичку квазидржаву.

Могу разумети да амбасадори примају упутства из својих министарстава и држава, али своје колеге које учествују и организују овакве скупове не могу да разумем. Жао ми је што је тако и мислим да су скупови ове врсте срамота за Филозофски факултет и Универзитет у Београду, рекао је Ковић.

Шеф канцеларије Савета Европе у Београду, Јанош Бабић, говорио је у београдском Ректорату о историји Савета Европе и томе како је, још при оснивању Савета, њихов „морални императив“ био да учине све што је неопходно да до страхота рата и геноцида након Другог светског рата, никад више не дође – бар не на њиховом континенту.

Он је рекао и то да се њихова годишњица не може прославити без осврта на „огромне проблеме кроз које Европа данас пролази“ у светлу рата у Украјини. Проблем, по Бабићу, представља и то што је демократија такође угрожена и што то прети да „поткопа“ демократске владе, владавину закона и људска права грађана.

Оно што рат у Украјини и поткопавање демократије у Европи имају заједничко, бар по Бабићу, јесте „прибегавање искривљеним историјским наративима који за циљ имају оправдавање недемократских агенди“. Из овог разлога, тврди он, императивно је „гајити“ грађане који размишљају критички и демократски.

Сви се морамо потрудити да обезбедимо да грађани буду „опремљени“ критичким и историјским вештинама које су неопходне за разоткривање лажних наратива и манипулација које угрожавају демократију, људска права и мир са комшијама. Ово захтева да студенти развијају интелектуалне, емотивне и моралне капацитете, да би се критички упустили у наше историје у духу добре воље, међусобног разумевања и спремности да препознају своје грешке и опросте туђе, рекао је Бабић.

Кад Британац објашњава да Срби имају „вишак историје“

На отварању скупа је говорио и амбасадор Британије у Србији Едвард Фергусон. Он је окупљенима, поред тога што је цитирао Здравка Чолића, цитирао и Винстона Черчила, објашњавајући како Срби имају „вишак историје“ који не могу да „сваре“ и да треба да се угледамо на Немачку и Француску, односно њихово „историјско“ помирење. Историја, по Фергусону, постаје „највише несварљива“ када служи као политичко оружје, а не као фактор који мири и уједињује.

Службовао сам четири године као амбасадор Британије у Босни и Херцеговини, а сада сам овде у Србији и осећам да сам позван да кажем, из искуства и са осећајем за то, да је једна од највећих препрека за овај регион, који волим здушно, да се причање и подучавање о историјским догађајима пречесто претвара у редиговане „ми и они“ наративе… Узмите за пример Други светски рат. Однос између Србије и Хрватске се још увек није опоравио од страхота Јасеновца… Погледајте црно-бели однос презирања између четника и партизана који и данас дели људе у Србији и по региону… Узмите у разматрање конфликте и насиље који су довели до распада Југославије од Сребренице и Косова до Вуковара… Овдашњи политичари се одмах устреме на злочине и неправде који су спроведени над њиховим народом, али су спори у препознавању оних који су почињени над другима, рекао је Фергусон.

Проблем, по његовом мишљењу, није мањак информација или сама историја, већ шта се са њом ради и да је, с тим у вези, кључно „опремити“ младе људе из овог региона да се „помире са турбулентном прошлошћу“ и да крену даље у будућност.

Фергусон је помињао и како се у Србији недовољно учи о распаду Југославије, па да прибегавају садржајима са друштвених мрежа. Такође је као проблем истакао пружање пристрасних информација ученицима.

Уколико хоћемо да наставни план и програм, као и књиге, упућују на помирење, морају да деконструишу историјске митове, да избегавају етноцентричне приступе и да признају патњу и искуства свих страна. Учење историје засновано на овим многобројним перспективама сада је, и то ми је драго што кажем, део „мејнстрим“ приступа предавању историје, изјавио је Фергусон.

А где је геноцид над Србима?

Професор Ковић овакав наступ сматра највећим могућим лицемерјем. Он подсећа да је немачка регуларна војска у Србији, у оба светска рата, починила најбруталније геноцидне злочине над женама, децом и старцима и да би немачка амбасада, као један од покровитеља скупа, у најмању руку требало да се извини српском народу, а не да му држи лекције о геноциду. Уместо тога, каже Ковић, западни амбасадори српским стручњацима објашњавају како треба да пишу помиритељску историју.

Немачка такође, подсећа Ковић, у овом тренутку „гура“ у Уједињеним нацијама иницијативу у којој Немачка и Руанда предлажу доношење резолуције о геноциду у Сребреници.

Уместо да се као српски историчари баве темама немачког геноцида у два светска рата, Јадовну, Јасеновцу и осталим стратиштима, злочинима у Шапцу, Краљеву и Крагујевцу, професори, па чак и клуб студената историје са Филозофског факултета дозвољавају да им немачка амбасада организује, а британски амбасадор, без трунке саучешћа, извињења и емпатије, држи „софистициране лекције“ о геноциду и о Јасеновцу.

Ковић предлаже британском амбасадору да је могао, када већ говори о Другом светском рату, да се присети васкршњег бомбардовања Београда 1944. године, када је убијено више Београђана него у бомбардовању које је извела нацистичка Немачка априла 1941. године. Могао би такође, истиче Ковић, да се сети учешћа своје владе у разарању СФР Југославије, али и да поразмисли о ономе шта се данас дешава, односно о геноциду над српским народом на Косову и Метохији.

Врхунац цинизма је рећи Србима да имају вишак историје и да не могу да је „сваре“, што је заправо цитат Винстона Черчила, који је својом политиком у оба светска рата издао српски народ. Последња личност на коју би требало да се позива амбасадор Велике Британије у згради ректората Универзитета у Београду је Винстон Черчил и то показује недостатак доброг укуса и такта.

Нити стручно, нит морално

Професор Ковић подсећа да су Срби једно време писали ту фамозну „помиритељску“ историју и да се у Југославији о прошлости није писало „ни по бабу, ни по стричевима“, већ управо тако да се нико „не увреди“. Овдашња историја је писана дуги низ година на такав начин, па је заборављен геноцид из Првог светског рата, као и геноцид над Србима из Другог светског рата, односно, настојало се да се заборави ко је тај геноцид починио. Због тога смо и дошли, каже наш саговорник, у ситуацију да нам се иста судбина касније опет понови.

Ковић тврди да нам не треба писање никаквих помиритељских уџбеника, већ да су нам потребне књиге у којима стоји историјска истина, а да у томе свакако немају шта да нас уче амбасадори Велике Британије, Немачке или Француске.

Организатори овог скупа су српски историчари који критикују програме српских школа, а сами их праве. То су историчари који критикују политику подизања споменика Стефану Немањи, а у исто време примају донације од Министарства просвете. То је једна позиција која нити је стручна, нити је академска, а морам да кажем није ни морална. На жалост, у организацији овог скупа је учествовао и Клуб студената историје „Георгије Острогорски“ и волео бих да видим шта би им он рекао на програм скупа, где пише да учесници осуђују „агресију Русије на Украјину“. Предлажем им да промене име свог удружења у Клуб студената историје Фридрих Науман или можда Ханрих фон Трајчке. Молим младе историчаре да се држе своје струке, да размисле о томе шта је то њихова струка и шта је то морал, пре него што уопште и узму учешћа на оваквим скуповима, поручио је Ковић.