Строго поверљиво из Ленглија: ЦИА о пореклу Албанаца Јелена Чалија

Теорија о староседелачком пореклу Албанаца не пије воду ни код америчке ЦИА, обавештајне агенције земље из које долазе главни ликови које Албанци на Космету данас клешу у националне споменике.

У обимом извештају ЦИА на више од стотину страна о Албанији, а са којег је скинута ознака тајности, на самом почетку срушен је овај новоалбански мит. Албанци су се доселили на Балкан заједно са великом Индо-европском групом народа, наводи се у документу ЦИА. Нису Илири и нису староседеоци Балкана који су на Косову дочекали Словене.

Треба, додуше, имати у виду да документ о којем говоримо датира из 1950. године, док је прича о староседелачком пореклу Албанаца настала много касније и то у врло практичне, политичке сврхе: како би се доказало да Албанци полажу историјско право на Косово и Метохију. Од предака Илира, Албанци даље развијају теорије о Ниманима, како су се у тој њиховој поставци света звали српски Немањићи, Милушу Копилићију, којег су свеже досељени Срби прозвали Милош Обилић и тако даље у том смеру.

То што озбиљни историчари, попут византолога проф. др Радивоја Радића, који је о томе 2015. говорио за „Политику“, указују да се Илири последњи пут помињу у изворима у 3. веку, а Албанци се први пут помињу у 11. веку, дакле 800 година празнине, за овакве поставке није ни од какве важности.

Али, вратимо се на Американце из 1950. године.

ЦИА се позива на римског историчара Страбона који је забележио да су Албанци у веку пре Христа насељавали подручје око реке Куре, у данашњем Азербејџану, да су били важна етничка група јер су могли да окупе војску од 80.000 људи под оружјем. Народ који Страбон назива Албанцима чинила су племена којима су управљали „краљеви“ (упитно је да ли може да се користи у данашњем значењу те речи, опажа ЦИА), а која су притиснута са југа и истока и без могућности да даље бране своју територију кренули у Велику сеобу народа и тако стигли до данашње Албаније.

Историја ове Кавкаске Албаније, иначе, била је једна од тачки спорења Јерменије и Азербејџана. У тим расправама су, између осталог, азербејџански академици оптуживани да су преименовали истакнуте средњовековне политичке вође, историчаре и писце који су живели у Нагорно Карабаху и Јерменији у ‘Албанце’, као и да су ови напори први пут започети педесетих година 20. века.

Што се тиче Албанаца о којима пише ЦИА негде у сличном периоду, наводи се даље да су они на просторима данашње Албаније наишли на остатке народа Пелазга „супериорније културе и цивилизације“ који су значајно утицали на њихову еволуцију. „Древна историја Албанаца не може се са поузданошћу утврдити“, ограђује се ЦИА.

Из те магловите прошлости, тако, неки српски научници указују да иако постоји континуитет албанског етнонима (имена Албанци), не постоје поуздани докази о етничком континуитету, односно да је у питању један исти народ.

Римско царство потчинило је Албанију, наводи се даље, али никада нису успели да асимилују њену популацију.

„Албанци су били једини варварски народ на Медитеранској обали који је имао снаге да се одупре националној и културној интеграцији коју су спроводили Римљани… Захваљујући ревносном неговању традиције, Албанци су остали у неку руку примитивни од римских дана“, запажа ЦИА. Објашњава се да су Албанци живели у непроходним планинама, а Римљани нису били заинтересовани да продиру на територију до које није било путева, па је тако дошло до те нетакнутости римском цивилизацијом.

„Судећи по природи и карактеру ових људи, довољно је елементарно закључивање да би се открило да нису били много прогресивни у присвајању модерног концепта цивилизације“, закључује ЦИА у делу документа који обрађује рану историју.

У наставку, обрађује се период од 4. до 9. века али се Албанци готово и не помињу – говори се о Албанији која је 395. године постала део Источног римског царства и коју су чинили мањи феуди који су били зависни од већих феуда у Италији или на Балкану. Затим о походима на Албанију: Јустинијана (535. година), Словена (7. век), успостављању трговачког саобраћаја између Венеције и Албаније (9. век).

Ту се запажа да су Албанци који су живели у приобаљу дошли у додир са различитим институцијама Венеције, али да је већина остала да живи у планинама „бранећи се од Турака и Словена“.

Говорећи о Албанцима из ових раних векова, треба запазити да поједини византијски историчари Албанцима зову и Словене који су насељавали ово подручје у то време, а који засигурно немају никакве везе са Албанцима о којима пише ЦИА и њиховим потомцима који су у време настанка документа „огрезли“ у комунизам под Енвером Хоџом. Тадашње зближавање са Совјетским савезом један је од разлога зашто су Американцима постали безбедносно интересантни.

Из деветог се скаче у 18. век (на странама које следе потом има још један кратак излет у 13, 14. и 15. век) и Наполеонова освајања. За њих се наводи да су што се тиче Албаније била неуспешна због бројних побуна „албанских снага у саставу турске војске“.

Иако ЦИА Албанце смешта још у доба Римљана, тек на овом месту, где се говори о Наполеоновим ратовима, први пут чујемо и име неке локалне историјске личности.

То је Али-паша Тепеленски или Али-паша Јањински „једна од најистакнутијих личности албанске историје“. Да не улазимо у контроверзе да постоје мишљења да је Али-паша био турског порекла, ова истакнута историјска личност запамћена је, осим побуна против Турака како би проширио своју власт, и по суровости и окрутности са којом се обрачунавао са хришћанима, Цинцарима, Грцима…

Вредно је забележити и једно запажање ЦИА у вези са покретом ослобађања малих народа од отоманске власти који је имао широку подршку Русије. Албанија се тада нашла у незавидној позицији, бележи ЦИА.

„Албанска борба увек је имала анти-словенски карактер јер је словенство представљало вечиту претњу. Ово је главни разлог зашто су се Албанци, који су се херојски борили против Турака у бројним бунама и устанцима, борили под турском заставом против руске војске у Кримском рату“.

Ако и има неких недоумица ко су били Албанци из римског доба, ови су нам несумњиво добро познати.