Велики Серж: Доба глобалног „цугцванга”

Напомена аутора: Унапред се извињавам због потенцијално расплинуте природе овог чланка, који представља неку врсту тока свести током једне геостратешке медитације. Могуће је да ће ово бити превише апстрактно да би било интересантно. Ако је то случај, слободно ме изгрдите у коментарима.

Много волим шах. Иако сам просечан играч, бескрајно ме забављају наизглед бесконачне варијације и стратешке смицалице које велики светски играчи могу да створе из тог истог, познатог почетка. Премда је то стара игра (правила која данас познајемо настала су у Европи у 15. веку), одолела је огромној количини рачунарске снаге која је бачена на њу последњих година. Чак и са данашњим моћним шаховским софтверима, она остаје „нерешена” игра, отворена за даље експериментисање, проучавање и контемплацију.

Један шаховски канон, који сам научио рано у шаховском клубу мог детињства, јесте да је највећа предност када вам припада следећи потез, што је нека врста лекције опреза како би се избегла претерана самоувереност пре него што противник има шансу да реагује. Међутим, мало касније научите и концепт који изокреће и первертира овај афоризам: нешто што се зове „цугцванг”.

Цугцванг (немачка реч која буквално значи „изнуђено кретање”) се односи на било коју ситуацију у шаху у којој је играч принуђен да направи потез који слаби његов положај – попут краља који је сатеран у ћошак како би избегао шах, а сваки пут када се помери да би избегао шах ближи се шах-мату. Простије речено, цугцванг је ситуација у којој нису доступне добре опције, а на вас је ред да повучете потез. Ако вам се деси да гледате у таблу и размишљате како бисте радије прескочили потез, у цугцвангу сте. Наравно, не можете прескочити потез. Морате да одиграте нешто. И шта год да урадите, позиција вам се погоршава.

Ова идеја одсуства добрих опција уз истовремену принуђеност на потез постала је мотив одвијајуће ере геополитичке колотечине. Актери широм света налазе се у ситуацији у којој су принуђени да делају у одсуству добрих решења. Збигњев Бжежински је познат по томе што је о геополитици писао као о аналогу шаха. Ако је заиста тако, сада је моменат да се бира које фигуре спасавати.

Јерусалим

Готово је немогуће пронаћи неострашћену анализу израелско-арапског сукоба, просто зато што он лежи директно на чворишту етно-религијских црвених линија. Палестинци су предмет забринутости многих од готово две милијарде муслимана у свету – нарочито у арапском свету – који патње и понижења Газе доживљавају као сопствене. Израел, са друге стране, је субјекат ретког договора између америчких евангелиста (који верују да је национална држава Израел од значаја за Армагедон и судбину хришћанства) и секуларније владајуће америчке аморфне масе, која Израел третира као америчку испоставу на Леванту. Свему овоме можемо додати и помаљајући религију антиколонијализма – која Палестину третира као следећи велики пројекат ослобођења – налик на окончање апартхејда у Јужној Африци или Гандијеву кампању за независност Индије.

Није ми циљ да било коју од горе поменутих група убедим да су им гледишта погрешна per se. Уместо тога, тврдим да, упркос овом мноштву моћних емотивно-религиозних струја, добар део израелско-арапског сукоба може се разумети у прилично приземним геополитичким категоријама. Упркос енормним психолошким улозима милијарди људи у овој теми, она се и даље може посматрати кроз једну релативно неострашћену анализу.

Корен проблема лежи у необичној природи израелске државе. Израл није обична држава. Под овим не мислим да кажем ни да је специјална држава провиђења (како би то можда рекли амерички евангелисти), нити да је јединствено подмукли коренски узрок свег зла. Уместо тога, израелска држава изузетна је на два значајна начина који су повезани са њеном функцијом и геополитичком рачуницом, а не са њеним моралним садржајем.

Прво, Израел је есхатолошка држава-гарнизон. Ово је посебна врста државе – која себе перципира као неку врсту бране смаку света – па у складу са тим постаје високо милитаризована и веома спремна на употребу војне силе. Израел није једина таква држава у историји, али је једина очигледна која данас постоји.

Руска аналогија

Историјска компарација може да помогне у објашњењу. Године 1453. – када је Османско царство прегазило Константинопољ и срушило миленијумима стари римски империјум – рана средњовековна Русија нашла се у јединственој позицији. Са падом Византије (и претходном шизмом која је одвојила западно-папско хришћанство), Русија је сада била једина православна хришћанска сила преостала на свету. Ова чињеница створила је осећај светско-историјске религијске опсаде.

Опкољена са свих страна исламом, римокатолицизмом и турко-монголским каганатима, Русија је постала прототипска есхатолошка држава-гарнизон, са високим степеном сарадње између цркве и државе, те изузетним нивоом војне мобилизације. Карактер руске државе неизбрисиво је формирао овај осећај опкољености, те битисања као последњег бастиона аутентичног хришћанства, што је за последицу имало потребу екстракције високог нивоа људског материјала и пореских прихода како би се одбранила држава-гарнизон.

Израел је готово исти, мада је његов осећај есхатолошког ужаса више етно-религијске природе. Израел је једина јеврејска држава на свету – основана у сенци Аушвица. Опкољен је са свих страна државама против којих је водио неколико ратова. Није питање да ли ово оправдава кинетички аспект израелске спољне политике. Проста чињеница је да ово представља инхерентну аутоперцепцију Израела. То је есхатолошки бастион за јеврејско становништво које сматра да нема где другде да иде. Онај ко одбија да увиди централну израелску геополитичку премису – да ће учинити све како би избегли повратак у Аушвиц – никада неће ни разумети потезе ове државе.

Међутим, есхатолошко-гарнизонска природа државе није једино што Израел чини абнормалним. Он је, такође, прилично неуобичајен чињеницом да је то досељеничко-колонијална држава у 21. веку. Израел одржава на стотине насеља у дефакто анектираним територијама Западне Обале, које настањује око пола милиона Јевреја. Ова насеља представљају настојање да се демографски угуше и асимилују палестинске земље, и не могу се описати другим речима осим као досељенички колонијализам.

Поново ће се разлетети све врсте религијских аргумената о томе да ли је ово оправдано или не – али реалност коју морамо да прихватимо гласи да ово није уобичајено. Данска нема колоније. Не постоје данска села саграђена у северној Немачкој како би се проширила данска власт. Бразил нема колоније. Нити Вијетнам, Ангола или Јапан. Али Израел их има.

Стога се Израел понаша у складу са јединственом геополитичком логиком јер је то јединствена држава, коју карактеришу и есхатолошко-гарнизонска и досељеничко-колонијална природа. Одржвиост израелског пројекта зависи од способности израелске војске (IDF) да очува моћан фактор одвраћања и заштити израелска насеља и досељенике од напада. Ова чињеница ствара осећај асиметричне рањивости Израела.

„Али Серж, ти ерудитска битанго”, већ чујем коментаре. „Зашто геополитизујеш дискурс текста са циљем да замутиш проблем?” Да, али дозволите ми да објасним. Безбедносна асиметрија постоји у Израелу јер IDF мора да очува масивну надмоћ пуног спектра над својим противницима, како у конвенционалном рату против државних актера, тако и у превентивној одбрани која је у стању да ефектно филтрира недржавне актере ниског интензитета.

Безбедносна ситуација Израела изграђена је на леђима убедљивих победа над околним арапским државама: у Шестодневном рату, Јомкипурском рату, итд. Али она исто тако захтева константно филтрирање и одбрану од напада ниског интензитета. Одрживост израелског досељеничког пројекта гарантује једино надмоћ IDF и претња казненим нападима.

Још важније, IDF не само да мора да одржи надмоћ у рату високог интензитета (тј. ратовима са суседним државама), него мора и ефектно да филтрира претње ниског интензитета попут епизодних ракетних напада и прекограничних упада Хамаса. Одрживост израелских насеља посебно зависи од овог другог, што омогућују израелска обавештајна заједница, густ надзорни систем и физичке баријере. Једна аналогија би могла да буде од користи.

Да ли сте знали да Римско царство није бранило своје границе? Можда звучи чудно, али је истина. Нарочито у позним јулијевско-клаудијевским данима (од Августа до Нерона), Рим је поседовао мање од 30 легија, чије је размештање остављало огромне празнине на граници лишеној римских трупа. Како је онда царство остајало безбедно?

Римска аналогија

У првом веку, Рим се суочио са јеврејским устанком у покрајини Јудеји. Будући на врхунцу своје моћи, Рим није био реално угрожен од стране јеврејских побуњеника, а пар година противпобуњеничких дејстава углавном је згромило овај покрет. До краја 72. године нове ере, Римљани су опколили пар стотина побуњеника у тврђави Масади. Побуњеници су имали ограничене залихе.

За Рим би била ситница да остави одред у опсади тврђаве и сачека предају бранилаца. Али то није био римски стил. Уместо тога, читава легија градила је огромну рампу на једној страни брда на којој је била тврђава, преко које су опсадне справе изгуране до зидина, а пут у тврђаву разваљен.

Зашто? За Рим је ова наизглед превелика сила (читава легија против пар стотина гладних јеврејских побуњеника) имала смисла јер је одржавала распрострањени страх да ће сваки напад, свака непослушност према Империји, изазвати ударац огромног чекића. „Замери нам се, ловићемо те и убити”.

У ствари, прекомерна употреба силе и јесте била поента, а служила је као упадљива демонстрација војне раскалашности. Рим је био у стању да чува границе енормног царства вековима користећи шокантно ниску генезу снага, пуким одржавањем претње надмоћним војним одговором и поуздане (а рекли бисмо и прекомерне) казне за оне који нападну или се побуне. У случају Јевреја у првом веку наше ере, њихов храм је био уништен, највећи део Јерусалима претворен је у рушевине, а њихово вођство било је десетковано и распршено.

Иронија је што се Израел данас налази у ситуацији сличној њиховим некадашњим римским владарима, са све потребом одржавања надмоћи пуног спектра и политичке воље да се та моћ казнено употребљава како би се очувао фактор одвраћања и заштитио досељенички пројекат. Налик на Рим у првом веку – Израел сматра да је његов капацитет за предупређивање претњи ниског интензитета доведен у питање стратешким изненађењем Хамаса у октобру – и исто као и Рим, IDF врши упадљиву демонстрацију војне премоћи.

Зато се 7. октобра Израел нашао у цугцвангу. Морао је да направи потез, али је једини доступни потез била екстремно разорна инвазија на Појас Газе, јер израелска стратешка логика диктира асиметрични одговор. Хамасов напад неизоставно је изазвао копнену инвазију и пратећу ваздухопловну кампању са наводним циљем елиминисања ове организације, упркос очигледној извесности наношења масовних жртава у Гази и абнормално високих губитака за сам IDF. Ово је густо насељена, густо изграђена област пуна цивила који немају где да оду. Било какав израелски одговор неизбежно би резултовао смрћу и рањавањем великог броја цивила, али је неопходност одговора диктирана природом израелске државе.

На крају крајева, увек сам веровао да нема трајног решења израелско-арапског сукоба мимо војне победе једне стране над другом. Нису одржива ни решења две државе, ни једне државе, имајући у виду тренутну структуру Израела и њен идеолошки садржај. Решење једне државе (које додељује држављанство Палестинцима унутар израелског поретка) тешко да ће задовољити било кога, али би посебно расрдило Јевреје, који би га с правом третирали као де факто капитулацију државе пред демографском надмоћи Арапа. Решење две државе захтевало би стратешко повлачење Израела из својих насеља. Укратко, сва потенцијална дипломатска решења представљају стратешки пораз Израела и могу се реализовати једино уколико Израел заправо доживи такав стратешки пораз на бојишту.

Због тога је Израелцима прокључала крв. Унутар јединствених параметара израелске стратешке логике, он мора да згроми Газу војном силом или да се суочи са непоправљивим дискредитовањем IDF-а као фактора одвраћања, што би заузврат довело до колапса досељеничког пројекта. Или ће капацитет Палестинаца да наносе претње ниског интензитета бити згромљен, или ће се становништво повући на Синај. Јерусалиму је вероватно свеједно који од ова два сценарија ће се одиграти. 

Коначно, спољни посматрачи морају да схвате да је израелско-арапски конфликт практично предодређен необичном природом израелске државе. Као истовремено и есхатолошка држава-гарнизон и досељеничко-колонијални пројекат, Израел није у стању да има нормалне односе са Палестинцима (који уопште немају државу), па су једини излаз из ћорсокака стратешки пораз Израела или разбијање Газе. У овој слагалици нема једноставних решења.

Вашингтон и Техеран

Истовремено са колапсом привремено стабилне државе у Израелу, САД се суочавају са пропадањем својих позиција широм региона, нарочито у Ираку и Сирији. Ово, можда више него израелска ситуација, представља идеалан пример геополитичког цугцванга.

За почетак, неопходно је разумети стратешку логику америчког стратешког размештања. Америка се обилато користила алатком стратешког одвраћања познатом колоквијално као „снага-окидач” (tripwire force). Ово представља малу, истурену снагу, лоцирану на потенцијалним зонама сукоба, са задатком да спречава рат одашиљући сигнал спремности на одговор.

Класичан пример снаге-окидача било је минијатурно америчко присуство у Берлину током Хладног рата. Премали за успоравање или заустављање совјетске офанзиве (и то врло упадљиво премали), амерички берлински гарнизон имао је сврху да се „понуди” као потенцијална жртва која би ускраћивала Америци било какав политички простор за напуштање Европе у случају сукоба. Америчке снаге у Јужној Кореји имају сличну улогу: како би севернокорејски упади на Југ неизбежно довели до убијања америчких војника, Пјонгјанг схвата да би ipso facto објавио рат САД, заједно са Јужном Корејом.

Генерално гледано, окидач-снага је користан и добро етаблиран алат стратешког одвраћања, којем су прибегавале и САД и СССР (нпр. на Куби) током Хладног рата. Данас, САД прибегавају сличној стратегији на Блиском истоку, поводом Ирана. Амерички стратешки циљеви на Блиском Истоку заправо нису нарочито сложени – иако се често таквим представљају – из простог разлога што је амерички спољнополитички комплекс истовремено и незаинтересован за објашњавање сопствене политике, и лош када покуша то да уради.

У пар речи, амерички стратешки циљ јесте вршење изолације и спречавања Ирана да оствари хегемонију на Блиском истоку. Ово је, са друге стране, продужетак шире америчке велике стратегије спречавања истакнутих или потенцијалних регионалних хегемона да консолидују своје позиције доминације у сопственим регионима: Русије и Немачке у Европи, Кине у Источној Азији, Ирана на Блиском истоку.

Геополитичка прича савременог света је она о троструком обуздавању које спроводе САД, користећи мрежу регионалних сателита, посредника и истурених база. Пошто је Иран једина држава на Блиском истоку са потенцијалом да постане регионални хегемон, он је објекат америчког обуздавања. 

Пролонгирано америчко присуство на местима као што су Ирак и Сирија стога треба схватити, пре свега, као напор за ометање иранског утицаја и истурено размештање за борбу против иранских оружаних група (а ове акције су, иначе, неопходне пошто је амерички авантуризам у протекле две деценије претворио Ирак и Сирију у огромно „сметлиште”, рањиво на пузећи ирански утицај). Ово се може схватити као облик стратегије окидач-снага, која  има ограничену оперативну вредност.

Нажалост, САД су откриле лимите ових скелетних истурених снага. Америчко присуство у целом региону превише је мало да би могло кредибилно да одврати напад, али је довољно велико да га призове.

Врло једноставно, проблем је у томе што је стандардни амерички сет алата релативно бескористан за одвраћање Ирана и његових посредника, и то из низа разлога. Стандардни амерички тип одмазде за нападе на њихова постројења и особље – ваздушни напади – има малу вредност одвраћања против нерегуларних бораца који су истовремено и спремни да трпе жртве и ментално прилагођени дугој борби стратешког исцрпљивања и преживљавања. Иран и његови посредници пред собом имају дугорочни хоризонт који је имун на кратке и оштре одмазде.

Штавише, Иран и његови савезници бујају у условима распада влада, на које их је навикао капацитет Америке да разара државе (чиме настаје оно што сам назвао „сметлиштима”). Стварање сметлишта може бити стратешки корисно у многим околностима: намерним стварањем пропале државе, вакуум нереда се смешта на праг противника. У правим околностима, ово је моћно средство стварања геостратешки неприступачних области. Међутим, у случају Ирана, пропали (или макар дестабилизовани центри) стварају вакуме за које је Иран најприродније пуњење. Зато америчко пушкарање широм Блиског истока коинцидира са деценијама постојаног раста иранског утицаја.

Све ово има за циљ да објасни како америчке полуге утицаја на Блиском истоку не представљају кредибилан фактор одвраћања ни за Иран, нити за његове посреднике. Ово се потврђује у реалном времену, док америчка демонстрација силе очигледно не успева да обузда иранске активности. Америчке базе су под непрекидним ракетним нападима иранских посредника (у њима гину амерички војници), а покрет Ансар Алах (Хути) наставља да омета бродовље у Црвеном мору, упркос ограниченој ваздухопловној кампањи.

У геостратешкој средини у којој одвраћање више није кредибилно, снаге-окидачи (попут америчких база Ал-Танф и Кула 22) престају да буду било какви фактори одвраћања и постају обичне мете. Штавише, смрт америчких војника више не изазива бес јавности и ратну грозницу као некада. Након деценија ратова широм Блиског истока, Американци су се просто навикли да слушају о жртвама по местима за која никада нису чули, нити их интересују. Тако је „снага-окидач” готова и као геостратешки, и као домаћи политички инструмент.

Још једном ће наши добри пријатељи, Римљани, пружити корисну аналогију. У првим годинама другог века (отприлике од 101-106 н.е.), велики римски цар Трајан извео је низ похода којим је освојена независна држава Дакија. Иако је Путинов интервју са Такером Карлсоном можда много допринео нормализацији елоквентних историјских дигресија, држаћемо се даље од појединости дачанског индо-европског порекла и просто ћемо рећи да Дакију треба посматрати као античку Румунију. У сваком случају, велики Трајан је освојио Дакију и додао једну огромну, насељену нову покрајину Империји. Међутим, ово освајање схваћено је као знак римске слабости. Како? Зашто?

Вековима је Рим индиректно контролисао Дакију као неку врсту краљевства-сателита/посредника на својим границама, држећи је покорном казненим експедицијама и претњом коју су оне представљале. У приликама у којим су се Дачани понашали проблематично за Рим (нпр. пљачкањем по римској територији или превеликим осамостаљивањем), Рим би вршио казнене нападе, спаљујући дачка села и неретко убијајући дачке вође и краљеве. Међутим, у првом веку Дакија је постајала све снажнија и политички консолидованија, па се Рим осетио принуђеним да дела агресивније. Укратко, Трајан је морао да освоји Дакију – што је била војно скупа и компликована кампања – пошто је римски фактор одвраћања нестајао, а претња ограничених казнених упада све мање је плашила Дачане.

Ово је класични пример стратешког парадокса. Ишчезавајућа стратешка предност подрила је фактор одвраћања Рима, приморавајући га да прибегне далеко скупљем војном програму како би компензовао своју зјапећу слабост. Парадокс је у томе што је освајање Дакије био импресиван војни подухват, али изнуђен распадом стратегије одвраћања и застрашивања коју је користио Рим. Да је Рим био јачи, наставио би да контролише Дакију индиректним (и јефтинијим) методама, које не би захтевале перманентно размештање неколико легија тамо. Била је то велика победа (која јесте донела многе опипљиве користи Империји), али је на дуге стазе гледано неоспорно дала допринос римском пренапрезању и исцрпљивању.

Видимо како се на Блиском истоку одвија слична динамика, у којој би опадајућа снага одвраћања могла да натера Америку да прибегне агресивнијим мерама. Зато су гласови који позивају на рат против Ирана, ма колико поремећени и опасни били, заправо усмерени на круцијални аспект стратешке рачунице САД. Ограничене мере више нису довољне да застраше, што на столу оставља једино тоталне мере.

И тако се Америка суочава са цугцвангом. Изгледа да традиционалне америчке алатке имају малу или никакву вредност одвраћања, а америчке базе широм региона више су мете него окидачи. Слично томе, ограничена ваздухопловна кампања против Јемена не делује као да је значајно деградирала спремност или способност Хута да нападају бродове. Скорашњи обезглављујући удар против грубе Катиб Хезболах – на папиру импресивна демонстрација америчких обавештајних и нападачких способности – довела је само до још једне насилне експлозије у  Зеленој зони у Багдаду. Штавише, раст америчког стратешког размештања (како у форми оснаженог копненог присуства, тако и доласка поморских ефектива) не успева да смислено одврати иранску осовину.

Америка ће се ускоро суочити са перспективом тешког избора између стратешког повлачења или ескалације. У сваком случају, скелетно размештање снага у региону постаје превазиђено, а Америка мора или да изађе из региона, или да уђе дубље. Зато се сада пале аларми у спољнополитичкој заједници, која се плаши америчког повлачења из Сирије, док се све гласније позива на „бомбардовање Ирана”. То је цугцванг: два лоша избора.

Тежак избор

Коначно, долазимо и до европског фронта, на којем се САД суочавају са тешким избором. Америчка стратешка премиса у Украјини озбиљно је доведена у питање након два значајна догађаја прошле године. То су:

1. тотална пропаст украјинске контраофанзиве и
2. успешна мобилизација додатног људства и војно-индустријског комплекса Русије, упркос напорима за њено гушење кроз западне санкције.

Изненада, идеја да ће Америка извести асиметрично слабљење Русије делује све климавије, јер је истовремено и крајње упитно да ли ће Украјина успети да врати неке значајније територије и крајње очигледно да је руска војска на путу да из овог сукоба изађе и већа и драстично борбено прекаљенија. Штавише, делује да су најважнији резултати украјинске политике Вашингтона то што се реактивирала руска војна производња и радикализовало руско становништво.

Сада се Вашингтон суочава са дилемом. Првобитно је преферирао да украјинску војску подржава јефтинијом опремом (старим инвентарима совјетског блока из Источне Европе и НАТО чланица, те доступним вишковима западне опреме), али она је до сада очигледно истрошена. Напори унутар НАТО блока да се прошири производња кључних система, попут артиљеријске муниције, углавном су заглавили, а Пентагон, како врме протиче, тихо умањује задате производне квоте. За то време, влада општа сагласност да су напори Русије за јачањем производње оружја ванредно успешни, а руски индустријски комплекс ужива значајну предност и у укупном учинку и у појединачној цени кључних система.

Према томе, шта чинити? Запад (а заправо мислим на Америку) има три опције:

1. Угасити подршку Украјини, што практично значи стратешко повлачење и отписивање Кијева као пропале геостратешке инвестиције;
2. Одржавати подршку на садашњем нивоу, са циљем очувања језгра основне борбене моћи украјинске војске, што би одржавало Украјину у животу док трпи стратешко исцрпљивање; 
3. Драстично увећати подршку Украјини кроз свеобухватну војно-индустријску политику, што би у пракси значило делимичан прелазак Запада на ратни режим функционисања.

Проблем је што Русија има стартну предност у транзицији на ратну економију, и са лакоћом тај избор може да објасни свом становништву пошто држава, заправо, јесте у рату. Русија ужива значајне предности, попут нижих цена и компактнијих ланаца снабдевања. У изборној години – у којој растући удео бирача и Конгреса делује уморно од прича о Украјини – тешко је замислити како се САД посвећују де факто економском реструктуирању и реметилачкој ратној економији зарад Украјине. У ствари, све је више сигнала да би војна помоћ САД могла у потпуности да се угаси, а последњи пакет помоћи вероватно неће ни проћи Конгрес усред текуће збрке поводом безбедности граница.

Тако се Америка суочава са цугцвангом у Украјини. Може да одабере да загази до краја, али то истовремено значи и убеђивање америчке јавности у вратоломно наоружавање током мира и клађење на све слабијег пијуна у Кијеву (који се сада суочава са потресима у ланцу командовања и још једном разореном тврђавом, овог пута у Авдејевки). Стратешко повлачење у форми напуштања Кијева можда има највише смисла са чисто економске тачке гледишта, али нема сумње да су у игри и чиниоци престижа. Окретање леђа Украјини и препуштање исте да буде просто прегажена с правом би се третирало као руска стратешка победа над САД.

То оставља трећа врата, која воде до минималне помоћи која одржава перцепцију америчке подршке Украјини, али не нуди реалну перспективу украјинске победе. То је цинична игра, која Украјинце гура у спору смрт за коју ће они сами на крају бити проглашени одговорним: „Никада нисмо напустили Украјину, они су просто изгубили”.

Нема добрих опција? То је цугцванг.

Уђи или изађи?

Основни геостратешки проблем са којим се САД (и њихов ектопични љубавник, Израел) суочавају јесте то што је њихова способност вршења асиметрично јефтиних контрамера исцрпљена. САД више не могу да одржавају Украјину вишковима муниције и MRAP-овима (мисли се на посебну класу тзв. „минорезистентних” теренских оклопних возила, прим. прев.), нити могу да одвраћају иранску осовину дипломатским укорима и ваздушним нападима. Израел више не може да одржава имиџ непробојне и муњевите одбране од које зависи читав његов необични идентитет.

То намеће тежак одабир између стратешког повлачења и стратешког посвећивања. Половичне мере више нису довољне, но постоји ли воља за применом тоталних мера? За Израел – који нема стратешку дубину, а одликује га јединствена светско-историјска аутоперцепција – било је неизбежно да посвећеност однесе превагу над повлачењем (које је, у њиховом случају, много више метафизичко него чисто стратешко и подразумева деконструкцију израелске аутоперцепције). Отуда ова незамисливо насилна израелска операција у Гази, која није ни могла да се одвија никако другачије, с обзиром на густину насељености и њен есхатолошки значај.

Америка, међутим, има подоста стратешке дубине – исте оне која јој је омогућила повлачења од Вијетнама до Авганистана уз сасвим мало реалне штете по америчку домовину. Свакако да остаје могућност просперитетне и безбедне Америке дуго након што се она повуче из Сирије и Украјине. Штавише, познате хаотичне сцене паничних евакуација из Сајгона и Кабула представљају изузетно трезвене моменте америчке спољне политике, у којим је реализам однео превагу, а изгубљене шаховске фигуре бивале препуштене њиховој судбини. Наравно, ово је цинично, али свет тако функционише.

То је стандардни мотив светске историје. Најкритичнији моменти у геополитици генерално су они у којим се држава суочава са избором између стратешког повлачења и тоталне ангажованости. Године 1940, Британија се суочила са избором да прихвати немачку хегемонију на континенту или да се посвети дуготрајном рату који ће је коштати империје и довести до коначног заласка пред растућим Сједињеним Државма. Ни једно ни друго нису биле добре опције, али одабрали су ову другу. Године 1914, Русија је морала да бира између напуштања савезничке Србије и борбе против германских сила. Оба избора су деловала лоше, али одабрано је ово друго. Стратешко повлачење је тешко, али стратешки пораз је још гори. Понекад нема добрих избора. То је цугцванг.

 

*Велики Серж је псеудоним руског блогера и стручњака за војну историју