Милан Ружић

Трећи светски у Србији

13.01.2024.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Шта је то што пред нама већ добија скоро па јасне обрисе Трећег светског рата? Не бих се усудио да кажем да је превише очигледно и да је крштено правим именом, али оно што бих се усудио да кажем јесте да тај рат који ће почети због глобализације, која је имала лажну намеру да цео свет уједини у миру и култури (иако од почетка показује да заиста не жели то), па је уместо тога све ујединила у рату, одавно већ траје у нашој земљи. И не само да траје, него нас је довео до несагледивих последица по национално биће.

Друштвене мреже су пуне саосећања са жртвама туђих ратова, док ми своје ратове не само да нисмо расветлили кроз науку и освестили кроз наше поимање последица, већ смо га продужили и продубили, а све под патронатом истих оних сила које то врло успешно чине у целом свету.

Једна од највећих победа Запада над нама је Далсов план који је једино у Србији спроведен тако темељно и с толико наше љубави према самоуништењу коју смо назвали приврженошћу демократији. Неки од резултата тог плана јесу и она застиђа својих родитеља и ведете школских ходника, никако учионица, које нам сад наша јавност пласира као националне трудбенике и заслужне грађане ове земље.

Један од примера се догодио не тако давно… Наиме, министарство је послало допис школама да је за школарце забрањена прослава нове године у просторијама школа, јер је „веома тужна година за нама” – са чим се можемо сложити – али не и када чујемо да за дочеке по нашим трговима за наш новац певају Цеце, Аце, Јеце, Куце и Маце, троши се брдо ватромета и радује се до зоре. Уколико тугујемо за својом децом, онда треба да тугује цела земља, а не да тугују само школарци који су злочинима највише и били погођени, како буквално, тако и у сваком другом погледу.

Школе су затворене месец дана раније како би се „средили пропусти и како бисмо нову школску годину дочекали спремни на све изазове”. И шта се догодило… На почетку школске године речено је да је забрањено у тренеркама ићи у школу. То је све. Сад чујем како су школе добиле и нови допис о томе да дојаву о бомби треба схватати озбиљно, али да наставници и професори треба да траже експлозивну направу у школи, па уколико је нађу, да притисну „паник тастер”. Чекајте… А онолики полицајци за које сте рекли да ће бити запослени у свим школама у Србији? А дежурне екипе задужене за експлозивне направе…

Због чега сам баш школу узео као пример… Због тога што је то једина инситуција коју смо до краја запоставили, а ниједна друга нас неће извадити из ове провалије у коју падамо. И нису за то криви полицајци, учитељи, наставници, професори, понајмање ђаци, криви смо ми као друштво које дозвољава све оно што некада давно не би, и то у случају највећих проблема.

Ми смо колонија, а колонија има колонијалну управу која седи негде по Америци или Енглеској и гледа шта следеће да нам смести, међутим, када бисмо искористили богом дану земљу, па се бавили пољопривредом и сточарством, са оволико ораница, могли бисмо да хранимо пола, а можда и целу Европу. Та предност у овом добу глади и неизвесне будућности могла би да буде наша полуга уз помоћ које бисмо елиминисали уплив колонијалне управе у све сфере нашег живота, па бисмо могли да преговарамо о одређеним стварима.

Али не, део народа се одмах посвађа на нивоу тога ко ће добити субвенције, зашто ова странка има ово министарство, зашто она нема оно друго итд. Ми смо одавно постали јако ексцесни, наш менталитет је доведен до једног нигде другде виђеног екстрема и за то можемо кривити цео двадесети век, ратове, па и колонијалну управу која је јако добро извршила оно што се захтева Далсовим планом.

Међутим, напредак и освешћење можда лежи управо у томе да схватимо да овај садашњи менталитет, тај инцидентни, уопште није наш. Он је само производ нашег правог идентитета – оног који баштини морал, част, рад, дисциплину, веру – све оно што нас је спасило од нестанка, помешаног са овим воајеризмом, материјализмом, ријалитизацијом постојања, политизацијом света и нетрпељивошћу према традицији, а то су нам накалемљене вредности. Услед те комбинације, ми смо постали овако ексцесни, јер је наш прави менталитет у сталној колизији са наметнутим и брижљиво негованим новим идентитетом. И док се не вратимо себи, ово што смо последњих 70-80 година биће одредница нашег постојања.

А ја не верујем да смо ми народ Карлеуше, Митровића и деце која убијају своје другаре, већ народ Тесле, Светог Саве и људи који су прелазили пакао албанских планина не би ли се вратили у земљу коју су волели. Превише смо као народ деце изгубили да би ово била тачка нашег нестанка.