Да, потпуно је невероватно да је понедељак 8. јануар, први дан после Божића и дан Сабора пресвете Богородице – радни дан у православној земљи Србији.
Потпуно је невероватно да је неки ћата и административни мастиљар у надлежном министарству прописао да се само нерадни дани државних празника, када они падају у недељу, преносе на понедељак. Не и верски.
То не важи за Божић, који је уз Васкрс, највећи и најрадоснији празник код Срба. Рођење Христово славићемо у недељу 7. јануара, а већ у понедељак ће сви морати на своје радне задатке.
То значи да ће наше мајке и домаћице у суботу, на Бадњи дан, спремати ручак за Бадње вече, за Божић ће да угосте и нахране децу, унуке, положајнике и пријатеље, а у понедељак ујутру ће морати да поране на шалтере, за фабричке траке, у топлане и у канцеларије.
То значи, да многи неће ни имати могућности да посете завичај, родитеље, браћу и сестре, и да се окупе око Божићне трпезе, јер би исти дан морали да се враћају кући пошто их већ ујутру чека посао.
То значи, да ће ретко ко смети, ако оде на пут, да наздрави ракијом и црним вином, како доликује за велики празник, јер га чека напорна вожња и далек пут.
А зашто уопште и градимо аутопутеве и премрежујемо Србију, ако народ на највеће празнике не може да се мрдне нигде јер мора да јури назад на посао.
Зашто народ уопште вредно ради ако не може на најважнији дан да узме одушак и да прослави огромну светињу како доликује и како жели.
Заиста, не постоји никакво оправдање да други дан Божића у Србији не буде нерадни дан.
Хоће ли немачки инвеститори да пропадну?
Не верујемо ни да би немачки или кинески инвеститори пропали и да би им посао пукао када им се Срби не би 8. јануара појавили на фабричким тракама.
То од нас не траже сигурно ни велике силе ни Европска унија нити је услов на путу европских интеграција, нити је део неког поглавља да не славимо празнике.
На то нас нису натерале ни геополитички ломови, ни тежак положај Србије ни историјске околности ни унутрашње несугласице.
Сами смо прописали нешто што не постоји нигде. Ни у региону, ни у православним ни у римокатоличким државама. Да се Божић прославља само један дан.
Шокиран би био и просечан Американац и Рус, и Аустријанац и Немац, и Грк и Словенац, па и Хрват, када бисмо им рекли да Срби иду на посао други дан по рођењу Христа.
Нема ни традиционалне верске заједнице у Србији која би имала нешто против да наша држава, као доминантно православна, прославља Божић два дана.
Нема ни секуларних екстремних атеиста који би приговорили јер већински део Србије има право на два дана паузе на велики празник.
Свака част Новим годинама (четири слободна дана), Првим мајевима, Сретењима, Данима примирја, али је Божић за српског сељака, домаћина, грађанина, нешто посебно.
Не гоји се прасе уочи – посла
За тај дан се гоји прасе, за тај дан се пече чесница, у тај дан се поново рађа и поново изнова побеђује.
Разумемо да је неки сувопарни бирократа у чиновничком „надахнућу“ смислио Закон о државним празницима који је прописао ову велику аномалију и грешку.
Разумемо да у годинама свих наших ломова, још све вредности, историјске, традиционалне, духовне, нису на свом месту уз сваки труд и уз очигледну добру вољу. Многи памте и полувековно комунистичко наслеђе.
Али, још није касно да се овај наопаки законски промашај исправи.
Ако не неким лекс специјалисом и ванредним законом, пошто немамо ни скупштину ни владу, оно бар јасном и недвосмисленом препоруком техничке владе. Или ванредним гестом председника државе, премијерке, ресорног министра. На крају крајева није ни битно како.
Формализам у овом случају мора да се остави по страни.
Једноставно, понедељак 8, јануар у Србији морао би да буде нерадан дан. Тачка.
Тад се родио Он. У Витлејему. Ради нас и ради нашег спасења…
