Ништа лично – само бизнис. У то време им је био забрањен улазак у Русију, али су већ у неколико земаља обавили посао. У Украјину су, говорили су, долазили бар 60 пута, на рабошу су им, поред „Отпора“ биле украјинска Пора, грузијска „Револуција ружа“ – „Кмара“, египатска „Шести април“, па Зимбабве, Кенија, Молдавија, Белорусија, Литванија… на Белорусији су поломили зубе, Путин им није пружио прилику ни да покушају.

Данас се њихова песница помало стилизована, али препознатљива, поново шета Београдом, само јој је назив другачији – није „Отпор“, него „Борба“.

Назив није нов, већ је коришћен у некој од земаља жртава активиста који су занат учили најпре у Србији, а онда у разним Хилтонима у суседним земљама, од најистакнутијих стручњака америчких специјалних служби за психолошке ратове, који су раније радили у припреми „плишаних револуција“ у источној Европи. У својој књизи о ненасилном отпору, посебно ће се захвалити Роберту Хелвију, америчком пензионисаном пуковнику контраобавештајне службе САД, зато што им је открио “узбудљиви потенцијал борбе без насиља”.

Занимљиво је да ни данас више од две деценије након тих за Југославију судбоносних догађаја није само песница иста, него нека невидљива заправо јасно препознатљива рука, води нове протесте, идући истим путем, радећи исте ствари: „Не треба да постоје лидери. Лидере је лако поткупити. После успешних протеста могу их привући политичке партије и покрет остаје без вође. Лидере могу да уцењују, па чак и да убију. Раније су револуције асоцирале са Менделом, са Гандијем, с Лехом Валенсом… сада то није потребно, модерна су времена, епоха маркетинга“, објашњавао је један од „отпораша“ „Комсомољској правди“.

Да ли је то, можда одговор на често постављено питање зашто опозиција у Београду није понудила ни једног правог лидера током читавих, готово шестомесечних „шетњи“? И зашто су „пали“ готово сви етаблирани лидери опозиционих партија?

И поново се, по „старом добром обичају“ организују окупљања незадовољних изборима који никако нису у стању да се договоре чиме нису задовољни – да ли укупним бројем оних који су гласали, да ли присуством “дођоша“ који на то нису имали право, да ли бирачким списковима на које нису на време реаговали.

Међународни посматрачи најпре нису видели неправилности приликом гласања, а онда су, одједном, „прогледали“. И поново се у прве редове позивају студенти:

Да, песница је иста, правила су иста – нису се потрудили да смисле ништа ново. Али време више није исто. Пре више од две деценије ишло се на протесте под паролом „Београд је свет“.

Земља је била под суровим санкцијама, није имала ништа, али је имала понос. Хтела је том суровом свету да доказе да вредимо једнако као они, али се, ето нашао један човек који је крив за све. “Свет” пред којим смо се доказивали називао га је балканским касапином, Садамом и како све не, а људи на улици су веровали и клицали су „Слобо Садаме“. У првим редовима били су, наравно студенти, млади, лепи, паметни, духовити. Протесте су организовале најјаче опозиционе партије подржане најугледнијим интелектуалцима.

Обећавали су, ако оде Слободан Милошевић земља ће доживети невероватни просперитет, народ ће добити слободу, демократија ће процветати, цео свет ће бити наш.

У то име „заборавили“ смо им чак и бомбардовање. Није било интернета да нам покаже слику тих „добротвора“ који ће нас спасити, само кад ОН оде…

И отишао је. И добили смо неиспуњена обећања, разарање привреде, отимање дела територије, нова понижења… И свест да смо преварени, да је она огромна маса људи шетала убеђена да се бори за будућност своје земље, своје деце, а да су то организовали професионални организатори.

“Кључ успеха је утицај и новац“, објаснили су „отпораши“. “Операција свргавање Милошевића, према званичним подацима, коштала је 41 милион долара, незванично се помиње и читавих 100 – сића за Америку.

Новац су дали, између осталих и Фридом хаус, УСАИД, ИРИ, Сорош, Национални демократски институт (НДИ), Институт Алберта Ајнштајна чији је оснивач теоретичар обојених револуција Џин Шарп.

Један од првих људи који је схватио да од обећања неће бити ништа и који је јавно затражио да се договори поштују, био је Зоран Ђинђић, премијер Србије, који је то сазнање платио животом, а цела Србија вечитим незадовољством и горчином због свести да морамо да се боримо против светских моћника за своју исконску земљу, своје цркве, манастире, за своју слободу.

И данас видимо, да као по упутству из Шарпове књиге , млади људи поново играју коло на улици: „Смислили смо хиљаде трикова, сваког дана смишљамо нову забаву и нови информациони повод. Да би се држала пажња грађана, треба створити атмосферу карневала и повремено исмевати режим“. Сутра је нови дан, биће и нова забава.

Истичући песницу, неки нам сугеришу да је све исто као некада. Да, све је исто, али, заправо, није. Србија није више она из деведесетих, израњављена санкцијама, ратовима, бомбардовањем. Не да се, и неће се дати.

Поново јој прете, уцењују је, траже од ње сагласност да коначно отму 15 одсто територије, да православне цркве, сведоци векова, ако већ не могу да се назову албанским наслеђем, постану бар – католичке. Тако би се избрисали српски трагови, Немањићи би постали Нимани, ставила би се тачка и оправдала агресија коју је 19 најјачих земаља света извршило на малу Југославију.

Иста је, изгледа заблуда да ће нам помоћи они који су нам онда били непријатељи и који су наставили да нам прете. Зато се тражи неки нови Гонзалес који ће све да реши. Помоћи ће Европа, Америка… ОЕБС-а и ко зна ко још.

Али – ни они нису исти. Иступили су им се зуби, нема Гонзалеса, не појављују се Поповићи, а ни БДП им више није такав да могу да бацају милионе, мада јавно објављени подаци говоре о не малој количини новца уложеног у финансирање „демократије“ и њених деривата.

Данас се по новац не иде у хотеле Хилтон по разним европским престоницама, све је јасно и транспарентно. Ипак, новца је много мање – приоритети су неки други. Али – нису за занемаривање.

И верујемо да ови протести, ма колико би неки хтели, нису почетак никакве револуције, већ лукаво упозорење српској власти – видите шта радимо, сетите се шта можемо да вам урадимо.

И питамо се да ли ће, тек кад све прође, и они људи који оправдано протестују искрено верујући да се боре за правду, демократију и све оно што нам је била и јесте идеја водиља у животу, из неке нове „Игре сенки“ (књига Тима Маршала у којој је описано како је режиран 5. октобар) сазнати – ко је иза завесе повлачио конце. Надамо се да неће бити касно.