Убиство породице Зец: Михајла су убили у дворишту, Марију и Александру хицима на сметлишту

Када су 14. децембра 1991. године загребачки полицајци на сметлишту на Сљемену нашли тела Марије Зец (36) и њене ћерке Александре (12) десна потколеница мртве девојчице била је ослоњена на главу мртве мајке. На десној нози девојчице била је папуча, на левој, папуче није било.

Александри су руке биле везане, имала је и повез преко очију. Марија је имала шест рана од метака, на глави три прострелне, Александра је на десном образу имала две ране, још три изнад десног уха. Код десног колена Марије било је неколико чаура од испаљених пројектила.

Током увиђаја на сметлишту на Сљемену, близу дома „Адолфовац“, један од убица полицајцима је, без гриже савести и трунке самилости пренео последње речи девојчице, који секунд пре него што су пуцали у њу: „Убили сте ми тату, немојте ми убити и маму!“.

На данашњи дан пре 32 године, у ствари у ноћи између 7. и 8. децембра 1991. године у Загребу су, у Улици Пољаничка број 22 на Трешњевици и неколико сати касније на Сљемену припадници специјалне полиције МУП-а Хрватске, познатији као „мерчеповци“ из јединице „Јесење кише“, убили познатог загребачком месара Михајла Зеца (38), његову супругу Марију и ћерку Александру. Касније се испоставило да је Михајло једном од убица, кога је познавао, раније повремено позајмљивао новац и да му је на тај начин помагао.

Пре убиства, Михајло је добио претеће писмо у коме му је остављен рок да „до 24. просинца напусти Хрватску а да од 25. његов живот неће вредети ништа“.

Те вечери, пред поноћ, док је у Загребу падала суснежица, на врата добростојеће, познате породице Зец покуцали су, наводно по налогу Мерчеповог заповедника Мира Бајрамовића хрватски специјалци Синиша Римац коме је тада било 18 година, Муниб Суљагић (32), 20-годишњи Игор Микола, Небојша Ходак коме је било 25 година и Миколина супруга Сњежана Живановић (20) која је тада била трудна, сви из јединице Томислава Мерчепа. У кући су сем Михајла, Марије и Александре били и њихови син и ћерка Душан (10) и Гордана (7). Деца су спавала у својој соби.

Без икаквог налога, без дозволе, без решења да могу ући у стан, специјалци су Михајлу и Марији који су били на спрату, у дневној соби, рекли да ће претрести стан и одузети му оружје које поседује, пошто је Михајло био ловац. Успут, из стана су покупили све вредности, злато, новац, накит, све што су нашли током претреса.

Када су после 15-так минута кренули из куће, Михајло је пошао за њима. Пришао је комбију у коме је била петорка убица, наставио да се расправља са њима тражећи објашњење зашто је опљачкан, тражећи натраг одузето. У том тренутку, један од специјалаца, Синиша Римац наводно, потегао је пиштољ и испалио више метака у Михајла који је пао поред комбија и на месту остао мртав.

Пуцњава је пробудила комшије, специјалци су који трен касније покушали да што пре окрену возило на улици, да побегну, при том су оштетили и један паркирани аутомобил. Марија и Александра које су такође чуле хице напољу истрчале су из куће, у дворишту су виделе мртвог Михајла, тада се из комбија по њих вратио Муниб Суљић,  ухватио је несрећну жену и девојчицу, ставили их у возило и кренули према Сљемену.

Следећег дана обављена је обдукција тела Михајла Зеца. На његовом телу, у пределу главе и грудног коша било је више прострелних рана, обдуценти су закључили да је у тело несрећног човека неколико хитаца испаљено док је лежао на земљи.

Неколико дана касније, током истраге, испоставило се да је један од очевидаца бекства специјалаца забележио регистрацију комбија, убрзо је установљено да се ради о полицијском возилу и да је регистровано у Полицијској управи у Госпићу. У акцији која је уследила, неки од петоро специјалаца ухапшени су у дворишту седишта МУП-а у Вуковарској улици у Загребу.

Убрзо по хапшењу, осумњичени Суљић, Микола, Ходак, Римац и Сњежана Живановић су проговорили. Неки од њих кроз сузе, оптужујући једни друге, признали су да су учествовали у убиству троје чланова породице Зец.

Паралелно са хапшењем кренули су притисци, покушаји утицаја на истрагу. Део увиђаја обављен је и на Сљемену, познатом загребачком излетишту, у ствари, на сметлишту 20-так метара од излетишта. Убице су показали место на коме су убили Марију и Александру, међу смећем нађено је Маријино тело у кућној хаљини, затим и тело Александре у тамноплавој тренерци.

Током истраге, неки из петорке убица тврдили су да је Михајла убио Синиша Римац а Марију и Александру Муниб Суљић. На тавану зграде излетишта, после признања убица, нађено је и оружје којим су убиства почињена.

Душану и Гордани Зец, држава Хрватска 2004. године исплатила је 1,5 милиона куна (око 200.000 евра) на име одштете за убијене оца, мајку и сестру. Душан Зец који живи у Републици Српској пре неколико година поручио је преко пријатеља да га медији стално подсећају на ствари које годинама покушава да заборави и да му је преболно да се свега присећа.

За убиство троје чланова породице Зец нико у Хрватској није директно одговарао.

Неки од специјалаца који су те ноћи упали у кућу на Трешњевици јесу признали злочин, и то пред истражним судијом, али су то урадили, гле чуда,  без присуства адвоката што тражи закон, па њихови искази из процедуралних разлога нису могли бити коришћени у даљем поступку па су они, на процесу пред Окружним судом у Загребу  1992. године ослобођени, односно – проглашени невинима. Суљић, Микола и Римац осуђени су 14 година касније, 2005. године, Суљић на десет година, Римац на осам и Микола као помагач на пет, али због убиства једног човека и незаконитих  хапшења српских цивила у Пакрачкој пољани. Неколико година касније, одлуком тадашњег хрватског председника, Римац је помилован и пуштен на слободу јер је у затвору „имао добро владање“.

Средином новембра 2020. године, Удружење хрватских добровољаца Домовинског рата објавило је „тужну вест“ да је њихов дугогодишњи председник пријатељ и заповедник Томислав Мерчеп преминуо у 69. години.

Четири године раније, 2016, две и по деценије после злочина, Мерчеп је осуђен на пет и по година затвора јер као „заповедник јединице познате као мерчеповци није спречио злочине над српским цивилима“, а фебруара 2017. године, Врховни суд Хрватске казну је повисио на седам година.

По наводима оптужнице која је обухватила и убиство породице Зец у Загребу, припадници јединице Томислава Мерчепа на подручју Загреба, Пакрачке пољане и Кутине незаконито су ухапсили 52 особе од којих су 43 убили, три се воде као нестале, а шест је преживело мучења. Мерчепу који је ухапшен 2010, а суђење је почело две године касније, на почетку процеса на терет је стављено да је наредио злочине, касније је оптужница ублажена па му је суђено зато што „припаднике своје јединице није спречио да почине злочине“.

Господар живота и смрти Срба у Хрватској тих ратних година, део робије проводио је по хрватским бањама а повлашћен третман и одмор у летовалиштима Мерчепу су омогућени на захтев хрватског министарства бранитеља. Који месец пре смрт, пуштен је на условну слободу.

„Брчка се у базенима, масирају га, посећују га пријатељи. Није у затвору већ на одмору који му плаћају грађани Хрватске које је у рату својим злочинима осрамотио“, известили су својевремено хрватски медији. Како су пренели загребачки медији, Мерчеп је био гост и на инаугурацији хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић.