Милан Ружић

Сајам подкаста, друштвених мрежа и Јутјуба       

02.11.2023.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Прошао је још један Сајам књига који је са собом, као и сваке године, донео много одушевљења, али и разочарања. Нажалост, како која година пролази, ова друга категорија постаје знатно јача од првонаведене.

Елем, било је посетилаца, дружило се, али неколико ствари примећених на Сајму књига јасно говоре у прилог томе да Србија не да води погрешну културну политику, већ да је апсолутно лишена постојања исте.

Не могу да кажем да је Београдски сајам одговоран и за шта осим за добру организацију, али могу без најмање гриже савести да покажем прстом на све остале. Међутим, то би било једнако бесмислено у смислу исхода по српску културу, па макар и само у једном оваквом тексту на неком од медија који ће га пренети.

Школски дани на Сајму књига увек су са собом доносили огромну гужву која се пре 2014. године разливала по штандовима издавача који заиста и објављују дела за децу, а те године, и те како кобне по Сајам књига и српску културу, превласт су преузеле старлете, инфлуенсери, инструктори шминкања и сви они који никада нису ни отварали књиге, али су написали своје. Од те године, па до данас, неукус и помама за трендом, српских школараца достигли су врхунац и ове године смо имали бермудски, не троугао, већ осмоугао, на једном делу започет „обијачицом и књижевницом”, а на другом крају затворен „најпознатијим београдским макроом”. У угловима између налазили су се тиктокери, инстаграм инфлуенсери и понека ведета позитивне психологије и мотивационих говора.

Са друге стране, оне корисније по српску културу налазили су се паметни аутори, људи од дела, али скоро па искључиво ванкњижевни ствараоци – професори, инжењери, политиколози, новинари, разни аналитичари и геополитичари.

Некако је све деловало као да је Сајам књига постао отворен за све осим за писце. Дакле, медијска слава је од Сајма књига направила сајам подкаста, друштвених мрежа и Јутјуба.

Дошли смо до оног степена у издаваштву, па и на свим осталим пољима, где осим профита ништа друго не игра улогу. Наркоман који је преживео велику дозу – објављуј, проститутка која је имала највећи број муштерија – објављуј, политичар који је уназадио земљу, али има аутобиографију у којој о томе говори – објављуј, макро који… – објављуј, обијачица – објављуј! Али најновији роман који је апсолутно ремек-дело, небитно да ли неафирмисаног или афирмисаног писца – сачекајте да направимо пројекцију. Деценијама најчитанији писац овенчан свим наградама и славом – нека, доста је он објављивао. Познати песник са новом књигом – поезија се не продаје!

Срби ће пожелети цензуре, а цензуре бити неће!

Ако је све профит у материјалном смислу, а профитирање у интелектуалном и уметничком, културолошком, смислу није пожељно, какву ми то онда културну политику водимо? Зар је све постало економија? Хвалимо се Андрићевом нобеловом наградом међу собом, а не знамо да можда имамо још Андрића, него се свету препоручујемо Северинама, Зоранахама, Шешељима, Драшковићима и макроима. И онда се чудимо зашто нас свет перципира као назадне и несвесне да се старамо сами о себи. Па не видимо ли кроз Сајам књига да то заправо и јесте тако? Да смо ми земља која живи између ратова и избора и да смо сами себи као народу ускратили све изборе осим председничких и парламентарних.

Сврха културе није да троши паре из буџета једне земље, већ да ту исту земљу учини вредном постојања. И када деца коју дојимо млеком наших девијација одрасту, па где мислимо да се можемо сакрити од тог гнева, разврата и непоштовања према нама – генерацијама које се хвале нормалним детињством и играњем напољу… Генерација се цени према томе како одгаја следећу, а по ономе како је живела своје детињство.

Не можемо калемити конопљу на нашу шљиву. Не иде. Неће ништа да порасте. Ми смо постали нација, хајде можда пре култура плагијатора. Имитирамо и крадемо све оно што је у свету прошло као исплативо. И шта је биланс?

Биланс су позоришта без публике, пусти биоскопи, музеји и галерије, празне школе и колевке, напуштене библиотеке, полупразни универзитети, али су пуни аутобуси за иностранство или за политичке скупове, пуне су народне кухиње, болнице, коцкарнице, шминкераји, тржни центри, пуна плућа вејпа, уши трепа, школска дворишта дроге и улице оружја. Мислите да је то резултат сваког друштва? Није. То је резултат Срба и Србије.

Али ми смо неми и слепи за све своје невоље. Нама је важније да скупљамо лајкове по друштвеним мрежама подржавајући неке од у свету зараћених страна и оплакујући децу изгинулу у Гази (као да постоји човек коме није жао страдалог детета), а наше жртве чаме заборављене под изломљеним надгробним плочама по Косову и Метохији. Деца поражена леже по болницама. Пуцају по школама, лутају бесциљно по улицама знајући да их чека иста судбина као и њихове родитеље – прилагођавање политичким струјама како би добили посао или право на лечење, право на живот.

Кад ћемо оплакати децу своје земље? Када ћемо подићи споменике нашим страдалницима? Изгледа никад.

И све то је резултат незнања, или нечитања ако баш хоћете. Али добро, идите на Тик-Ток и гледајте како се најбоље исцртавају мачје очи, како се прелази ниво неке игрице или једноставно уживајте у „ако-мислите-лепо-биће-лепо” варкама профитера од ваше невоље.