Да ли су ЕУ интеграције неуставне након порука Урсуле фон дер Лајен о признању „Косова“

Србија мора да прихвати де факто признање тзв. Косова, изјавила је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен приликом недавне посете Приштини и појаснила да ће и у Београду, који је посетила након Приштине, разговарати о томе како то може да се „материјализује и учини без икаквих питања“.

На конференцији за медије у Београду, председник Вучић је изјавио да је Србија спремна да испуни све своје обавезе, али да никада неће признати независно „Косово“ и да су управо однос с Приштином и неувођење санкција Русији две препреке на путу ка ЕУ.

Како је Фон дер Лајен отворено испоставила признање независности тзв. Косова као неопходан услов за евроинтеграције поставља се питање да ли је онда, у светлу њеног захтева и њене изјаве, приступање Србије Европској унији постало неуставно?

Народни посланик и функционер Српске напредне странке Владимир Ђукановић каже за РТ Балкан да се никад није обазирао на изјаве чиновника ЕУ. А на питање о неуставности каже да је то став Фон дер Лајенове.

„Што би се обазирали на њега? Доћи ће неки други чиновник који ће можда бити боље воље“, додаје Ђукановић.

Уколико би се од Србије отворено тражило формално признање Косова, не дефакто, него дејуре признање у виду споразума држава, у том случају би Устав био препрека, појашњава за РТ Балкан Александар Гајић из Института за европске студије.

„У овој фази преговора са ЕУ, од Србије се не тражи формално признавање независности Косова као суверене државе нити се тражи да Србија пристане на његово пуноправно чланство у Уједињеним нацијама. Ако би се то тражило у том случају би представљало услов за заустављање преговора“, каже Гајић.

Он напомиње да је Урсула фон дер Лајен приликом посете земљама нашег региона помињала дефакто признање, али није прецизирала шта се под тим подразумева.

„Када су је новинари у Београду питали да појасни шта то дефакто признање подразумева она је говорила о примени Охридског споразума. Међутим, Охридски споразум не предвиђа дефакто признање, тако да можемо да то тумачимо као један изговор политичара у датим околностима. Охридски споразум подразумева читав низ уступака Србије у смислу признавања неких докумената и институција Приштине не прејудицирајући правни статус КиМ као правног субјекта. У том смислу, Србија не признаје дефакто независност Косова на овај начин“, истиче Гајић.

Он додаје и да дефакто признање не значи ништа у међународном праву и да оно мора бити дејуре.

„Може да се претпоставља да ће у будућности ЕУ или њене институције инсистирати у некој фази даљих преговора да се питање односа Србије и њене јужне покрајине постави као неки формални услов, међутим ту постоји проблем пет држава чланица ЕУ које не признају такође да је ‘Косово’ суверена држава. Затим, ту је српски Устав који изричито третира јужну српску покрајину као аутономну покрајину у оквиру уставног поретка Србије и он заиста представља препреку за тај вид формалног признања“, каже Гајић.

И друга ствар коју је Вучић на конференцији за медије навео као препреку напретку Србије на путу ка ЕУ, неувођење санкција Русији, обавеза је Србије до закључења преговора.

„Међутим, с обзиром да читав низ других поглавља није расправљен, не може се очекивати да ће Србија, док то не буде последња ствар, пристати на усклађивање своје спољне или безбедносне политике са ЕУ“, наглашава наш саговорник.

Како додаје, то је политичка прича на дугом штапу где се правна аргументација и процес приступања користе као начин условљавања неке државе.

„Они, с једне стране, не могу да кажу да су од почетка тражили од Србије да се формално призна независност ‘Косова’, јер су пре тога последњих 20 година говорили како то није услов. С друге стране Србија не може да каже: ми нећемо под тим условима да наставимо преговоре јер се тада може суочити са политичким последицама у виду неке осуде, санкција, обустављања средстава“, напомиње Гајић.

Како додаје, свима је све јасно, али и једна и друга страна се праве да су ствари још увек колико-толико у реду.

„Формално признање може да се постави као услов, али би у том случају и могућност даљих преговора и кандидатуре била стављена под знак питања, а ЕУ такође неће да ризикује тако нешто“, закључује Гајић.