Милан Ружић

Елегија наше пропасти

21.09.2023.

Милан Ружић

Корпоративни капитализам, као надидеја и архипракса, прерушен у леве покрете, зелене револуције, воук, сексуалне слободе, женска права имитира оно што је као начело наметнуто у антици, а то је демократија. Најнедемократичнија идеја, попут капиталистичке, тако успешно баштини илузију демократије, тачније, толико непогрешиво је продаје савременом, многим стварима поробљеном, човеку да најпаметнији, па и најглупљи ум, онај који само вади новац или картицу да би платио неку будалаштину, попут, рецимо, премијум чланства на Јутјубу, не може то да примети, а ако и схвати, нема снагу да то промени. И не вреди залагање појединих хероја здравог разума, оличених у људима овенчаним научним признањима, дипломама, искуством, јер је количина лудорија далеко већа. Како је ум замагљен? Замагљен је врхунским маркетингом који нам продаје златне кавезе и премијум окове које смо спремни да платимо само да бисмо имали неку врсту статуса у друштву у ком никакво истинско достигнуће не значи ништа.

Замислимо само сусрет добитника Нобелове награде за књижевност и неког Тик Ток инфлуенсера. Први је добио неки бедни новац за награду, глава му је пуна знања, искуства, она је ризница савета за бољи, успешан и пре свега здрав живот. Глава Тик Ток инфлуенсера загњурена у мобилни телефон, пратиоце, окићена најскупљим ланцима, заузета лајковима и шеровањем не само да је празна свега другог, већ ће се без икаквог пардона спрдати с тим нобеловцем и његовим делом. Ово је корак унапред, али нико да схвати да је то огроман корак у напретку на погрешном путу.

Како променити ишта или васпитати децу у глобалистичком корпоративном екперименту названом системом или поретком кад тржиште диктира потражњу, па самим тим и укус. Данас ће вам било ко рећи да је музика Тејлор Свифт боља од Моцартове, јер се више продаје. Она има више награда, а уосталом, и народ тако каже и то тражи.

Сачекајмо овде мало… Продаје нам се демократија, коју јако скупо плаћамо а она никако да стигне, али ако је то владавина народа, она не може ни стићи. Зашто? Зато што народи више не постоје. Глобалистичка мантра о свету без граница, иако се показала тачном само у случају ковида и вакцинације, условила је тањење вододелница народа и нација попут језика, вере и културе. Култура је унификована тако што је измишљено нешто што називају „трендингом”. Дакле, културни домет више не одређује суза, осмех, врисак, неспавање након доживљаја дела, него искључиво његова исплативост и популарност, две јако уско повезане категорије. Па ако је данас популарно назвати се родно флуидним, а претња свету назвати себе Србином, Французом, Египћанином и томе слично, шта можемо да очекујемо? Народи не постоје, а постоје корисници интернета и корисници материјалног у свакодневици, што се настоји изједначити.

Принцип функционисања интернета преноси се врло убрзано на реалан живот. Сви смо ми у неким кредитима, дуговањима, плаћамо ствари за које више не знамо ни шта су и тако у ствари само радимо за фонд који ће нам обезбедити да имамо у чему да се возимо, на чему да кликћемо и где да преспавамо, па и место на ком ћемо радити прековремено. И када човек умре, ни лист се више не помери. Једноставно „корисник” више није на мрежи. Стога, ако нема народа, не може бити ни демократије, јер народ или нација јесте збирно име за припаднике једног народа/језика/вере по истом заставом и у истој држави који јој раде у корист и на част. А како народ може бити гомила аутошовиниста која кликће по Јутјубовима, Инстаграмима, Твитерима, Тик Токовима, порталима уверена да свим што објави или подели негује своју индивидуалност? Не може народ или опште добро уопште бити могуће као термин, а камоли као реалност, ако сви инсистирају на индивидуалности.

Е то је највећа подвала капитализма, модерне психологије и интернета – опсена да је свако од нас „корисника” у ствари „премијум”, „плава значка”, „ad-free”.

И кад имате такав безидејни свет који само креира садржај фокусиран на трендовима на којима доминирају мајмунлуци необразованих празноглаваца окићени бројем прегледа, онда је логично рећи да свет умире, да људска цивилизација нестаје.

И ево неких показатеља колико је пропаст сама по себи духовита…

Толики миленијуми развоја данашњег писма од некадашњег пиктографског (илустрације ради, то су хијероглифи), а ми се полако од оноликог вокабулара, граматике, синтаксе, свега на чему се заснивало наше школовање и што је било ствар престижа знати, враћамо на емоџије. Опет људи комуницирају пиктографским писмом. Свако мало неко пошаље смајлије, ананас, капљице воде, срца, неки знак руком.

Толики векови учења бројева, таблице множења и дељења, сабирања, одузимања, а човечанство се свело на бинарни систем.

Милијарде и милијарде књига, старих, нових, преведених, непреведених, многи сати, дани, године, деценије колико су писане поједине песме, приче и романи, а АИ вам направи књигу за десет минута.

Онолико учење понизности, социјалној интелигенцији, бонтону, заједништву, општем добру да бисмо дошли до данашњег „Волите себе, јер вас нико други не може тако волети!“.

Миленијуми еволуције, исправљања кичменог стуба, развоја палчева, развијање очњака да би нам сад кичма пропадала за компјутерима, да би нам рекли да је све у сналажењу, а не у раду и да би нам сам нутриционисти, нове ведете виших слојева, тврдили да смо ми у ствари биљоједи поред истих тих очњака.

Ништа што је некада функционисало у оздрављењу људи више не игра улогу, све је то оспорено, јер шта ће нам облоге, утопљавања, туширања, чајеви, биљке када је у продаји најновији неиспитани лек који може бити наш за само 9.99 чега год, јер узевши њега „узимамо здравље у своје руке” иако је цена уклапања фармације у капиталистички поредак управо наше здравље.

Колико је само векова прошло у веровању у Бога, а сад нас уче да морамо веровати у себе, јер је Бог одједном нешто апстрактно, али врло јасно означено као назадно и неинтелектуално.

Здрав, паметан, вредан, поштен и човек са делом више никоме не користе. На њему се не може зарадити, јер он пропагира вредности које се затиру, које нису исплативе.

Стога, иако овако набацано, можемо лако извести закључак да бити образован, радан, паметан, поштен, слободан и религиозан човек, уз то и породичан, јесте највећи домет револуционарног деловања, јер такав човек је највећи херој и једина нада да будућност ипак постоји. Ко није такав, нека зна да свесно учествује у овој елегији пропасти у којој и сам држи неки инструмент, па макар то био и триангл у који само повремено удари уверен у своје несуделовање у поразу. Али знајмо да не диктира све „трендинг”, постоји и негде горе изнад облака неко ко диктира поштеније, непогрешивије и, истина, понекад, мало грубље и само он може довести до „великог ресета” при ком се, сигуран сам, не би баш најбоље провели они који заговарају исти тај, само овоземаљски, ресет. Можда је ђаво заиста и отишао, јер шта ће он да ради тамо где има Швабова, Гејтсова, Безоса и толиких, свених или несвесних, пратилаца њихових идеја…