Како су „орлови“ одржали час кошарке и разбили Литванце

Мислили су многи да Србија има потешкоће, мислили су да су пронашли формулу и „лек“ за српску кошарку, мислили су да је Литванија победом над САД зацементирала своје име међу фаворите за медаљу… Погрешно су мислили!

На импресиван начин је Србија савладала Литванију и свом кошаркашком народу вратила веру и наду у медаљу на великом такмичењу.

„Орлови“ су елиминисали селекцију која није знала за пораз на турниру и која је пре само неколико дана скинула скалп Американцима, чиме се са разлогом налазила међу главним фаворитима за одличје на Мундобаскету.

Концентрисано и борбено свих 40 минута, изабраници Светислава Пешића овога пута нису дозволили да утакмица добије неочекивани обрт, већ да се искључиво Србија пита за коначни исход.

Није било падова, лоших ротација и празног хода, већ је одиграна једна утакмица за уџбенике.

Репрезентација Србије је, напокон, у великом мечу, деловала као селекција која је урадила „домаћи задатак“ и која је потврдила да уколико обрати пажњу на ситнице, не само да може да савлада, већ и декласира скоро сваког противника.

Живиш и умиреш од шута за три поена

Литванија одувек игра специфичну и препознатљиву кошарку.

Видело се и на примеру наведене утакмице са САД да ова селекција уме да погађа тројке у сјајним процентима. Тада су меч отворили са девет везаних погодака, а слично је почело и против Србије – 5/5.

Међутим, за разлику од Америке, Србија није била шокирана оваквим расплетом, већ је знала да мора бити истрајна у својим начелима и тактичким замислима.

Како је време пролазило, Пешићеви момци су „затезали“ шрафове одбрамбене машинерије, па су Литванци били или приморани на другачије шутеве или су покушавали оне који се описују „нерезонским“, односно преко руке одбрамбеног играча.

Тако су на својој кожи осетили последице старе кошаркашке изреке да у, овом спорту, уколико ниси Голден Стејт, екипа живи и умире од шута за три поена.

Србија је издржала налет ривала у првој четвртини и у наредне три је све дошло на своје место.

„Икс фактори“ звани Аврамовић и Петрушев

Обе селекције су одлично одрадиле скаутинг оних најважнијих оружја противника, али јак утисак се стиче да Литванија није очекивала допринос двојице момака из редова „орлова“, а то су Алекса Аврамовић и Филип Петрушев.

Плејмејкер Партизана одржао је дефанзивну клинику, која може да послужи као пример младим играчима.

У свету у којем преовладавају стрелци, Алекса Аврамовић је својим активним рукама у одбрани, успео да украде четири лопте, али и у много наврата учини противника несигурним у свој дриблинг и примарну организацииону жељу.

Иако је постигао тек осам поена, момак из Чачка је имао огроман допринос и у великој мери преокренуо ток утакмице.

Други момак који је потпуно заледио Литванце јесте Петрушев. Доскорашњи члан Црвене звезде, а нови центар Филаделфије, превагу је правио својом разноврсношћу и постао прави „икс фактор“.

Нажалост, Србија у својим редовима поново нема најбољег центра на свету, али ова два борца који су тренутно ту, за њу су најбољи.

Никола Милутинов је на сјајан начин одговарао и задавао главобоље НБА центру Јонасу Валанчунасу. Као прави пример старе школе, Милутинов се „тукао“ под оба коша и показао завидну леђну технику и рад ногу.

Са друге стране, Петрушев је показао да је битно имати и другачији профил центра, оног много модернијег.

Поред сјајних атлетских способности, одличног читања напада противника и затварања прилаза свом кошу, Петрушев је показао леп поентерски „арсенал“. Између осталог, погодио је три веома важне тројке.

Меч је завршио са чак 17 поена за исто толико минута, чиме је био други најефикаснији у нашем тиму.

Стеф Јовић

Кроз читав турнир, Стефан Јовић доказује своју кошаркашку интелигенцију и квалитет.

Иако полако залази у „кошаркашке године“, сјајни организатор игре и даље доказује да може да игра на највишем нивоу.

Тренуци у којима је диктирао темпо, проналазио отворене саиграче, али и погађао веома битне тројке, заиста учине да се заљубите у овај спорт.

Још једном је Јовић показао колико је битна улога правог плејмејкера, организатора и мозга екипе и још једном је из сенке изашао у први план.

Иако нема Василија Мицића и Милоша Теодосића, Србији није мањкало учинка са ове позиције, што је директна заслуга Стефана Јовића.

„Орлови“ имају мотив више од свих

Кошаркаши Србије до победе су дошли захваљујући још једној ствари – тимском духу.

Много је значила свака реакција и подршка играча и стручног особља са клупе.

Тешко медицинско стање у којем се нашао Бориша Симанић, додатно је ујединила „орлове“ и појачала већ раније јаку, готово породичну атмосферу која влада у кошаркашкој репрезентацији.

Управо је Бориша још један разлог због којег ови момци „гризу“ на медаљу.

Не због неке националне пензије, коју он у сваком случају заслужује, већ због тога што ће тај подвиг бити велики гест и знак који ће му помоћи у будућности.

Наравно, пут до медаље ће бити тежак и далеко од тога да је Србија завршила посао.

Изборено је полуфинале, односно утакмица која одлучује ко се бори за медаљу, а ко пакује кофере и остаје у забораву.

Следећи противник је победник утакмице између Канаде и Словеније.

Ко год да буде на другој страни, наши момци ће имати шансу. Канађани представљају својеврстан изазов јер имају готово читав тим сачињен од НБА играча.

Лука Дончић и Словенци су нам стари дужници, дуг који би било идеално сада наплатити.