СЕНТ ЕКС – ВИТЕЗ ВЕЧНОГ ДЕТИЊСТВА

Антоан де Сент Егзипери, писац „Малог Принца“ родио се 1900. године у Лиону, као син грофа Жан – Марка Сент – Егзиперија. Отац му је умро релативно млад. Остала је племенита мајка, а ту су били и сестре и браћа, Мари Мадлен, Симона, Франсоа и Габријел, за које је остао веома везан. Није успео да упише морнаричку школу, па је извесно време слушао предавања из архитектуре. Године 1921, одслужио је војску у авијацији у Стразбуру, а затим положио испит за цивилног пилота. Две године касније, доживео је свој први пад са авионом, и имао је озбиљну повреду. То ће му се понављати и више пута касније.

БЕДУИНИ У ЛИБИЈСКОЈ ПУСТИЊИ У Паризу је почео да пише. Године 1926, почиње да лети за француски „Аеропостал“ на северу Африке, на линији Тулуза – Казабланка, као и Казабланка – Дакар. Постављен је за начелника авио – станице Кап Џуби, на самом рогу „црног континента“. Објавио је, са успехом, „Пошту за југ“. Постављен је за техничког директора испоставе Аеропостала у Аргентини. Добија орден Легије части за развој цивилне авијације, а затим креће у потрагу за својим другом Гијомеом који је са авионом пао негде у Андима.
Године 1930, срео је своју супругу Консуело Сунтин Сандовал де Гомез ( 1901 – 1979 ), која је такође била књижевница.
Његова књига „Ноћна пошта“ доживела је одушевљен пријем критике и публике. После банкротства „Аеропостала“, обрео се у Јужној Америци, а онда, 1931-1932, лети на линији Марсеј – Алжир.
Његов пријатељ, Дидије Дора, који га је запослио у „Аеропосталу“, налази му нови посао – Сент Екс ( то му је био надимак ) постаје пробни пилот. Док испробава хидроавион, умало да погине у Сент Рафаелу. Године 1934, лети у Африку и Индонезију, и запошљава се у „Ер Франсу“. Већ следеће године, одлази у Совјетски Савез где се, на пријему у амбасади САД, среће са Михаилом Булгаковим. Крајем децембра 1935, настојећи да обори рекорд на линији Париз – Сајгон, доживљава хаварију у Либијској пустињи, па га спасава бедуински караван.
Не мирује: обрео се у Шпанском грађанском рату, где подржава републиканце против Франкових фалангиста. Године 1938, прешао је у Њујорк, у коме пише „Планету људи“, да би у фебруару доживео тешке повреде, када се, на линији Њујорк – Огњена Земља, срушио у Гватемали.

МОРАМ ДА УЧЕСТВУЈЕМ У РАТУ Чим је Француска ушла у рат против Хитлерове Немачке, 4. септембра 1939, Егзипери се јавља на дужност на аеродром Тулуза – Монтодрон. Иако су га убеђивали да је отаџбини потребнији као књижевник него као летач, он новембра 1939. пише у писму пријатељу: „Морам да учествујем у рату. У Прованси, кад избије шумски пожар, свако ко мари узима кофу и лопату. Хоћу да се борим, и на то ме наводе моја љубав и моја лична религија. Не могу да останем по страни и све то мирно гледам“. Био је јасан: „У свету у коме би владао Хитлер не би било места за мене. У овом рату хоћу да учествујем у име љубави према људима“. Често је говорио да су сви људи житељи исте планете и путници на истом броду – сматрао је неопходним да се ангажује у боју за братство по човештву.
Имао је низ извиђачких летова, а за војничке заслуге одликован је Ратним крстом. После капитулације Француске, прешао је у Америку, где 1943. пише и објављује „Малог Принца“. Тада се придружује „Борбеној Француској“, и лети на „Лајтнингу“ Р-48. Егзиперију се није свиђала хладна, банкарска Америка. По неким тумачима, лик банкара који све звезде сматра својима је лик типичног Американца. Једва је чекао да оде, упркос тешком инвалидитету ( последица многих падова ), опет на борбене задатке, у помоћ Отаџбини.
У јулу 1944, Жану Пелисијеу пише: „Хтео бих да се овај огавни рат оконча, пре него што се угасим као свећа на ветру. Имам шта да радим и без ратовања“.

ПОСЛЕДЊИ ЗАДАТАК ВИТЕШКОГ ПИЛОТА Полетео је, последњег дана седмог месеца, са аеродрома Борго на Корзици. Никад се није вратио.
Војнички извештај био је сув и прецизан.
Презиме: мајор Сeнт – Егзипери
Датум: 31. јул 1944. године
Време: 08 45
Задатак: Аероснимање источно од Лиона
Белешка: Снимака нема. Пилот се није вратио. Сматра се несталим.
На граници 20. и 21. столећа, нађени су, у мору, остаци његовог авиона и наруквица на којој је било његово и Консуелино име.
Шездесет четири године после Сент-Егзиперијеве погибије 31. јула 1944, откривено је и име немачког пилота који је оборио славног писца. Немац Хорст Риперт, један од асова немачке ратне авијације, признао је: „Догодило се то у близини Тулона. Летео је испод мене док сам био у извиђачкој мисији над морем. Видео сам ознаке, заокренуо како бих му се нашао иза леђа и оборио га. Да сам знао да је то Сент-Егзипери, никада га не бих оборио.“
Риперт, који је радио као новинар на Другом каналу немачке телевизије, нађен је после дуге потраге коју су, у име свих љубитеља предања о Сент Ексу, водили марсејски ронилац Лик Ванрел и оснивач једног удружења за проналажење авиона несталих у Другом светском рату, Лино фон Гарцен.

ДА ЛИ ЈЕ СЕНТ ЕКС МАЛИ ПРИНЦ? За Егзиперија, детињство је било повезано и са светлим и са сетним расположењима: мали број одраслих успева да у души сачува дете, и зато нико на цртежу Пилота, који приповеда о Малом Принцу (осим самог дечака са астероида) не препознаје змијског цара који је прогутао слона, него сви виде банални шешир. По свему судећи, Егзипери, кога су, као плавушана, у детињсвту звали Краљ Сунце, може бити Мали Принц, један од оних који су сачували првотност у себи. Андре Мороа каже да је сам писац, од раних дана, заиста био Мали Принц, помало надмен, помало расејан, али увек радостан и пун одважности.
Веза између романескног лика Пилота и самог писца још је јаснија, јер су обојица приповедачи и обојица су се у пустињи обрели после квара на авиону. Сент Екс је летео у доба када су летачке хаварије биле честе, и он је на њих био „претплаћен“. Пилота је управо хаварија, својеврсна “felix culpa“, повезала са дечаком са астероида који се обрео у пустињи.
Неки истраживачи сматрају да се сама идеја романа јавила после Егзиперијевог пада у близини Кап Џубија, када је, док је чекао јутро да поправи мотор, сањао необичан сан, пун загонетних ликова. Ипак, већина упућених мисли да је праоснова романескне ситуације настала када су Сент Екс и његов механичар Прево покушали да оборе рекорд на линији Париз – Сајгон, па су, крајем децембра 1934, „заглавили“ у Либијској пустињи. Авион се није могао поправити, и они су лутали, жедни и изгубљени, све док нису наишли на бедуински караван. Егзипери је ово доживео као право чудо новог почетка које је донело богат епифанијски плод у роману. Сама пустиња, древни симбол борбе са пролазношћу и демонима, али и добра основа за подвиг самонадилажења, дала је снажан подстицај уметничкој уобразиљи, чак и у ситницима – док је лутао са Превоом, Сент Екс је, рецимо, са великом пажњом пратио кретање малих пустињских лисица. Тако ће мудра Лисица, учитељица пријатељства као узајамног „припитомљавања“, постати један од главних ликова романа о дечаку са астероида.

БЕЗБРОЈ РУЖА АЛИ НИСУ ПРАВЕ Егзиперијев брак са Консуелом дао нам је лик Руже. Он јој је био трећи муж. Ексцентрична, необуздана, дивна и хистерична, аргентинска лепотица је о њиховој сложеној вези, која се стално кидала и обнављала, оставила, посмртно објављене, „Ружине успомене“.
Мали Принц са астероида има једну такву, каприциозну, прима к срцу њене празне речи и многолике испаде показног понашања, напушта је и горко тугује кад оде. Тек у пустињи схвата да је одговоран за Ружу коју је узљубио, мада је, како каже Пилоту, био премлад да би схватио праву љубав. Колумбијски писац Херман Аринјегас сведочи да се у Јужној Америци, во времја оно, о Сент Ексовој вољеној причало као о малом салвадорском вулкану који пали париске кровове: свакако да није било лако смирити вулканску природу обдарене лепотице.
На Земљи на којој се дечак обрео постоји безброј ружа које личе на његову, али оне нису праве, јер их Мали Принц не воли. После свега, он је витешки загледан само у своју, једну и једину, Ружу, која, као типична уображена болесница, лажно кашље да би привукла пажњу и коју би, авај, могла појести овца, али је, упркос свему, његова, као што је и он њен. „Видети све жене у Софији и Софију у свим женама“ – то је начело мушке витешке љубави, како га је дао песник Новалис, говорећи, о својој, премладој у тренутку смрти, вереници Софији фон Кин.

ГОСПА КОЈОЈ ЈЕ ВИТЕЗ АВИЈАТИЧАР СЛУЖИО Од тренутка пишчевог нестанка, Консуело живи њиме, и чека га, и нада се. Записује одломке успомена, ваја га у камену и глини, црта га оловком, угљеном, слика аквареле с мужевљевим ликом. Разговара са њим као да је ту. Сент Екс је постао мит, али за Консуело нема места у новосазданој митологији – нису је волели ни рођаци покојног мужа, нити се биографи занимају за живот Госпе којој је Витез Авијатичар служио. А он јој је ипак био све. И обраћала му се као живом.
Тако је записала један од замишљених разговора са Егзиперијем, уочи супруговог одласка у последњи бој: „Ваша жеља је јача од свих сила овога света, а ја одлично познајем свог мужа. Увек, увек сам знала да ћете отићи. Желели сте да се у реци метака и испаљених плотуна очистите.“
И додавала је: „Вечни сте, дечаче мој, мужу мој, носим вас у себи као Малога Принца, и ми смо неприкосновени. Неприкосновени смо као сви они што су испуњени светлошћу“.
Писала је и о успоменама које ће чувати до краја живота: „Фасцикле и кутијице, у којима су сложена писма мог мужа, његови цртежи, његови телеграми…Те пожутеле хартије, исцртане цветићима и малим принчевима, верни су сведоци изгубљене среће, дарова и милости које, како године пролазе, ценим све више.“
Сент Екс је нестао на небу, као што је Мали Принц нестао у пустињи. Ружа га никад није заборавила.

ОНА, ОН И ПРИПОВЕДНИ ПЛАМИЧЦИ Егзипери је волео своју жену и као врсног усменог приповедача. Као што Мали Принц моли Пилота да му нацрта овцу, тако је он молио Консуело да му прича приче из свог детињства, проведеног међу јужноамеричким домороцима. Једном јој је написао: „Кад летим међу звездама и у даљини видим пламичке не знам да ли су то звезде, или сигналне светлости са земље, и себи кажем да ме зове моја мала Консуело да ми прича приче, и тада се оријентишем према тим светлим тачкицама.“
У својој књизи Консуело је посведочила: „Веома ми је тешко да пишем о свом животу са супругом Антоаном де Сент – Егзиперијем. Сматрам да жена о томе никад не треба да оставља белешке, али сам приморана да то учиним пред смрт, јер о нашој породици објављују свакакве измишљотине, и не желим да се то продужи, мада ми успомене на поједине тешке тренутке, каквих бива у свакој породици, задају бол. Кад вам свештеник на венчању каже да ћете скупа бити и у радости у болу, то је стварно тако.“
Она се заиста трудила да буде идеална супруга какву је Сент Екс пре брака замишљао, али јој то није сасвим полазило за руком: није могла да буде само домаћица. Кад се посвађају, разочарани муж се пубертетски надури и одлази у мушко кафанско друштво или међу обожаватељке, па се после каје, и пише јој: „Консуело, процветајте док се не вратим… Консуело, мој благословени пламичку…Птичице, одржавајте нам уредну кућу…Начините ми плашт од ваше љубави… Консуело, слатка обавезо моја…“
Консуело је била искрено верујућа римокатолкиња, која је своју веру јавно упражњавала – неки од пријатеља Сент Ексових то нису подносили ( рецимо, жестоки антикатолик Андре Жид ). И муж ју је опомињао да другима не показује своју веру тако јужноамерички јарко, али је и сам носио сличицу римокатоличке свете, Терезе из Лизијеа, и молио супругу да иде на поклоничко путовање код Госпе од Лурда.

ВЕРНИ ПЕСНИЦИМА И ДЕТИЊСТВУ Иначе, Сент Екс је хтео да роман о дечаку који је дошао са астероида посвети Консуело, али га је она наговорила да га, као утеху, упути свом пријатељу Леону Верту, који је био француски Јеврејин под нацистичком окупацијом, у доба усковитлано црним вихором, под сталном претњом да ће изгубити живот. Наравно, роман је посвећен Леону Верту кад је био дете – јер, како рече Сент Екс, сви смо ми из детињства.
Године 1940, у Рио де Женеиру, великом француском писцу Жоржу Бернаносу, западном ученику Достојевског, мала кћи бразилског писца Амороза Лиме пружила је свој албум. И он јој је написао: „Никада не заборављајте да се овај безобразни свет држи још само захваљујући сладосном свету песника и деце. Против њега се људи непрестано боре, али се он непрестано обнавља. Будите верни песницима и детињству.
Не постајте одрасли, јер су одрасли у завери против деце; прочитајте Јеванђеље и ви ћете се уверити у ово. Господ Бог је рекао кардиналима, богословима, есејистима, историчарима, писцима и свима уопште: „Будите као деца“.“
Егзипери је покушао да живи у складу с овим заветом.