Милош Ковић
Кратка историја геноцида на Косову и Метохији
(Милош Ковић) фото: С. Гарић
Албин Курти, Вјоса Османи, Гљаук Коњуфца и њихови сарадници често говоре о „геноциду“ Србије над Албанцима Косова и Метохије. Тим стручњака, како кажу, дуго и пажљиво ради на припреми тужбе за геноцид коју ће тзв. „Косово“ поднети против Србије.
Све то догађа се у исто време док на Косову и Метохији, после масовних убистава, пљачке и протеривања 240.000 људи, остаци остатака српског народа живе у гетима. Чак ни ту нису безбедни – хапшења, пребијања, рањавања, отимања имовине, угрожавање и обесвећивање светиња, фалсификовање историје, преотимања културног наслеђа свакодневна су појава.
Ове најаве вођа албанских сецесиониста, ма како апсурдно звучале, ипак не би требало потцењивати. У томе ће, као и до сада, моћи да рачунају на подршку западних медија, историчара, правника и судских трибунала. Како су у књизи Политика геноцида показали Едвард С. Херман, Дејвид Питерсон и писац предговора Ноам Чомски, оптужбе за геноцид данас су омиљено пропагандно средство НАТО земаља и њихових локалних савезника. Ови писци примећују да су методи оптуживања за геноцид и последичног покоравања испробани управо на Србима и подсећају да међу НАТО земљама има оних, као САД, чија је историја започела геноцидом. Уништени староседеоци америчког континента претходно су морали да буду оптужени за сва зла и пороке овога света. И данас је један од најчешћих пропагандних модела – оптуживање за геноцид управо оних народа и земаља над којима су геноцид уствари починиле НАТО земље и њихови локални савезници.
Покушајмо, зато, да расчистимо појмове и испитамо основне чињенице о геноциду на Косову и Метохији.
Албин Курти тврди да је историја српског геноцида над Албанцима почела 1878. године, када је Србија заузела нишки, врањски, топлички и пиротски округ. Заиста, историографија зна да је на крају српско-турских ратова 1876-1878. било принудних исељавања Албанаца, али и да су пре тога Албанци, Турци и Черкези систематски протеривали Србе. Осим тога, у процесу ослобођења балканских земаља од турске власти, балкански муслимани, па и Албанци, исељавали су се јер су одбијали да живе без старих привилегија, под влашћу „неверника“, својих дојучерашњих кметова. Неретко су их на то присиљавали генерали турских војски у повлачењу.
„Србија је дошла на Косово геноцидом и отишла је геноцидом“ – поентира Курти на истом месту (Ал Џазира, 19.7.2021). Човек мора да се запита – шта за овог албанског политичара значи реч „геноцид“? Курти ће то објаснити другом приликом, у објави на међународни дан сећања на Холокауст 2023. године када ће, инсистирајући на сличности „геноцида“ над Албанцима са холокаустом над Јеврејима, нагласити да је појам геноцида „концептуализован“ 1944. године (Коссев, 27.1.2023).
Албин Курти је, по свој прилици, овде мислио на књигу Рафаела Лемкина Владавина Сила осовине у окупираној Европи, објављену 1944. године. Овај аутор, наиме, пише да је сковао нову реч, „геноцид“, да би означио не само „непосредно уништење и масовно убијање“, него и „осмишљен план различитих акција које за циљ имају уништење суштинских основа живота националних група, са намером њиховог уклањања. Циљеви таквог плана били би дезинтеграција политичких и друштвених установа, културе, језика, националних осећања, религије, економске егзистенције националних група, као и уништење личне безбедности, слободе, здравља, поноса, па и живота појединаца који припадају таквим националним групама. Геноцид је усмерен ка националним групама као ентитетима, и деловање које он подразумева није усмерено против појединаца као таквих, него као чланова националне групе“. У такво деловање, наставља Рафаел Лемкин, спада и отимање имовине, уколико се то чини због националне припадности власника. Геноцид, како Лемкин пише, има две фазе. У првој, гоњена национална група, или њени остаци, присиљена је да напушта своје националне особине; у другој, она прихвата националне особине групе која ове мере спроводи (Axis Rule in Occupied Europe, Washington 1944, 79).
Данас је политички коректно позивати се на Лемкинову књигу и на његову, како се види, веома широку дефиницију геноцида. То је учинио и Албин Курти, иако је очигледно није прочитао. Јер, Лемкин не помиње било какав српски геноцид над Албанцима док, са друге стране, прилично детаљно описује албански, како изричито каже, геноцид над Србима на Косову и у деловима западне Македоније који су ушли у састав фашистичке Велике Албаније за време Другог светског рата (Исто, 260-261).
Заиста, да ли Лемкинова дефиниција геноцида, на коју се Курти позива, више одговара положају Албанаца у кратким периодима под српском влашћу, или Срба под влашћу Албанаца и њихових заштитника од краја средњег века до данашњег дана?
Пре него што одговоримо на то питање, наведимо и најцитиранију дефиницију геноцида, из Конвенције УН о геноциду усвојене 1948, на иницијативу Рафаела Лемкина. Овде сам, поводом питања да ли су Срби у Првом светском рату претрпели геноцид, већ писао о том документу („О геноциду над Србима у Првом светском рату“, Искра, 18.4.2023). У Конвенцији се, да поновимо, каже: „…геноцидом се сматра било које од следећих дела, учињено у намери да се уништи, у целини или у деловима, национална, етничка, расна или верска група: а) Убијање чланова групе; б) Наношење озбиљне физичке или душевне патње члановима групе; ц) Свесно отежавање животних услова чланова групе, срачунато на то да се она физички уништи, у целини или у деловима; д) Наметање мера срачунатих на то да спречавају рађање унутар групе; е) Присилно измештање деце из једне у другу групу.“
Историја геноцида на Косову и Метохији има један важан контекст, на који се пречесто заборавља. То је пресудна улога Великих сила које су, дуже или краће, владале овим просторима: Османског царства, Аустро-Угарске, нацистичке Немачке и фашистичке Италије, САД и ЕУ, односно НАТО земаља.
Без опасности од претеривања, може се рећи да су Албанци, у већини, били и остали на страни освајачких Великих сила, док су им се Срби супротстављали и ратовали са њима. Свако правило, наравно, има своје изузетке, али овде је реч о основним токовима, тежиштима политичких идеала и поступања. На пример, уочљиво је да су Албанци и Срби, у поређењу са осталим балканским народима, највише прелазили на ислам и на страну Османског царства. Али Срби су Османлијама, упоредо са тим процесом, пружали и најогорченији отпор. Они који су примали муслиманску веру временом су прекидали везе са српским народом (и то правило имало је, наравно, своје изузетке). Ово одвајање од матице нису зауставила ни два југословенска експеримента, грађански и комунистички. У време Скендербега (делимично српског порекла) и уочи стварања Албаније 1912. отпор Турцима пружали су и Албанци, али убедљива већина која је примила ислам одлучујуће је утицала на национални карактер овог народа. Сарадња делова српског народа са аустроугарским, немачким и италијанским, данас са НАТО окупаторима, није променила главни ток српске историје и предања. Но то се, опет, не може упоредити са општом сарадњом Албанаца са завојевачима.
Неке од ових Великих сила отворено су проповедале уништење Срба (нацистичка Немачка), док су друге на томе радиле више или мање прикривено, остајући ипак у оквирима Лемкинове дефиниције геноцида (Османско царство, Аустро-Угарска, фашистичка Италија, САД и ЕУ). Албанске политичке елите су њихове планове спроводиле у дело.
Историја уништења Срба у Албанији посебна је тема. Она захтева много озбиљнију пажњу српске историографије од оне која јој је до сада била посвећена. Када је реч о Косову и Метохији и Старој Србији као ширем појму, који обухвата Рашку област, Метохију, Косово и делове данашње Северне Македоније, масовно насељавање Албанаца у те крајеве, али и на продручја све до Лесковца, Ниша и Топлице, започело је тек после 1690. године. До тада, у овим земљама, дакле и на Косову и у Метохији, Албанаца или није било, или је њихов број био статистички безначајан. Међутим, Срби су се после устанка и сеобе предвођене патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, потом изнова под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, као одметници и „царски издајници“, нашли ван закона у Османском царству. После погрома обнављан је њихов статус „зимија“, неверника под султановом заштитом, који је доносио одређене правне гаранције, али је свака нова побуна доприносила већ стеченој репутацији одметника од закона и правде. „Погрешне вере“, блиски Русима, они ће до краја остати политички сумњивци. Албанци који су се убрзано исламизовали су, с друге стране, стицали привилегован статус. Он је неретко коришћен да би отимали српску земљу и ширили „праву веру“. Повлашћеност муслиманских Албанаца и подређеност православних Срба остаће, све до ослобођења Старе Србије 1912. године, кључна чињеница у односима између два народа.
Албанци су имали важну улогу у гушењима српских побуна. Систем смишљеног турско-албанског уништавања непоузданог, сумњивог српског цивилног становништва уобличен је већ у другој половини 18. века. Он је већ тада подразумевао убиства, пљачке, отимање девојака и жена, одузимање и уништавање имовине, обесвећивање и уништавање богомоља, понижавања и силовања, протеривање, последично арнаућење – све оно што подразумевају дефиниције Рафаела Лемкина и Уједињених нација. Нема никакве сумње у свесну и дугорочну намеру уништења једне националне групе, која је у њима кључна. Можда и без увида у дефиниције, али са широким познавањем европске и српске историје, Радован Самарџић је турско-албански терор над Србима у 18. и 19. веку називао геноцидом (Поговор у: Књига о Косову, Београд 1990, 334).
Терор је у то доба обухватао и римокатоличке Албанце, који су се у побунама и сеобама удруживали са Србима. У 19. веку, у добу модерног национализма, међутим, римокатолички Албанци ће се заједно са муслиманима окренути против Срба.
Муслимански Албанци чинили су важан део дахијских одметника под чијим терором су Срби живели до 1804. Били су ударна песница војски које су ратовале против Карађорђеве и Милошеве Србије и које су 1813. у крви угушиле Први српски устанак. Ти догађаји потврдили су статус „царских издајника“ који су имали Срби преостали у Османском царству. Албанци су били они који су их гонили и кажњавали, у име османских господара. Посебно је по Србе била опасна оптужба да су били оруђе руске политике. Зато су и прогони над косовским и метохијским Србима постали много систематичнији од времена Кримског рата.
У време српских ратова за ослобођење и уједињење 1876-1878, привременог српског уласка на Косово и стварања Албанске лиге, убиства, протеривања, физичко насиље, пљачке, отимања девојака и жена постали су масовнији него икада. Димитрије Богдановић, писац класичне Књиге о Косову, албански терор над Србима Косова и Метохије 1878-1912. назива геноцидом (Београд 1990, 183-194). Османско царство није желело да на Косову и Метохији и у осталим пограничним подручјима, има нелојално, проруско становништво. Албански зулуми над Србима били су такви да је и Цариград повремено губио контролу над ситуацијом на Косову и Метохији. Такво стање потрајаће све до ослобођења Старе Србије 1912. године. Срби Старе Србије и Македоније тада су вероватно били најобесправљенији становници Европе. Косово и Метохију у овом периоду напустило је око 150.000 Срба, док је из Старе Србије у Србију избегло чак око 400.000 људи. У добу 1878-1912, у условима геноцида, Албанци су коначно прешли проценат од 50% становника Косова и Метохије. Није био мали број оних Срба који су се потурчили да би временом постали Албанци (Срби су их звали „Арнауташима“) и тако избегли страдање. О српском пореклу дела косовскометохијских Албанаца писали су руски конзул у Призрену Иван Јастребов и Јован Хаџи-Васиљевић.
Рат у коме су ослобођене Стара Србија и Македонија 1912. године за Србију је, у исто време, био и борба за излазак на море у Северној Албанији. Напади Албанаца на српску војску завршавали су се репресалијама над цивилима, нарочито у Љуми и околини Дебра. Иако за ратне злочине не може да буде оправдања, мора се приметити да су они, поред осталог, били последице геноцида који је српски народ до тог тренутка трпео.
У Првом светском рату, у коме су Срби изложени геноцидном уништењу од стране аустроугарских и бугарских окупатора, албанске политичке елите су изнова стале на страну освајача. Албанци су, са изузетком српског савезника Есад паше и његових људи, на подстицај Аустро-Угарске, али и у намери да се освете за походе српске војске кроз северну Албанију 1912-1913, убијали и пљачкали српске војнике и цивиле који су се 1915-1916. повлачили кроз албанске врлети. Били су то римокатолици са севера Албаније, одавно блиски политици Аустро-Угарске на Балкану; Есад паша је окупљао углавном муслимане. Незадовољни потоњом бугарском окупацијом, Албанци су се ипак масовно придружили бугарским казненим јединицама које су угушиле Топлички устанак 1917. године. Тада је убијено преко 30.000 српских цивила.
Четовања албанских „качака“ и насиља над Србима наставила су се и после 1918. године. Албански национални наративи памте, међутим, Краљевину СХС и Југославију као доба отимања албанске земље, присилног исељавања Албанаца и колонизације Срба на Косово и Метохију. Све то, у одређеној мери, одговара историјским чињеницама, али није реч о куртијевском геноциду. У питању је била аграрна реформа која је обухватила целу Југославију и која је значила коначно укидање феудализма, ослобођење (углавном српских) кметова и увођење грађанске равноправности. Исељавање је обављано на иницијативу Турске, због чега је 1938. склопљен међународни уговор. У пракси је, међутим, било и принуде. Рачуна се да је тада насељено до 60.000 Срба и да је исељено око 45.000 Албанаца.
Етнички односи су, међутим, изнова промењени у Другом светском рату, после италијанско-немачке окупације Косова и Метохије, у условима новог албанског геноцида и протеривања око 100.000 Срба, прво колониста а потом и староседелаца, праћених убиствима, рањавањима, отимањима имовине, злочинима почињеним и ван Косова и Метохије (нпр. геноцид над становницима села Велика, који су починиле албанска СС дивизија „Скендербег“ и немачка СС дивизија Принц Еуген“). Албанска подршка окупаторима била је готово општа, баш као и огорчење због „ослобођења“ из 1945. године.
Комунистичка партија, која је 1945. завладала Југославијом, у српском национализму и „хегемонизму“ видела је свог главног противника. Да би се Албанија припојила југословенској федерацији, Тито и његови сарадници били су спремни да јој обећају Косово и Метохију. То је био један од разлога због којих је српским предратним колонистима био забрањен повратак на Косово и Метохију, док су границе отворене за масовна усељавања из Албаније. Побуна коју су Албанци подигли крајем 1944, са средиштем у Дреници, ипак је угушена у крви. После тога, почео је процес развлашћивања Србије на Косову и Метохији и увођења косовске аутономије. Он је убрзан од 1966, упоредо са отпочињањем новог раздобља терора, који је подразумевао старе методе: убиства, насиља најразличитијих врста, угрожавање жена, светиња, имовине, протеривања. Уставним променама 1971-1974. овлашћења Србије на Косову и Метохији сведена су на намању меру. Масовним исељавањем Срба, њихов број на Косову је од 1961. до 1981. сведен са 27,4% до 14,9%. Врхунцем терора сматрано је подметање пожара у конаку Пеће патријаршије (1981) и понижавајуће, перверзно рањавање Ђорђа Мартиновића из Гњилана (1985). Много писаца у свему томе је препознало план и систем. Димитрије Богдановић зато је и оно што се у овом периоду догађало назвао геноцидом над српским народом (Књига о Косову, 340, 395, 427).
Време власти Слободана Милошевића (1987-2000) може се, уз доба Краљевине Србије 1912-1915, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1918-1941), назвати јединим периодом српске владавине на Косову и Метохији. Милошевићев долазак на власт био је непосредна последица терора над Србима и њиховог исељавања из ових крајева. Потиснути на маргину, делимично и својом вољом због бојкота српских институција, Албанци су се у том добу сасвим ослонили на раније стечену подршку САД и земаља ЕУ, које су њихов покрет користиле као оруђе за разбијање Југославије и Србије. Ове Велике силе подржале су терористичко деловање ОВК, прећуткујући злочине над српским цивилима, што је довело до рата 1999, српских репресалија над Албанцима и до највећег погрома над Србима у историји Косова и Метохије. Он је настављен Мартовским погромом 2004. године. Злочини над Србима 1999-2004. нису били само масовни, него и необично брутални; један од најстрашнијих је низом чињеница поткрепљена сумња да се чак и трговало органима заробљених Срба. Уништење Срба имало је, као у прошлости, само један циљ – албанизацију Косова и Метохије и њихово припајање Великој Албанији. Нема ни једне боље речи којом би се ови догађаји могли описати од речи – геноцид.
Данас на Косову и Метохији, под влашћу Албина Куртија, Вјосе Османи, Гљаука Коњуфце, отворених заговорника припајања Косова и Метохије Великој Албанији, влада прави терор над Србима на северу Косова и стално угрожавање сигурности, које се повремено претвара у отворено насиље над Србима затвореним у гета јужно од реке Ибар.
Нема никакве сумње у то да је на Косову и Метохији почињен албански геноцид над Србима, који са готово истим циљевима и методима траје вековима и који се наставља и у нашим данима. То што је на Косову и Метохији чинило и чини са Србима по свему одговара дефиницијама УН и Рафаела Лемкина. Ратни злочини, репресалије, прогони над Албанцима у три кратка историјска периода са тим се ни на који начин не могу упоредити.
Свако прећуткивање геноцида над Србима Косова и Метохије значи саучествовање у њему. Коначно, било какво правно прихватање тренутног стања на Косову и Метохији представљало би озакоњење последица геноцида.
