Сребреница је постала мит који није пожељно рушити: Мора да буде тема и за историчаре

Округли сто „Сребреница као тема за историографију“, у организацији Института за савремену историју и сребреничког Удружења „Мост“ одржан је данас у Београду, а један од циљева скупа био је да се укаже на потребу да се историчари укључе у давање суда о том догађају из јула 1995. године, који се, како је оцењено, користи када треба демонизовати Србију, али и за кварење односа између Срба и Бошњака.

„Сребреница мора да буде проблем и за историчаре и истраживаче сродних струка“, речено је на скупу на којем су говорили директор Института Предраг Марковић, председник Удружења Мост Вељко Ђурић Мишина, представник Центра за истраживање рата и ратних злочина из Бањалуке Мирослав Љубојевић, професор Михајло Вучић и аутор књиге „Црне мараме Сребренице“ Радомир Павловић.

Марковић је оценио је да је Сребреница, „мали град лепог имена“, „једна од најстрашнијих речи у нашој историји која се користи када треба демонизовати Србију.

„Мало шта је више штете нанело српском народу од пропаганде о Сребреници“, оценио је он и додао да је „догађај у Сребреници из пропагандних разлога надуван“.

„Сребреница се користила и као изговор за један од највећих злочина у историји међународног права за бомбардовање Србије и окупацију КиМ, јер изговор је био – никада више Сребреница. Знамо колико се користи и за кварење односа између Срба и Бошњака – део бошњачке јавности Сребреницу користи као разлог за неговање мржње према свему што је српско, за васпитање нових генерација са наративом који истиче мржњу и злочин, а који можда припрема освету“, сматра Марковић.

Он је подсетио да постоје и сулуде конструкције догађаја да је то била завера западних обавештајаца који су Србе убедили да то ураде, нагласио је да је важно да се запитамо и за одговорност српских чинилаца у Сребреници.

„Важно да се бројеви установе, али и да се са њима не претерује. Не заборавимо да је у Крагујевцу страдало 2.920 људи, а не 7.000 – да ли то смањује злочин у Крагујевцу? Прича са бројевима је проблематична када је применимо на друге примере“, рекао је Марковић.

Према речима Марковића, прича о Сребреници нас доводи и до болног питања, односно до четири нивоа одговорности – починиоца, налогодаваца, оних који нису спречили дешавања и оних који нису казнили починиоце. Он је упитао и шта би било да су злочинци кажњени, да су се тако обе наше државе оградиле.

„Наше је да се за историју будућности суочимо са тим како је дошло до тога да један јуначки народ буде блаћен и каква је то одговорност разних руководстава“, навео је Марковић.

Вељко Ђурић Мишина који је био некада на челу Музеја жртава геноцида у Београду, изразио је задовољство сарадњом са Институтом за савремену историју, и нагласио да Сребреница мора да буде проблем и за историчаре и истраживаче сродних струка.

„Желимо да истакнемо потребу да се о Сребреници огласе првенствено историчари. Сматрамо да су протекле три деценија довољна историјска дистанца да се дају одређени судови засновани на принципима историјске науке. Историјска наука познаје процесе дугог трајања и када се схвате почеци и ток могуће је претпоставити крајни циљ“, рекао је Мишина и као важно оценио то да се контекст теме и догађаја из 1995. стави у оквир за историчаре и за историографију.

„Сребреница је постала мит који није пожељно рушити и оставила је у забораву злочине из Првог и Другог светског рата“, рекао је он и нагласио да жртве треба пописивати а не бројати.

Подсетио је да је на томе инсистирао још 2014. јер попис није апсолутна истина већ доња граница података које треба мењати на поузданим чињеницама. Додао је да лично зна за два случаја живих Сребреничана који имају своје гробове у Сребреници.

Мишина је изразио жаљење што Бојан Димитријевић није могао да дође и представи биографију Ратка Младића, која ће, како је додао, ући у зборник са скупа и бити пласирана на интернету.

Мирослав Љубојевић говорио је о страдању Срба у општинама средњег Подриња као и томе да је највише људи, око 40 одсто страдало 1992. године – 13.841.

„Посебна монструозност испољена је током непријатељског напада на положај Војске Републике Српске 1992. на Глођанском брду, када су нападнуте јединице на спавању. Готово сви су заробљени, а након тога ритуално убијани одсецањем главе, набијањем на колац, печењем на ватри, те закивањем живих људи ексерима за дрво“, рекао је он и нагласио да је само на тај начин страдао 51 човек.

Љубојевић је навео да су сви ти злочини документовани обиљем материјалних доказа првог реда, али да све то ипак није било довољно правосудним институцијама у БиХ да процесуирају и адекватно казне злочине над Србима у средњем Подрињу.

„Срамотни су подаци да је за злочине над Србима у том делу потврђена оптужница против 20 Бошњака. Четворо је правосудно осуђених, ослобођених пет, против 10 их је поступак у току, а за злочине правосудно је изречено 29 година затвора“, рекао је Мирослав Љубојевић.

Аутор књиге „Црне мараме Сребренице“ Радомир Павловић рекао је да ниједна примарна гробница није била у Сребреници, а да су Срби за то добили 1.000 година затвора.