Милан Ружић

Откуд сад протести…

20.05.2023.

Милан Ружић

Када једно друштво имитира туђи систем, истина ‒ наметнут бомбама као насушним средством демократизације савременог доба, онда је логично да у неком тренутку то друштво добије и све оне велике девијације имитираног. Познат је пример са почетка овог века када је група ентузијаста, љубитеља средњег века, живела у једном, за те сврхе изграђеном, дворцу са малим градом, на начин на који се живело у средњем веку са свим изазовима у смислу одсуства канализације, воде, адекватне одеће, хране и свега осталог, и то друштво је, логично, после неког времена дошло до тога да се тамо запатила куга.

Тако је и наше друштво, желећи да буде американизовано, што је рефлексни одговор на оно што смо ми, генерације рођене и одрасле осамдесетих и деведесетих година прошлог века, сматрали великом уметношћу (првенствено говорим о Холивуду) ‒ а несвесни да нам је кроз те „младима пријемчиве садржаје” пласирана једна потпуно погрешна представа о животу, моралу, вредностима ‒ желели да тај, кроз уметности подражаван, стил живота имитирамо, довело до тога да се демонтажа морала и дехуманизација друштва изведу успешно.

Као и увек, мањи народи који имитирају, тај пут прелазе далеко брже од имитираног, јер није у питању логичан след и развој догађаја и свести, већ жеља да се новопримећене ствари из америчке културе одмах примене и код народа имитатора. На тај начин, овај народ стиче илузију, коју назива свешћу, да иде „у корак с временом и трендовима”, а не схватајући да у том процесу имитације губи свој идентитет, и то у најрањивијем слоју становништва ‒ младима, а млади нису само слој који је најподложнији склоности ка имитирању, већ и будућност сваке земље. Стога, не би било погрешно тврдити да је упадањем младих у систем имитације будућност наше државе и друштва умногоме нарушена или онемогућена, јер као будућност љубитеља имитације, та заједница ће, природно, срљати, често и несвесно, у жељу за даљим имитацијама, а не разумевајући да је тако пристала на колонизацију.

Америчко друштво одавно је стекло то ишчашење да деца пуцају по школама, улицама и тржним центрима, па је то постало чак и део савремене америчке уметности. Са друге стране, опет, девијације потенциране филмовима попут „Џокера” и њему сличних које пропагирају неоанархију која подразумева насиље и багателисање људског живота (на чему Холивуд гради име још од почетка осамдесетих), а не нарушавање система као свој циљ, довеле су до тога да се створе читави култови обожавалаца убица и осталих девијаната.

Та врата су у Србији била благо одшкринута, јер их је таквим држао пањ морала који смо на њих наслонили, али појавиле су се друштвене мреже (можемо кривити и интернет уопште) које су свет сузиле и све групе упутиле једне на друге створивши тако виртуелне армије истомишљеника. Тој игри алгоритма нису одолела ни српска деца, нарочито не она запостављена од стране родитеља, па су се и наша деца сврстала у своје бинарне и баналне групе. Случај дечака који је пуцао у своје другаре у основној школи у Београду, ако узмемо као тачно ово што сам написао, није никакав инцидент нити изоловани случај, већ логични след догађаја и резултат имитације америчког друштва.

Оно где ми не успевамо да будемо паметни јесте покушај деконструкције имитираног система, буђење оних који, уљуљкани у виртуелни сан, сањају о „свету који гори”, а имамо шансу ‒ с обзиром на то да је и нама, као и младима, доступно све то на интернету, јер се ради о систему ‒ наслутити по ком принципу ће све да функционише.

Ако узмемо у обзир континуитет оваквих трагедија у земљи коју имитирамо, можемо доћи до болног закључка да је овај случај био само почетак, али ако већ имамо шансу да ту, од короне наовамо популарно речено, „епидемију” зауставимо тако што ћемо укинути домаће интензификаторе девијација и дрвосече које онај пањ морала желе да исцепају за потпалу друштва и света, а у питању су ријалити програми и њихови творци и популаризатори, онда не можемо, а да не подржимо протесте у Београду који се одвијају сваког петка, јер ови протести, иако такозвана „зелено-лева” опозициона опција жели да се представи као организатор истих, ипак јесу стварна и логична побуна оправдано уплашене нације која ионако нема број деце који гарантује опстанак те нације.

Кроз своју историју, никад се нисмо осећали сигурно због често присутног невремена у виду разних Олуја, ветрова историје и киша бомби, али смо знали да те опасности долазе споља и јасно је било ко нам наноси зло. Али стрепети од опасности у рођеном народу потпуно је друга ствар, сама по себи ужасна и наизглед неизлечива.

Прави проблем у једином очигледном, добронамерном и искреном виду побуне против стања у које смо доспели, а то су горепоменути протести, јесте то што је наше друштво дубоко подељено по свим питањима, а тако подељено друштво има велике шансе да се, из чувеног ината или идеологије, не помири са тим разликама и из корена ишчупа овај коров који смо сами садили, па поново засади морал.

Међутим, делује ми као да ће се прича са протестима завршити потпуном политизацијом истих и самим тим довести до немогућности да се значајније утиче на те домаће интензификаторе девијација којима наши пропагатори неморала заливају имитирана ишчашења.

Онај пањ морала који је држао врата, потпуно је исцепан и бачен у шпорет корпоративног капитализма. Сада врата наше куће пред промајом туку у свој шток и прете да ће се потпуно извалити. А ми седимо и облачимо прслук да нам не буде зима. Ако се сад свим тим Митровићима и Јеремићкама не супротставимо одузевши им утицај, нећемо дуго чекати тренутак у ком ћемо оне прслуке које смо навукли због промаје, морати да заменимо панцирима.

Највише бих волео да протести успеју са својим захтевима и да не прерасту у политичку кампању и борбу власти и опозиције преко леђа намученог и уплашеног народа, јер су овога пута у питању натполитички интереси. Али најсрећнији бих био да се све нормализује и смири и да за све горенаписано не будем у праву. Сањам о томе да ме неки читалац сретне, потапше по рамену и славодобитно и самозадовољно ми, са дозом ироније и покуде, упути речи: „Стварно понекад пишеш глупости!”