ДЕЦА ЖИВЕ НА „ТИК-ТОКУ“, А КАКО ЋЕМО МИ ДА ГА „УКАПИРАМО“? Интервју – Владимир Димитријевић, професор књижевности и публицист
Фото Приватна архива
ДОКТОР Владимир Димитријевић, професор књижевности и публициста за „Новости“ говори о огромним трагедијама које су ових дана потресле Београд, Младеновац, Србију и свет. Наш саговорник истиче да је оно што је у Србији кренуло да се дешава наговештај мрака који се спрема да нас прогута ако се, под хитно, не покајемо и не уразумимо.
– Један руски новинар ми је написао – ово што се десило код вас, код нас је било пре петнаест година. Талас зла преплављује планету, а глобалистички господари зла трљају руке, јер на њиховој застави пише „Ред из хаоса“. Они прво направе хаос, а онда уводе свој ред, који је извор наредног хаоса. И тако стално. Али, као што је рекао један калуђер бољшевицима: „Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос.“ Само треба издржати.
Можемо ли нешто да урадимо да се ово лудило заустави?
– Наравно да можемо. Стварност више не сме бити ријалити, криминалци не смеју бити „узор – мушкарци“, него то морају бити очеви вишедетних породица, који, у љубави са својим супругама, подижу децу поштеним радом, дрога мора да нестане са улица, школе морају постати опет место радости, а не страха. Не вреде камере, полиција и бункери ако се друштво храни страхом и ако ТВ серије причају о убицама, џелатима и лудацима. Свету је потребна светлост.
Да ли је проблем у томе што смо заборавили да чујемо, препознамо туђе проблеме?
– Саосећање је могуће само као жртвеност. Волети ближњег као самог себе не значи волети га као себе, него га волети јер је он наше ја. Ако си видео свог брата – љубављу – видео си и свога Бога, који је љубав, каже једна хришћанска изрека. То је пут. Свакодневица екранске саможивости, егоизам инстаграма и селфија, води у ништавило. Апостол Павле каже – ако немам љубави, ништа сам.
Ми, одрасли, децу трујемо светом у коме нема места за радост
Породица и друштво најчешће остају неми на евентуално прве знаке да дете има проблем. Шта може да буде узрок да наизглед срећно и безбрижно дете, паметно и добар ђак пуца у своје школске другове?
– За дечака-убицу није познато да је имао озбиљне проблеме. Један друг из његовог одељења је рекао: „Он је био добар ђак из свих предмета. Није имао лоше оцене. Није се хвалио да иде у стрељану, ћутао је све време, био је повучен. Они који нису били на листи, а упуцао их је, са њима се није дружио. Нико га није вређао нити се свађао са њим. Као да је насумично одредио: „Е сад ћу то да урадим.“ И? Како ћете ту нешто да уочите? Шта да радите? То дете није показивало озбиљне знаке поремећаја, а камоли да намерава да убија. Огроман део дечје стварности тече с оне стране екрана „паметних телефона“. Они живе на „Тик-току“, а како ћемо ми да га „укапирамо“? Потребно је свецело преумљење и друштва и појединаца да бисмо се пренули и кренули путем ка препороду.
Да ли смо у стању за тако нешто?
– Надајмо се.
Ко су демони нашег времена? И, да ли због њих све чешће не чујемо укоре наше савести?
– Руски свештеник Родион Петроградски каже: „Етимолошки реч савест се дешифрује као заједничка свест (савест, са-знање), знање које је дато у заједници, које се дели с неким. Та савест је у почетку дата читавом људском роду, и свака новорођена индивидуа њоме је обдарена. Другим речима – то је глас Божији у души човека, духовно – морална срж која га штити од распада и пропасти. Ако човек, не обазирући се на укоре своје савести, продужава да чини зло, глас савести под дејством греха слаби, а затим и сасвим ишчезава, а личност губи сваку духовно-етичку оријентацију.“ Једном речју, појединци и друштво који не слушају савест – слушаће олују. И ми тој олуји присуствујемо.
Последице отпадања од Бога
– КАДА сам хиперинфлаторне 1993. године био у Москви, на скупу православних братстава, купио сам књигу свештеника Родиона Петроградског, „Људи и демони“, у којој је јасно писало какве су последице отпадања од Бога вере, пре свега у Русији. Као вероучитељ и библиотекар при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку давао сам је многима, и они су схватали у каквом добу живимо и шта чинити да би човек био благодаћу заштићен од изливања зла у наше окружење. Спомињем ову књигу, јер атеистичка психологија и социологија не могу да објасне садашња збивања. Само теологија, али она истинска, аскетска, крсно-васкрсна, а не екуменистичко-зизјуласовска, квазиоптимистична, са цвећем и лептирићима, даје тумачења масовних злочина којих код нас није било али који крећу, и ко зна како ће се окончати ако не буде повратка Богу и души.
Видите ли светло на крају тунела после трагедија у Београду и Младеновцу?
– Као хришћанин, верујем у Бога који је Светлост и Љубав. Али, и они који су атеисти и агностици знају и осећају да се не може живети по законима чопора и веровати да ћемо бити срећни. И њихова етика је, ако су људи, на неки начин хришћанска. Последњи је час да се вратимо човештву и развејемо привиде виртуелног који нам се нуде уместо наших ближњих. Имамо дивне примере човекољубља и жртвености којих је много више него што мислимо, али ако они буду на медијској маргини, а у средишту медијске пажње остану кољачи, макар и кад им се суди, онда ће мрак у овој земљи бити све гушћи. Али ја верујем да ће Србија почети да живи по молитви Владике Николаја – да се сложимо, обожимо и умножимо.
