Овим нашим лидерима који су навалили да се по сваку цијену прикључе „прогресивном дијелу човјечанства“ било би веома корисно да мало мућну својим високо уздигнутим (празним) главама, а њиховим одушевљеним присталицама да у паузи аплауза погледају шта се дешава у ширем региону, то јест у комшилуку. Како се обично завршава идила са добронамјерним глобалистима.
Занимљиво би било, рецимо, размислити о томе како Пашињан ових дана успијева да мање-више мирно преда завјетни јерменски Карабах. Паралеле су директне – и злокобне.
Притом, није толико спорна сама чињеница одрицања од сопственог идентитета и територије, прије ће бити да је логична, јер је већина регионалних вођа спремна да преда све што се предати може, само да би их похвалили у важним амбасадама. Ту је много интересантнија равнодушност коју у овом губитничком процесу показује народ. Лојалност туђим слугама. Дакле, зашто људи спокојно бирају предводнике који пристају на тотално подаништво неким другим предводницима, и не само да на њега пристају, него га проглашавају врхунском дипломатијом?!
На ово питање постоји прилично непријатан одговор.
По свему судећи, глобализам је у последњих двадесетак година постао регионални фетиш – општеприхваћени модни тренд, док је традиционална национална држава проглашена старудијом и сведена на пуко сервисирање најбаналнијих потрошачких очекивања.
Фанатизованим потрошачима наметнута је идеја да су национално достојанство и сувереност ствар далеке и ружне прошлости. Ко је луд да се бори за тамо некакве планине и долине, да истрајава на сопственом (страдалном) путу – и то „упркос међународном праву“ – кад нам је, ево, сасвим при руци обећани бољи живот, специјално за нас пројектован у Вашингтону или Бриселу.
Људи желе да по сваку цијену ускоче у воз глобализма и пробуде се негдје гдје има брзе хране, повољних кредита, ајфона и тржних центара. Неопходно је пробити се на Запад, макар као инвалид, сиромах или страшило, и због тога – не помињите нам више те глупе идентитетске и територијалне спорове.
Другим и суровијим ријечима, активна капитулација наших властодршаца у ствари подразумијева пасивну капитулацију народа. Поклонимо се свјетским господарима и дајмо им све што траже, пошто ће нам наше мудре власти неким магичним триком повећати плате и наступиће толико жељени потрошачки рај. Што би се рекло: Европа сад. Ионако је у савременом свијету превише компликовано направити нешто заиста своје (а још више – читаву државу). Зашто да ризикујемо, кад господари планете ионако не допуштају да било ко, осим њих, има нешто своје?
И ево, стижу уважени високи представници и питају: јесте ли коначно схватили да се то ваше старомодно идентитетско праћакање нимало не исплати? Покорите се, прихватите наше фер услове – и ми ћемо вас једног дана укључити у прогресивно човјечанство. Часна ријеч.
Народ ће вјероватно рећи: тако је, у праву сте. Сагласни смо са вашим широкогрудим предлозима, укључите нас. Само нам оставите брзу храну, кредите и тржне центре, и да, ајфоне, па радите шта год хоћете.
А они ће заиста радити шта год хоће. Што су, уосталом, увијек и радили.