Зоран Шапоњић

Васкрс у колиби Рајка Совића на Голији

16.04.2023.

фото: © Зоран Шапоњић

Неће на Васкрс у колиби код Рајка Совића бити свечане трпезе, белих столњака, угланцаних тањира, бираних јела, тек виљушка и Рајкова бритва, тањир, мало сира и кајмака, али ће доброте и љубави бити толико да би се пола света могло нахранити

Из колибе Рајка Совића која је на самом крају света, на једном од голијских врхова, на Васкрс ујутру, док се Рајко не врати из цркве са Одвраћенице, или из шуме, свеједно, јер, овде је свака стопа земље и свако дрво мала црква,  зачује се како анђели певају „Ангел вопијаше благодатњеј, чистаја Дјево радујсја“.

Још ако је ведар дан, ако се Сунце отме облацима, или, удари снег па беле пахуље пирлијају између огромних смрчевих стабала и око крова његове колибе, Рајко, а већ му је седамдесет и кусур година, застане пред брвнарицом па веселог срца гледа ту лепоту, и дође му да од радости заплаче.

Васкршње јутро у колиби Рајка Совића на Голији

После Рајко у колиби сам себи постави васкршњи доручак, насече сува меса, стави на сто сира и кајмака и хлеба, који или сам испече или донесе са Одвраћенице или одоздо из Ивањице, како кад, и црвено јаје куцне о брвна, сам себи честита Васкрс а као да се куцнуо, и као да је празник честитао читавом свету.

„Не знам, Зоране, да ли ћу на Васкрс моћи у цркву, на Одвраћеницу, јављају неки снег у суботу, ако буде сметова, не могу, Богу ћу се помолити и запалити свећу за здравље свих мојих, и за твоје и здравље твоје чељади код мене у колиби, а, ако не буде мећаве, морам на литургију, да се мало видим са народом, да се Богу помолимо“, испричао ми је Рајко још прекјуче кад смо се чули телефоном и кад ме позвао да ми јави  да га сестрић Милијан са Голије вози ‘ладом нивом’ у Краљево, неким послом.

Та Рајкова колиба, иначе, у којој ће дочекати четрдесети или педесети, Бог зна који Васкрс и која је направљена баш давно, сасвим је необична грађевина. Споља гледано, нахерила се, као и оџак на њој, сав гарав и ишчукан што градом, што од времена које неумитно пролази, од старости, па се учини да је и најобичнија голијска олуја може одувати, однети доле до у поток, а она, опет, деценијама одолева и најјачим горским ветровима, олујчинама и мећавама. Стоји на врх планине и није мрднула ни за милиметар.

Исти такав је и Рајко. Сав некако крхак, често опхрван бригама, рекло би се – где тај да се са Голијом бори кад она, планина, не зна ни за веће делије, а он, Рајко Совић издржао је и истрпео горе на планини и најјаче кијамете и још ће, ако Бог да.

„Е, кад би ти, Зоко, знао како се ја Васкрсу радујем. Сад како сам старији, проведем зиму доле у Ивањици, у мојој брвнари, па чим дође пред Васкрс, чим и мало окопни снег, ја у моју колибу, а овде ми је најлепше и најбоље“, каже ми Рајко.

Од његове колибе, или са брда изнад, на једну страну види се све до Пештера, а кад је ведро до белих врхова црногорских планина, на другу до пола Србије, на трећу још даље, све до краја света.

А, каква је то лепота на све стране, Боже мили. Та лепота баш, исклесала Рајка, па је и он баш такав у души. Нема у њему ни труна похлепе, ни оне наше, људске сумњичавости, гордости и зависти, нити себичности.

Последњи пут видели смо се још у фебруару, кад су на Одвраћеници, на Голији, близу његове колибе, били сметови по неколико метара, кад се на планини у сред бела дана смрачило и није знало ни где је пут ни где је небо а где земља, кад је северац, како то само овде зна да буде, све носио и мрвио пред собом.

Пар дана касније, звони телефон, видим, Рајко.

„Јој Шапоња, што се ја о тебе онај дан обруках“, вели ми.

„Што се Рајко обрука?“

„Ама био сам ти спремио теглу меда, овог нашег са Голије, и, оно јутро заборавим, остаде ми на прозору… Сад је угледах и видим да ти нисам дао“, настави да ми прича.

„Ђе ћеш Рајко, по Богу си, по оној мећави по Голији да носиш мед“, велим му.

„Мого’ сам ти понијети, него, само да нисам заборавио, баш сам се обрук’ о и огрешио о тебе.“

Има Рајко, горе на врху планине и неког мачка који је више сеоски и свачији него његов, али, тај мачак који је неким чудом преживео све планинске олује, громове, вукове и лисице, однекуд се појави на његовом прагу чим Рајко стигне из Ивањице на планину. Па тако за овај Васкрс као и за прошли и онај претходни, и онај испред, Рајко неће у колиби и у планини бити сам него ће оном мачку насећи и сувог меса и ставити му у тањирић мало сира и налити млека па ће се Рајко и мачак сити испричати, поверити један другом и пожалити се о ономе што се ником другом не прича.

По доручку, па била напољу мећава или сијало Сунце, Рајко и мачак изађу пред колибу на дрвену клупу за коју је Рајко на леђима донео повећу даску, па мачак одмах задрема, а Рајко слуша тишину коју наруши звук тек неког млазног авиона који потрефи па баш тада пролети повисоко изнад Голије.

„На Васкрс ћу, око подне, кад мало угреје, само ако време буде дало, ако не буде сметова ни неког кијамета, да ставим које кувано јаје у џепове па до моје родбине на другу страну планине, да им честитам празник, да их обиђем, видим, да проговоримо коју реч, да им поклоним по јаје а и они ће мени… Сваке године ја то тако, обрадују се они мени, обрадујем се ја њима“, испричао ми је Рајко ономад кад смо се чули телефоном.

А овог Рајка упознао сам, има томе баш много година, на Голији, у пустој Колијешници коју је Рајко знао годинама и годинама раније, још кад је била пуна народа. Стајали смо, било је рано јулско поподне, у пристранку повише села, посматрали брвнарице поцрнеле одавно од киша и од снегова, пусте стазе и сокаке између колиба, слушали тек по коју птичицу са трешњевих грана изнад нас… И, однекуд, Бог те пита одакле, да ли са трешње или из оних поцрнелих брвана, од цвећа изниклог свуда око кућа, мирисао је тог летњег поподнева мед, чисти планински и та слика испред нас, уместо да говори о пропасти, пропадању, пустињи, сва је зрачила неком божијом дивотом, благодаћу и лепотом.

Тај дан по томе сам запамтио и никад га нећу нити могу заборавити.

Само је Рајко у једном тренутку, пред сликом гробља на ћувику изнад села више завапио него мене питао – „куд нестаде оног народа“, суочен са сликама из неких ранијих времена, које је запамтио, времена кад је село било пуно народа, из сваког оџака избијао дим, а он овде долазио за славе, за Васкрс и за Божић, за Илиндан и за Петровдан.

Вакрс без белих столњака, торти и салвета

Свратио би он до Колијешнице и ове године, макар да оним старим домаћинима запали свећу и помоли се за њихове душе, него, Колијешница је подалеко од његове куће, а Рајка више не држе ноге као што су га држале некад, док је био млађи.

И још једно знам, неће на Васкрс у колиби код Рајка Совића бити свечане трпезе, белих столњака и поређаног есцајга, угланцаних тањира, бираних јела, салата и торти, салвета, тек виљушка и Рајкова стара бритва, један тањир, мало сира и кајмака, комадић сланине или пршуте, али ће, и у то сам уверен бити доброте и љубави толико да би се пола света могло нахранити. Сад да му неко покуца на врата, Рајко би му, познајем га, разделио све што има и за себе не би оставио баш ништа.

Код њега се некако догодило оно што се код других ретко дешава па је она дечија, понекад и детињаста, исконска доброта са којом се сви родимо и која касније, кроз живот углавном ишчезне из наших срца, остала закопана дубоко у његовој души и никад га није напустила. Али, то ваљда следује, тако је Бог оставио, само онима који кроз живот све своје муке и невоље носе сами, без потребе да од неког затраже помоћ, да се коме пожале, да замоле кога да их одмени или да закукају за својом невољом.

Истина је и једино писмо, сем рачуна за струју и телефон, пореских решења, позива за мобилизацију, које сам у последњих 25 или 30 година добио било је од Рајка, са Голије. Једном, десило се, тада су мобилни још били ретки и скупи, завршена црква на Одвраћеници, па Рајко сео у колибу, одакле је писмо и папир набавио, Бог сам зна, па ми све потанко описао и каква је црква и ко је дао прилоге да се направи, па још замолио некога да слика цркву, ишао у Ивањицу да направи слику па све то спаковао у коверат и послао ми. Није му било тешко.

И сваки пут кад се чујемо телефоном, Рајко ми проговори коју реч о доброти и људској милости, горе са Голије из оне његове колибе.

„Добро јутро, Рајко“, „Добра ти душа код Бога“, или „Добро јутро, Рајко“, „Бог ти добро дао“, или „Добро јутро, Рајко“, „Срећна ти душа код Бога“, и све тако теку наши дијалози…

Знам зваће и на Васкрс или ћу ја њега, да честита празник, да поздрави сву моју чељад, да пита хоћу ли летос моћи на Голију да лутамо по брдима и радујемо се животу, белим облацима по небу, можда и плахој летњој киши, да гледамо јеле високе и по тридесет метара како штрче у небо.

Свему што смо ми овамо заборавили, што више не видимо, не осећамо, немамо времена, а у Рајковој души остало као у торби врућа погача.