Попис на Косову 2023, печат на трагичну судбину једног народа

Према најновијој процени „Светског алманаха“ на Косову живи 1,95 милиона људи, од тога 92,9 посто су Албанци, а 1,5 посто Срби. Да ли је стварно тако?

Иванку Беловић упознао сам 2011. године у јужном, албанском делу Косовске Митровице. Живела је у улици, недалеко од цркве, која је некад носила име хајдука Вељка, а после 1999. године неког „знаменитог УЧК великана“. Те 2011. године Иванка је била последња Српкиња у јужном делу Митровице.

Причала ми је како је неку недељу раније ишла на православно гробље недалеко од њене куће, у албанском делу града, да запали свећу супругу. Није међу порушеним споменицима, међу отвореним гробовима, међу разбацаним костима, успела да нађе гроб супруга, кући се вратила уплакана, тужна и потиштена. Поражена.

Причала ми је и о једном старом Албанцу, комшији, који јој је доносио хлеба и сира, брашна, соли и шећера, без којег би умрла од глади. После, кад је тај човек умро, она недељама није излазила из куће на улицу. Само што није онемела од ћутања. Кад сам пошао, поклонила ми је једну црвену јабуку и замолила да дођем поново.

Кад је Иванка умрла, 2013, чини ми се, вест о њеној смрти путовала је преко Ибра који се на том месту комотно може прегазити, недељама. Београдски новинар Михаило Меденица записао је тада да је Иванка умрла „тихо и безначајно, смрћу Срба са Косова и Метохије“.

Неколико година касније, у јужни део Косовске Митровице, доселио се свештеник Ненад Стојановић са супругом и петорицом синова и они су сада једини становници албанског дела града.

Православно гробље у Јужној Митровици и дан данас је, деценију после Иванкине смрти, разрушено, разорено, девастирано, споменици порушени, гробови поотварани.

Пре неку годину, кад сам на Задушнице био на гробљу, затекли смо неке Албанке како на сред гробља перу тепихе, из кућа около, баш на тај дан, на Задушнице, док су Срби, по рушевинама палили свеће и плакали, орила се музика, неке албанске веселе поскочице…

Слична је судбина и стотина, хиљада српских гробаља широм Косова и Метохије.

И данас, свештеник Ненад Стојановић и његова породица једини су Срби у јужној Косовској Митровици. Живе у парохијском дому крај цркве, која је запаљена у мартовском погрому.

У градовима Косова по један, или по десетак Срба

Тако је у јужном делу Косовске Митровице. Од 40.000 Срба колико је живело у Приштини пре рата, остало је тек десетак, кажу непроверени подаци. У Ђаковици – једна једина Српкиња, Драгица Гашић, која се вратила јуна прошле године. У Пећи, од 15.000 Срба, остала је тек једна старица. У царском граду Призрену, данас је једва десетак Срба.

Одлуком Владе тзв. Косова из септембра 2022. године, попис становништва на Косову и Метохији биће одржан од 1. септембра до 16. октобра 2023. године. Последњи је одржан 2011. године и по ономе што је тада утврдила приштинска статистика, у јужној српској покрајини живело је 1.739.825 становника, од тога 1.616.869 или 93 посто Албанаца, Срба – 25.532 или 1,47 посто.

Овде ваља имати у виду да у четири општине на северу КиМ, Северној Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу и Звечану попис није спроведен а у српским енклавама јужно од Ибра, Срби су се само делимично одазвали попису, односно пописано је више од 25.000.

И док се одговор велике већине Срба северно и јужно од Ибра, на позив Приштине на попис, да наслутити и осам месеци пре почетка, јасно је да ће нови попис бити  још један печат на трагедију о тужној судбини Срба на Косову и Метохији.

„Одлука о изласку на попис који организује Приштина не може се препустити Србима из гета јер су они само део становништва које мора бити пописано. У једном тренутку после сукоба, ОЕБС је донео одлуку да се изврши попис становника овог простора и да се њиме обухвате чак и Срби чији је један од родитеља рођен или живео на Косову. Та идеја није спроведена, а због притисака, ратова и исељавања, једино је она имала смисао и пружала могућност за повратак. Сваки попис без укључивања протераних и одсељених у дугом временском периоду биће легализација притисака, идеолошке и националистичке пројекције и етничких чишћења спроведених у различитим периодима“, каже Живојин Ракочевић, књижевник и новинар који живи у Грачаници, једној од српских енклава на Косову и Метохији.

Тек летимичан поглед на статистичке податке, на процене о броју становника у српској покрајини, показује како је Срба, из године у годину, из деценије у деценију све мање.

Дошли су до саме ивице опстанка на својој вековној територији. Само подсећања ради, подаци из турског катастарског пописа из 1455. године, чији се оригинал чува у архиви у Истанбулу, говоре да је те године на Косову Срба било 98 посто, Албанаца тек један посто.

Из века у век, број Албанаца је растао, 1871. било их је 32 посто, Срба 64 посто, 1921. Албанаца 66, Срба 26 посто, 1948. године пописано је 68 посто Албанаца и 24 посто Срба, 1981. Албанаца 77, Срба 15 посто, 1991. Албанаца 88 посто, Срба тек 11 посто.

Дечанска хрисовуља из 1330. године која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и северозападној Албанији потврђује да су те године на овом подручју само три од 89 насеља била албанска, од 2.166 газдинстава, само 44 су била албанска.

Колико Срба живи северно, а колико јужно од Ибра?

Од 10. јуна 1999. године и почетка погрома, стравичног протеривања Срба са Косова и Метохије, када је на десетине хиљада Срба у неколико таласа било принуђено да напусти своје куће, села, градове, од 437 места у којима су Срби живели до 1999. године, етнички је очишћено 312 насеља!

Колико је данас Срба на Косову и Метохији, релевантних, научно потврђених података нема. Према последњем попису становништва, оном из 1991. године, на Косову и Метохији живело је 194.190 Срба, док је број Албанаца тада процењен на 1.596.072 становника јер се Албанци те године нису одазвали попису који је спровела Република Србија.

Само од пописа 1981. до пописа 1991. број Срба на Косову пао је са 210.000 на 194.000. За тих десет година број Албанаца порастао је са 1.226.000 на 1.596.000.

Председник Србије Александар Вучић, у обраћању из 2019. године, како у ауторском тексту из новембра 2021. године преноси асистент на ФПН у Београду Стефан Сурлић, навео је да је на Косову и Метохији 2017. године живело 94.998 Срба, од тога у четири општине на северу покрајине 47,1 посто, а јужно од Ибра 52,8 посто.

И на последњој седници Народне скупштине Републике Србије у 2021. години, Вучић је поновио да, према подацима српских институција на Косову живи не више од 95.000 Срба.

Са друге стране, ОЕБС је 2013. године дао процену према којој је на Косову више од 140.000 Срба. Неке друге процене говоре о око 100.000 Срба на Косову и Метохији од чега 40 посто живи на северу, а 60 посто јужно од Ибра. Према попису из 2011. године Срби су били већина у 10 општина на КиМ, четири на северу, Северна Митровица, Звечан, Лепосавић, Зубин Поток и у шест, у Штрпцу Грачаници, Клокоту, Ранилугу, Партешу, Новом Брду, јужно од Ибра.

И док Срби у четири општине на северу покрајине живе у компактним заједницама у којима је српско становништво апсолутна већина, у срединама јужно од Ибра,  у енклавама живи од неколико стотина до више хиљада Срба.

Како, они сами знају најбоље!

„Живот Срба у енклавама јужно од Ибра у протекле две деценије претворио се у грчевиту борбу за опстанак у, највећој могућој мери, у сеоским срединама. У свим сукобима и несрећама двадесетог века градови су били, колико толико, сигурна места за преживљавање. Срби и сви остали су у двадесет првом веку, у градовима Косова и Метохије доживели потпуну катастрофу и сваки сегмент њиховог живота је фатално погођен. Мировне снаге су пружиле минималну заштиту за 80.000 људи, који су се склонили у сеоска гета и изгубили сваки појам о могућности да се врате у град“, каже за РТ Балкан, Живојин Ракочевић.

Нема ни званичног податка колико се Срба, протераних у више таласа са Косова и Метохије у међувремену вратило својим кућама.

Косовско министарство за заједнице и повратак, које је основано 2005. године, такав податак нема, база са подацима не постоји, а крајем 2022. године било је око 200 захтева за повратак.

Срби, повратници у Љубожду дочекани каменицама

Када се у марту 2017. године 15-так прогнаних Срба староседелаца вратило у село Љубожда у општини Исток, локални Албанци су више пута организовали протесте због повратка комшија. У међувремену, неке од повратничких кућа су каменоване, на некима су исписивани графити у знак подршке УЧК… Срби повратници у почетку сместили су се у једну кућу на врху села на којој је био читав кров, у међувремену у селу је подигнуто 15-так нових кућа, неке су обновљене.

Први повратници у село гледали су те 2017. године своје разрушене домове, и како комшије Албанци обрађују њихову земљу, користе њихове економске објекте.

„Рекли су нам да смо четници, да нисмо добродошли, да је најбоље да одемо. Иде Васкрс, а нас душа боли. Вратили смо се, али, куће су нам срушене, наше њиве ору Албанци. У нашим башчама исцветале трешње, а Бог те пита ко ће их јести. Нисмо од комшија у селу очекивали добродошлицу, али, нисмо ни оволику мржњу“, причали су ми тада неки од повратника.

Живојин Ракочевић наводи да је примереније говорити о гету него о енклави, јер су Срби присиљени на овакву врсту изолације и организовања свог културног, духовног и друштвеног живота.

„Над тим гетом лежи сенка привремености и стална претња која се развија од „ситне“ институционалне репресије до рањавања деце на Бадњи дан ове године. Гето није будућност, али ових двадесет година и сада он је једина могућност да се сачува једна заједница која је фактички била осуђена на нестанак. Она чува и баштини, и у њеном власништву су најзначајнија остварења наше средњовековне цивилизације. Ми овде чувамо, често својим животима, српски Нотр Дам – Високе Дечане, или Богородицу Љевишку – српску Сикстинску капелу“, каже Ракочевић.

Једна од ретких светлих тачака у овим бројевима јесте она о броју новорођених беба у три српска породилишта на Косову и Метохији, у – Косовској Митровици, Грачаници и Пасјану код Гњилана.

Само у овом последњем које је у Косовском Поморављу где је некада живело око 100.000 Срба, а данас их је вишеструко мање, од 2015. године када је породилиште отворено, до данас је рођено више од 1.000 беба. У Грачаници је 2021. рођено 217 беба, у 2022. – 287, у Косовској Митровици претпрошле године 424, прошле 482 бебе.

„Срба у гетима јужно од Ибра има између 80 и 85 хиљада, што је узимајући у обзир, све околности огроман број. Антигва и Барбуда, земља која је недавно повукла признање Косова, има мање становника од наших гета јужно од Ибра. Није ми познато да има неки споменик у Унеску. У гетима се дешавају три процеса: исељавање са КиМ узроковано притисцима и бесмислом; померање становништва унутар гета – из угрожених села са руба територија сеобе према мало већим срединама; рађање као опште изненађење – у гетима се рађа највећи број српске деце. Само једно село код Обилића, за које готово нико није чуо, има више деце него Црна Трава, Трговиште, Шавник или Плужине“, каже Ракочевић.

Колико Албанаца живи на Косову и Метохији?

Пописом из 2011. године утврђено је да на Косову живи 1.616.869 Албанаца. Председник Србије Александар Вучић изашао је 2019. са податком да је стварни број Албанаца на Косову  између 1.162.000 и 1.325.000.

Политички аналитичар из Приштине Демиш Шаша пре годину дана објавио је процену да је у периоду од 10 године, од 2008. до 2018. око 300.000 људи са Косова емигрирало у земље Европске уније. Шеф ДСК Љумир Абдиџику, крајем прошле године изјавио је да је током 2022. више од 49.000 грађана Косова, 134 дневно, или око 1.000 месечно, добило радне визе и иселило се са Косова у европске државе.

Биће занимљиво, што се тиче Албанаца, и како ће званична статистика Агенције у Приштини третирати десетине хиљада људи који су у међувремену добили радне визе, одселили се у земље западне Европе.

Професор Мимоза Души са „Универзитета у Приштини“ недавно је изјавила да ће „субјекти пописа бити грађани који дуже од 12 месеци живе на једној локацији“, али и они који „планирају да дуже од 12 месеци живе на једној локацији“! По њеном ставу, сви који „ван Косова живе 12 месеци неће бити пописани“!

Са друге стране, према подацима Агенције за статистику Косова, из године у годину опада и стопа природног прираштаја у покрајини. Тако је 2016. на Косову било 14.170 више рођених него умрлих, ова бројка у 2017. је – 13.732, у 2018. – 12.770, а у 2019. – 11.238. Опада и стопа фертилитета (број живорођене деце по жени) па је ова стопа 1990. године била на Косову 3,59, 2011. – 1,99, а сада је 1,66.

Тако су подаци, о демографском буму међу Албанцима на Косову развејани суровим статистичким подацима. Они сада показују да је стопа фертилитета на Косову и Метохији, као уосталом и у Албанији, у границама европског просека и тек нешто мало виша него у централној Србији.

На „Косову“ 562.000 корисника мобилних телефона

И док је и стварни број Албанаца који живе на Косову велика непознаница, једини релевантан податак за упоређивање, онај са пописа 2011. године, о 1,6 милиона Албанаца, неки унакрсни подаци увелико доводе под велики знак питања.

Тако се у „Светском алманаху“, (CIA World Factbook) из јула 2017. године наводи процена да је те године на Косову било 1,9 милиона становника, али и тек 562.000 регистрованих корисника мобилне телефоније. Статистика ЦИА на основу просте математике закључује да на 100 становника Косова долази тек 31 мобилни број и ту одмах у очи пада да нешто није у реду.

Пошто се број регистрованих корисника мобилне телефоније не може лажирати, сваки број мора бити регистрован, и ако се у обзир узму подаци Светске банке засновани на информацијама Међународне телекомуникационе уније да је светски просек у 2016. био 100,68 мобилних на 100 становника, испада да на Косову нешто дебело није у – статистици! Ако је број корисника мобилних телефона стваран, и није га могуће лажирати, закључак је да је проблем у – броју становника!

Наиме, косовски 31 мобилни телефон на 100 становника испод је чак и Сомалије у којој бесни рат где је 46 мобилних на 100 становника, и далеко, далеко испод просека за овај део Европе где је, рецимо, у Босни и Херцеговини 2016. године било 97 мобилних на 100 становника, у Хрваткој 105, Црној Гори 166, Србији 130, а у Македонији у којој живи велики број Албанаца – 99!

Пошто је мала могућност да је ЦИА погрешила у овој статистици, односно у броју бројева мобилних телефона регистрованих на Косову, испада да је једина преостала могућност да је број становника на Косову очигледно мањи него што то каже званична статистика.

И још једна цифра указује да са бројем становника Косова који показује званична статистика нешто није у реду. Наиме, на изборима 2017. године на Косову је гласало 777.093 људи, и то са Србима и осталим мањинама!

Иначе, најновија процена Светског алманаха (CIA World Factbook) ажурирана пре неки дан говори да је на Косову 1,95 милиона људи, од тога 92,9 посто су Албанци, а 1,5 посто Срби.

Живојин Ракочевић наводи да се попис који спроводи Приштина не може се узети озбиљно, јер како може да вас пописује неко ко, у највећој мери, настоји да не примећује да постојите, или признаје да постојите само ако личите на њих и њихову власт. Што се тиче самих Албанаца, како каже, и ту влада потпуна конфузија, бирачки спискови, број становника, број корисника мобилних телефона показују потпуно различите податке. Стручњаци за демографију, често говоре да од 1945. до дана данашњег нема сигурног и потпуног пописа на КиМ.

Протеклих двадесет година, како наводи, стотине хиљада људи из Македоније, Албаније, Косова,  Црне Горе и југа централне Србије имају лична документа ових ентитета и „преливају се“ по потреби из једног у други.

„Тако су косовски Албанци са документима Црне Горе дали огроман допринос референдуму за оцепљење ове државе. Изнад свега тога је процес сеобе Албанаца на запад. Поједине западне амбасаде у Приштини годишње добијају стотине хиљада захтева за визу, а процена Уједињених нација говоре да би близу 80 одсто Албанаца истог тренутка напустило Косово када би било у могућности. Сви ови подаци и парадокси повећавају унутрашње атагонизме и мржње, често усмерене према онима који сада живе у гету и чекају слободу“, закључује Живојин Ракочевић.