Желидраг Никчевић
ШТА ЈЕ ТО ВИДИО ЗОРАН МИЛАНОВИЋ?
Да сам на мјесту кочоперних а тотално испрепаданих балканских политичара, врло пажљиво бих ослушнуо шта ових дана говори хрватски предсједник Зоран Милановић. Може бити веома корисно. Осим што изазива очекивану медијску дреку, његово упозорење на опасности од ескалације сукоба између НАТО-а и Русије открива и читав низ карактеристика модерне европске политике о којима се обично безочно лаже или подло ћути. Међутим, по свему судећи, долази вријеме да политичари који се ослањају на сопствено друштво, а не на озлоглашене „институције“ и „међународну подршку“, морају да кажу и понешто истинито.
За предсједника Хрватске, земље чији се грађани као плаћеници боре против Руса на територији Украјине, стварно стање на фронту више је него очигледно. Као и стварне размјере украјинских (то јест западних) губитака. Човјек просто из прве руке зна о чему говори.
Овај Милановићев „инцидент“ је можда први знак да се у малим распојасаним европским државама коначно појављује свијест о томе до чега може довести реални ратни сукоб са Русијом. Испоставља се да, осим веселих пријема и банкета у бриселском сједишту НАТО-а и конференција у Вашингтону, чланство у алијанси подразумијева и ризик учешћа у истинском оружаном сукобу. Укључујући и сукоб са Русијом. И што је веома важно: о томе говори баш предсједник државе која је уз помоћ НАТО-а озваничила своје границе (ликвидацијом Српске Крајине 1995, током операције Олуја). И сад нам баш он каже: земље НАТО-а спремне су, уз подршку САД, да растргну онога ко је слаб. Каква је била (и остала) Србија.
Милановић, дакле, јасно види: америчка, британска и бриселска предвиђања да ће Русија брзо поклекнути била су, најблаже речено, неистинита. Штавише, Русија тек почиње да се бори. И Милановић се веома узнемирио. Шта мислите, зашто?Предсједника Хрватске, у ствари, мучи бојазан да ће, ако Запад изгуби у Украјини, то бити глобални стратешки пораз. А то онда значи да ће наизглед стабилна структура равнотеже-разграничења на Балкану, изграђена на рушевинама Србије и на рачун Срба, врло брзо почети да се урушава. А ту се онда више не ради само о отимању исконских српских земаља од Србије. И не само о томе да ће се поставити питање о природи хрватске државности, огрезле у етнички национализам. Главни проблем је што ће на Балкану, гдје тиња нови сукоб, почети да се шири не само политички, већ и војно-политички вакуум. А носећи стуб „архитектуре стабилности“ на Балкану – политичка и војна моћ НАТО-а – биће уздрман. И тај вакуум ће неизбјежно бити попуњен. Ко ће га попунити – криминалне структуре, Русија, Турска или Кина – друго је питање. А онда би се лако могло десити да Хрватска и остали „далековиди слијепци“ у региону изгубе своју тренутну супер-удобну позицију.Другим ријечима, предсједник Хрватске је бацио поглед у бездан потенцијалног великог европског рата, ка коме је први корак начињен агресијом НАТО-а на Србију. И нимало му се није допало оно што је видио.Укратко: мућните мало и главом, љубитељи „опште међународне подршке“ и „трајних евро-институција“.
