Зоран Шапоњић

СРПСКЕ ГОДИШЊИЦЕ: Крвави Божић у Кравици крај Братунца

06.01.2023.

© Зоран Шапоњић

На празник рођења Исуса Христа, 1993. године, снаге Насера Орића из Сребренице убиле су у овом селу 49 мештана, више од 80 раниле, седморо је нестало, запаљено је 700 српских кућа, 101 дете остало је без једног или оба родитеља

„Вече је већ падало кад смо видели да смо скоро опкољени, и да помоћи нема. Око нас пуцњава на све стране. У амбуланти у Кравици четворица мртвих, 16 – 17 рањених. Ракао сам рањеницима, људи устајте ко може, придржавајте једни друге, да се извлачимо у правцу Оправдића и Дрине. Поустајаше људи, формираше колону, јадну и бедну, крвави, једнима завијене руке, другима и руке и ноге, главе, груди. Осташе у амбуланти они мртви и двојица тешко рањених, непокретних. Позовем неке људе који су се спремали за повлачење, узеше једног од оне двојице, Жељка Радовића и однеше, оста још један, Млађен Сављевић. Вратим се по њега, Млађен ме гледа, вели: Остави ти мене Славиша, у’ватиће те живог, дај ми само бомбу, а ви идите…Ја му велим: Болан, не бих те оставио за државу да ми дају, остаћу ја са тобом ако треба… Подигнемо Млађена, још један човек и ја, понесемо узбрдо. Притрча један војник, виче: Ево их четири пет кућа даље, пале све редом“.

Овако се крвавог Божића 1993. године у Кравици крај Братунца, равно 30 година касније, сећа Славиша Ерић, медицински техничар, кога је напад Насера Орића на Кравицу затекао усред села.

Прича, ујутру су их пробудили пуцњи, он и др Предраг Лончаревић одмах су стрчали до амбуланте, и до касног поподнева примали и превијали рањенике са повредама, углавном од пешадијског наоружања.

„Кад смо од амбуланте са рањеницима кренули узбрдо, чујемо гласове муслимана, вичу по селу, пале куће, пуцају, ми све одозго гледамо. Наиђемо, срећом, на неку специјалну јединицу из Бијељине, један са митраљезом, сав крвав, преузе Млађена од мене и оног човека, даде ми митраљез. Кад сам га узео, онај митраљез, у руке он ми лаган као перо, био сам већ пао, носећи Млађена. Кад смо горе изашли, чекају нас запреге, воловска кола, те они преузеше оне рањенике“, присећа се даље крвавог Божића у Кравици у разговору за РТ Балкан Славиша Ерић.

Горе у Оправдићу затекли су, прича, збег од 150 људи, међу тим несрећницима, затекао је и мајку, отац и ђед остали су на линији.

Слике страдања само навиру

„Ђед који је као четник био осуђен на смрт стрељањем још после Другог светског рата, остао је на линији до претпоследњег метка. Кад је остао без муниције, пуцао је из пиштоља себи у уста, није хтео жив да се преда“, прича Ерић.

Овде Славиша заплаче. Заћути. Враћају се слике страдања.

Тридесет је година од крвавог Божића у Кравици. Тог дана муслиманске снаге из демилитаризоване УН зоне у Сребреници под командом Насера Орића убиле су у овом селу 49 Срба, више од 80 ранили, седморо је нестало, петоро није нађено ни после  три деценије.  Запаљено је 688 српских кућа, 2.000 помоћних објеката, 1.000 мештана за само неколико сати остало је без кућа, а 101 дете остало без једног или оба родитеља.

„Анђелку Миладиновићу из Јежештице пред мајком Савком одсекли главу, завезали је за неки аутомобил и одвезли у Сребреницу. После мучења и Славку су заклали. Драгомиру Миладиновићу тог дана убијена су оба сина, Ранко и Ђорђе. На Божић у селу погибоше и браћа Војислав и Радојко Богићевић, па браћа исто Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић“, памте дан данас, три деценије касније у Кравици.

Најцрња страдања тог дана била су селима Шиљаковац и Јежештица. Што је у овим  селима затечено живо побијено је. Што је могло да се однесе – опљачкано је. Што је могло да гори – запаљено је.

До половине марта тела побијених остала су по кућама, двориштима, на кућним праговима, по шумама около, да их развлаче дивље звери.

„У Кравицу сам поново ушао 16. марта, затекли смо све попаљено, уништено. Још су трајале борбе, мени метак пробије капу на СНБ јакни, али, останем жив. Одем до моје куће, она изгорела. Ђеда сам нашао сутрадан, био је сахрањен. Бабу сам нашао, изгорела на кревету мученица… Тих дана у Кравицу је стигао др Зоран Станковић, помагао сам му око ексхумирања. Ја сам сакупио остатке бабе и ђеда, други по селу сакупљали су остатке својих, оца брата, мајке, сестре. Све су то доносили на једно место у центар села. Страшно је било. Остаци људских тела. Донесу ногу, главу, кључну кост, лобању, руку… Три месеца су људи били несахрањени, животиње развлачиле, разносиле, јеле тела…“, прича Славиша.

У Кравици Иродовски злочин

Страшне су приче из Кравице. Њих ни време које пролази не предаје забораву.

„Владимир Гајић имао је само четири године кад је убијен у Кравици на крвави Божић. Новица Богићевић 14, Мара Божић, непокретна старица – 89. Њу су после мучења живу запалили. Мучени су па запаљени и Негосав (80) и његова супруга Крстина Ерић (81). Љубица Обачкић (75) убијена је док се са литургије враћала кући. Непокретна Танкосава Станковић (55) убијена је ножем, др Станковић је на њеном телу пребројао најмање 15 убодних рана. По селу се причало да су Невенки Ђукановић (45) Орићеви одсекли главу, али њено тело као ни тело Видосаве Тишић још није нађено. Тело Радмиле Лукић нашли су у дворишту, изрешетана, избодена ножевима“, тече даље страшна прича из Кравице.

Насерове јединице тог дана у стопу су пратиле стотине, хиљаде цивила из Сребренице који су у Кравицу стигли у пљачку. Фадила Мујић, једна од „мајки Сребренице“ пре неколико година за БиХ медије је овако сведочила.

„Иако је Насер Орић, наш командант славни, Алах да га сачува, и награди од свих душамана овог света, својим борцима наредио ћутање, сви смо у Сребреници знали кад се иде на Кравицу, а Кравица је за нас била обећана земља, Америка… Четничко јако упориште… Спремимо се и у току ноћи, док су војници заузимали положаје, ми, жене и деца,  једна огромна колона улазимо у Кравицу пре испаљеног метка. Грабиш, отимаш. Около се убија, гине, пуцњава, не може се описати, каква је то паника. Борба је да ухватиш једну кокош да понесеш па ћеш преживети три дана… Да не говорим о 50 кила кукуруза колико сам ја донела. Улазим у једну кућу, четници славе Божић, камара крметине на столу, ко те пита што је крметина, никад ниси јео али ћеш јести да преживиш. Ту су колачи, ту је сарма, они једу и пију, то је мој први сусрет. Они су пијани, честитају ми Божић. Где год уђеш, све покупљено, нема ништа… Масе људи надиру, иду према кућама“, посведочила је ова, ако се може назвати женом, из Сребренице.

О нападу вести тек у зору

Кравицу је тог дана, док су од Сребренице надирале хиљаде људи, што Насерових бораца, што цивила који су кренули у пљачку, бранило између 300 и 350 људи, раштрканих на широкој линији око села. Неколико дана пред Божић, прича за РТ Балкан Раденко Милановић, тада командир одељења полиције у Братунцу, муслиманске снаге пресекле су комуникацију Кравица – Братунац.

„У раним јутарњим сатима стигле су вести о нападу на Кравицу. Претходних дана било је борби око пробијања коридора ка Кравици  али се од тога одустало. Из Братунца су кад су стигле вести да муслимани надиру на Кравицу предузимане неке, али веома ограничене, мере да се помогне селу. Излазило се на коте одакле се пратило шта се дешава“, прича Милановић.

У самом Братунцу људи су вести о нападу на Кравицу испрва прихватили са неверицом, нису веровали да се нешто тако може десити. У граду је, присећа се Раденко,  с почетка „била таква атмосфера безмало као да се ништа не дешава“.

Тек у поподневним сатима у Братунцу је почео хаос када су људи почели да схватају колике су размере страдања у Кравици.

„Орићеви су остали у Кравици до марта, тај простор је био заузет. Тела побијених која су извучена на Божић, дан касније су сахрањена, тела других побијених су остала по кућама, на праговима, по амбарима, подрумима, двориштима по селу, ливадама, по шуми, све док то подручје није ослобођено. Где су кога убијали ту је тело и остајало. Шта више, Орићеви не само да нису сахрањивали побијене, него су раскопавали гробове раније сахрањених. Гробове мог брата и једног рођака који су раније погинули су раскопали тих дана“, прича Раденко.

Он је тог дана успео да дође до коте Бањевићи одакле је гледао Кравицу како гори.

„Сретали смо на путу људе који беже, возе рањене на приколицама, у колицима, на запрегама, воловским колима, у кашикама багера, носе на рукама. Рањени, мртви, свака слика била је језива, ништа није било нормално. Ти људи које смо сретали, причали су нам ко је остао жив, ко је погинуо, ко је опкољен, одсечен, за кога се ништа се зна“, прича Милановић.

Ратиште са највише мржње

Касније је, каже, и он ишао са др Станковићем на увиђаје, ексхумације побијених.

„Налазили смо лешеве око кућа, несахрањени. Језив је призор био кад смо ушли у ослобођену Кравицу, све је било уништено, мачке није било, нигде ништа живо да видиш, као у неком хорору да си. Прошао сам много ратишта, али нигде нисам видео толико мржње као овде. Све што је могло да се уништи, уништено је. Ама земљу да су могли да покваре, покварили би је. Разлог мржње могу тек да наслутим. Кравица је била међу муслиманским селима. Срби, и кад су се одсељавали, нису хтели да продају земљу, и због тога је Кравица имала посебан третман код Орића“, каже Милановић.

Млађен Сављевић кога је на Божић 1993. Славиша Ерић тешко рањеног изнео из села живи и данас у околини Кравице. Жив је и Жељко Радевић који је тог дана тешко рањен.

„И дан данас, кад се сретнемо, сетимо се тих дана. Било је то у безнађу, хаосу, метежу… Млађен и данас кад год је какав празник, кад обележевава неки догађа на весеље и радост, дође и донесе литар ракије, почасти мене и колеге у Дому здравља. Тада обично каже: Овај ме је изнео из Кравице, да њега није било, ни мене не би  било. Ја му кажем:И ти би мене изнео да је било обрнуто, и тако ми разговарамо“, прича Славиша Ерић.

Срамна оптужница за Насера Орића

Иако је прошло већ тридесет година, за злочине у Кравици нико није кажњен. Славиша је сведочио у Хагу у процесу у ком је Насер Орић ослобођен оптужби за злочине поред осталог и у Кравици.

„Да сам знао каква је оптужница не бих ни ишао, па нек ме казне. А оптужница је била таква да су више теретили оне који су изазвали неку саобраћајну несрећу. Наводно, оптужили су Орића за неко малтретирање цивила. Питају мене на суду јесам ли тог дана у Кравици видео Орића, ја им кажем: Људи, какво је то питање? Да сам га видео данас овде, не би било или мене или њега!“, каже Славиша.

Тридесет година од злочина, Славиша Ерић бори се са сећањима.

„Настојао сам за ово година да све то што пре заборавим, да потиснем из главе. Терао сам та сећања да прођу што пре. Некад сам сањао, скакао ноћу из сна, сад сам већ огуглао. Ја више о рату не размишљам, имам породицу, унучад“, каже.

Насерови борци у сећање на крвави Божић 1993. и клање Срба у Кравици спевали су песму у којој се на најстрашнији начин вређају верска осећања православаца.

„Насер својим борцима говори: ви славите док Кравица гори. Нема више гнезда душманскога, баш на Божић огрејала Бога. Место попа што свети водицу, дошетао Насер у Кравицу“, само су неки од стихова ове „песме“.

Зоран Шапоњић