Босанска борба за српско наслеђе: Твртко мој, дивни мили

На апел српских интелектуалца из РС и Србије да треба заштити српско средњовековно наслеђе у БиХ, од Чајничког јеванђеља, Повеље Кулина бана до стећака српских властеоских породица, из Сарајева су устали на одбрану „босанске хиљадугодишње повести“

Српски интелектуалци, професори, истраживачи, историчари и богослови, њих више од 40 су недавно потписали апел за заштиту културно-историјског наслеђа Срба указујући на све чешће „кривотворење историјских чињеница о средњовековној прошлости Срба на територији данашње Републике Српске и Босне и Херцеговине.

Ко није имао прилике да гледа представу „Љетопис краља Твртка“ редитеља Дина Мустафића, могао би из приказа који је у јулу ове године после премијере објављен о њој на порталу Радио Сарајева да стекне прилично садржајан утисак.

Осим што читалац може да сазна ко је у представи о „босанском краљу Твртку“ главни глумац а ко мајстор светла и у којем је реду и зашто седела ауторка приказа, из њега се може прочитати и да је представа „парадигма босанских удеса, где је једна мала босанска држава увек изнова плен великих“. На премијери је било и суза: глумци су у једном тренутку, у костимима који повезују „босанско средњовековље и данашње време“ запевали „Босно моја, дивна мила“, а многи су у сали „заплакали и прихватили песму“. Јер ради се ту, пре свега и изнад свега, читамо у приказу, о љубави – „јер се промене у овој земљи могу направити само ако је заиста волимо“.

Ову срећу покварише српски интелектуалци.

У апелу су навели да је један од очигледнијих примера проглашавање Чајничког јеванђеља списом „босанске провенијенције“, чиме се негира његов православни и српски карактер, а да се стећцима „надгробним споменицима наших предака“, приписује тзв. богумилски карактер, супротно историјским изворима.

„Да апсурд буде већи, поједини представници власти и интелектуалне елите у Федерацији БиХ славе турске освајаче Босне, који су донели ислам у ове области, као доминантну црту савременог бошњачког идентитета, и истовремено подижу споменике Твртку Котроманићу, који се називао краљем Срба, уз образложење да се ради о најзначајнијем средњовјековном ‘босанском’ владару. Све то дешава се док у Републици Српској не постоји ниједан споменик владарима српске династије Котроманића, као ни неком од чланова великашких родова, попут Косача, Санковића, Павловића и других“, пише у апелу.

Научна заједница у Србији и Републици Српској позвана је да више пажње обрати на период средњовековља у БиХ, локалне власти да подигну бар један споменик српским владарима из овог периода, али и да обрате већу пажњу на пројекте невладиних организација и удружења грађана које у духу наводног мира и помирења занемарују историјске чињенице кроз пројекте који имају страно, претежно америчко, финансирање.

Римски Bono Homini

На апел је стигла брза реакција из дела бошњачке јавности. Први час бошњачке историје одржала је градоначелница Сарајева Бењамина Карић која је на свом Фејсбук профилу написала да је „Повеља Кулина бана“ из „босанске владарске канцеларије, стећци су средњовековни босански надгробни споменици, а Чајничко јеванђеље настало у окриљу Цркве босанске“.

Доктор медијавелистике, научник сарадник у Институту за хисторију у Сарајеву Недим Рабић цео апел прогласио је „политиком и данашњом идеологијом“, тврдећи, како је пренео портал кликс.ба, да средњовековне државе немају никакве везе са овим савременим, да Срби из 21. века који пишу апел никакве везе немају са Србима које помиње Константин Порфирогенит и да би то било као када би Немци рекли за Германе које помиње Тацит „Е то смо ми“.

Стручњаку за медијавелистику, не смета, међутим, што су „Порфирогенитови Срби“ у јавном бошњачком наративу постали „аутохтони Бошњаци“ из средњег века. Тај наратив није ни политички ни идеолошки, за разлику од оног српског.

На будност је позвао и некадашњи реис-ул-улема Исламске заједнице у Босни и Херцеговини Мустафа Церић који га је назвао „апелом очајника“, задовољан, међутим, што је „пробуђена свест Бошњака“, изазвала српски хистерични апел, како га описује.

„Бошњаци моји треба наставити нашу босанску пажњу и разумевање босанске хиљадугодишње повести, коју су подједнако искривљавали и српски и хрватски националисти у циљу освајања и поделе Босне између њих на штету аутохтоног босанског становиштва – Добрије Бошњана- Боно Хомини- како су их с правом звали Римљани“.

Реис Церић очигледно не примењује научни метод стручњака Ребића, па се позива на Римљане. Лепо је, ипак, што је био „објективан“ па је у целу причу, осим „српских ревизиониста“, увео и Хрвате који искривљују историјске чињенице.

Помен српског имена у Босни

Виши асистент на Студијском програму Историја на Филозофском факултету у Бањалуци, историчар Дејан Дошлић, каже за РТ Балкан да средњи век не познаје национални идентитет у модерном смислу те речи.

„Нико од српских историчара, ни у овом апелу, ни у својим радовима и предавањима, није то ни споменуо нити потенцирао. То је у супротности са научном методологијом. Међутим, помен српског имена пратимо од раног средњег века, прво као једно од словенских племена, које временом прима хришћанство, ствара своје државне заједнице и владарске родове, и на тај начин се формира као народ“, истиче Дошлић који је и један од потписника апела.

Он додаје да се у византијским и западним изворима може наћи помен српских кнежевина, а Босна се спомиње у склопу Србије у спису византијског цара Константина Порфирогенита из 10. века.

„Временом се Босна осамосталила, под влашћу банова, који су због тога носили титулу босанских банова, као што су постојали хумски кнезови или рашки велики жупани. Од времена владавине Стефана Душана, уведена је титула цара ‘Срба и Грка’, дакле, етничке одреднице, од које су прву користили скоро сви српски владари након тога. Тако се и бан Твртко Котроманић, потомак краља Драгутина, према подацима које поседујемо, крунисао у манастиру Милешева, где су почивале мошти Св. Саве, са титулом: краљ ‘Срба, Босне, Поморја и Западних страна’. Преузео је и владарско име Стефан, као и многобројне симболе владарског програма Немањића“, истиче Дошлић.

Он додаје да због специфичне ситуације у Босни, као и због моћи великашких породица, ове традиције нису могле да опстану у јачем облику, али су, како напомиње, сви краљеви из рода Котроманића носили име Стефан и у скоро свим повељама наводили прво одредницу Срби.

Н. Н. стећци и богумили

Историчари су у апелу указали и на извртање историјских чињеница када су у питању стећци, древни надгробни споменици карактеристични управо за територију данашње БиХ. Стећци су 2016. године уписани на Листу светске културне баштине Унеска, а заједнички су их номиновале Босна и Херцеговина, Србија и Хрватска, будући да се ови средњовековни споменици налазе на територији све три државе, а највише их има у БиХ. У медијима је потез хваљен као доказ заједничке сарадње, помирења, неговања заједничке традиције, али нису сви на њега реаговали тако.

Председник Управног одбора Фондације „Мак Диздар“ Горчин Диздар у раду „Случај Унеско или како су стећи постали споменици без идентитета“ наводи да заједничка номинација и досије који ју је пратио представља „потенцијалну промену парадигме босанскохерцеговачке културе памћења“ јер већ „неколико деценија стећци имају улогу својеврсног симбола босанскохерцеговачког идентитета“.

Нико од научника не спори да свако може да поштује стећке, као баштину на територији на којој живи, али је неспорно да се они углавном налазе уз православне сакралне објекте, и да на свим просторима имају јако сличне украсне мотиве и намену, истиче Дејан Дошлић.

Како додаје, највећа концентрација стећака је на подручју данашње источне Херцеговине, украси и мотиви које налазимо на стећцима су сви хришћанске садржине, док је писмо ћирилица. Епитафи, такође, преносе дубоке хришћанске поруке.

„Данас се стећци налазе углавном уз православне цркве, како оне из средњег века, тако и цркве саграђене у каснијем периоду, поред или у склопу модерних православних споменика. Припадници Цркве босанске су покопавани испод стећака, о чему сведоче натписи на неким споменицима. Али и код припадника Цркве босанске налазимо правоверне, хришћанске формуле, тако да прича о ‘богумилском’ карактеру пада у воду. Један од примера навођења богумилског карактера некропола је великашки род Храбрена којима је такво одређење приписивано, иако се зна да су били ктитори српског православног манастира Житомислић“, наглашава Дошлић.

Диздарева фондација је, иначе, 2019. године покренула пројекат „У камену уклесано“ током којег су тимови младих из пет општина, Посушје, Требиње, Столац, Фоча и Травник, радили на регистрацији, истраживању и мапирању некропола стећака у својим општинама. Један од циљева пројекта је био послати поруку да „стећци припадају свим грађанима БиХ, без обзира како их они тумачили“.

С оне стране Дрине

Једини поименично поменути пројекат у апелу је управо „У камену уклесано“ и то на месту у тексту где се тражи пажљивије разматрање ко финансира такве подухвате и шта је њихова садржина и циљ.

Виши стручни сарадник Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, историчар Предраг Лозо каже за РТ Балкан да се ради о пројектима углавном финансираним из Сарајева или од стране међународних организација, који под маском наметања „јединствене слике о заједничкој прошлости“, како истиче, покушавају да радом са активистима и младима у Републици Српској, смишљено и циљано, пласирају наративе о јединственој БиХ на основу искривљених слика из прошлости.

„Не споримо ником право да ради у складу са законима и својим обзирима, али је наше право да упозоримо на теоријске нелогичности и противуречности историјских слика које се покушавају представити тако да утичу на садашњост зарад одређених политичких намера. У њиховом приступу има јако мало, или боље речено нимало, научног. У апелу се позивају институције Републике Српске, као и локалне самоуправе да не дају подршку и легалитет оваквим пројектима и носиоцима, што се нажалост до сада дешавало у неколико случајева“, истиче Лозо.

Појашњава да је апел упућен надлежнима и јавности у Србији и Републици Српској, а не у БиХ, и упозорава да је злоупотреба средњoвековне прошлости у јавним круговима Федерације достигла забрињавајуће размере, мада од таквих злоупотреба није ослобођено ниједно друштво.

„Зашто је тешко прихватити чињеницу да данашња БиХ нема никакав историјски континуитет са средњовековном Босном, Хумом? У апелу се никоме не оспорава могућност да тумачи прошлост у складу са својим назорима, нема никаквог омаловажавања, али нам јесте спорно када ствари попут ‘богумилских стећака, босанчице, или богумилизоване цркве босанске’, које је савремена наука разоткрила као митологеме које се на овом простору форсирају кроз читав 20. век, још од аустроугарског покушаја производње вештачке босанске нације, постану елементи савременог политичког притиска и покушаја брисања националног идентитета Срба на овим просторима. Спорно је када се на основу свега наведеног под маском ‘заједничке прошлости’ покушавају чак одузети и присвојити значајни средњовековни споменици српске културе“, каже Лозо.

Он напомиње да научна заједница мање или више познаје стање ствари када је реч о средњовековној прошлости Срба на просторима БиХ, али да та сазнања нису у довољној мери унета у јавни дискурс и свест заједнице.

„Сада имамо генерацијску могућност да ове чињенице из наше прошлости ускладимо у јасну културну политику која је основа широког деловања. Да се супротставимо ономе о чему је писао често професор Мило Ломпар – свођењу српског само на оно у границама садашње Србије, јер такви покушаји су усмерени против Срба као целине. Котроманићи су српски као и Немањићи, као и Балшићи, Петровићи, као што су српски Ново Брдо или Дечани. О томе као заједница морамо свакодневно размишљати и деловати“, каже Лозо.