Филип Родић
Независна тишина
Филип Родић (Фото: Прес центар УНС)
Независни од свега, осим од нетрпељивости према неистомишљеницима, НУНС и НДНВ не могу да се натерају да, макар формално, стану у заштиту колега новинара које не воле када их прогоне они које воле.
Чувена српска песникиња стављена је 1958. године на Удбин списак познатих личности које раде за Совјете. Документа о томе открио је пре неколико година историчар Срђан Цветковић чешљајући грађу Архива Србије.
„Она је била осумњичена да је совјетски агент, а да нису имали никакве доказе за то. То је била потпуна бизарност и последица времена у ком се живело. Људи су се олако етикетирали, да раде за ову или ону страну. Десанка је волела руске песнике и била је удата за Руса. Могуће је да је то био разлог зашто су је ставили на списак шпијуна, али то више говори о Служби, а мање о њој”, рекао је Цветковић поводом свог открића 2018. за Блиц.
Цветковић је тада прецизирао да је Удба у то време личности које је сумњичила да раде за стране тајне службе делила на пасивне, које је само држала под контролом и прислушкивала, међу којима је била вероватно и чувена песникиња, и активне, који су хапшени. Тим поводом се у истом тексту огласила и тадашња директорка Архива Србије Бранка Прпа (која, иначе, није баш позната по чврстим проруским ставовима) оценивши да је у то време „било довољно да волите Достојевског, па да кажу да сте руски шпијун”.
У то време, то није било карактеристично само за ФНРЈ, која је за оне са „превише жара” у љубави према Достојевском имала ужасни Голи оток (о којем, успут буди речено, београдски „Тједник”, пардон, Недељник самоуверено тврди да износи „комплетну истину”, значи Вељко Лалић је ставио тачку на сва даља истраживања). Чувен је, на пример, лов на црвене вештице који је у „светионику демократије” предводио сенатор Џозеф Макарти од 1947. до краја педесетих година прошлог века, чији је један од главних делова била и „Холивудска црна листа”, списак људи неподобних за рад у филмској индустрији због својих наводних политичких опредељења.
Опет видимо да је Хегел био сасвим у праву када је рекао да „историја има тенденцију да се понавља први пут као трагедија, други пут као фарса”. И на Западу су данас на удару не само руски политичари, него и националне величине попут Достојевског, на којег се позива чак сива еминенција америчке дипломатије Хенри Кисинџер, добронамерно упозоравајући западне лидере да Путина могу „разумети читајући Достојевског, а не Мајн кампф”. Трагедија коју су некад оличавали моћни амерички сенатор и потентна тајна служба, претворила се, макар у Србији, у фарсу коју предводи један немоћни адвокат који се више прославио својим антируским наступима на телевизији, него заступањем клијената пред судом.
Чедомир Стојковић, адвокат чија је канцеларија почетком марта увела „санкције Русији” и одлучила да „до даљег не пружа услуге руским држављанима и компанијама”, сада је, ослобођен ужасног притиска који су му стварале хиљаде Руса заинтересованих за његове услуге, коначно има времена да се бави оним што воли. Живи доказ Хегелове мисли, човек који је умислио да је реинкарнација сенатора Макартија покренуо је некакву организацију која има некакав тим за раскринкавање руских, односно Путинових агената у Србији, о чему сам овлаш писао прошле недеље. Да фарса буде заокруженија, та „организација” се зове „Слободарски савез слободне Србије”, што много подсећа на име твитер-налога који се спрда са другосрбијанцима под називом „Грађански покрет грађана”.
Стојковићев савез је, дакле, на себе преузео херкуловски посао јавног раскринкавања „Путинових агената” у Србији којих, како тврде ови „добро обавештени извори”, има тачно 4.036, од чега их је 27 у Влади Србије, седам у Председништву и тако даље. То што неки адвокат с вишком слободног времена, који се појавио откако је увео санкције Русији, убија време правећи спискове за одстрел је проблем за који неки сматрају да би требало да се објашњава пред судом (али не у улози адвоката), јер колико год то заиста фарсично деловало, може имати озбиљне последице.
Већи проблем од тога што Стојковићева самоорганизована група, доказујући и тезу да је „докон ум ђавоље игралиште”, ипак само ради „свој посао”, је што неки други не раде свој посао. На пример, Независно удружење новинара Србије и Независно друштво новинара Војводине. Иако НУНС 16. децембра упозорава да је у Србији од почетка године било чак „116 напада и притисака на новинаре, од чега девет физичких и три на имовину”, промакло им је да је Стојковићева „Група Октобар” 12. децембра објавила имена још десет људи са свог списка, међу којима су и имена двоје новинара, Љиљане Смајловић и Милорада Вучелића, којима се тако ставља мета на чело (или леђа), па не могу ни после пет дана да тај чин осуде. Да ли због обима посла, или због чињенице да им се то двоје лично, односно политички не свиђају?
У другим случајевима били су ажурни. На пример када је марта 2014. СНП „Наши” објавио списак „издајника српства”, НУНС је промптно протестовао и „захтевао заштиту жигосаних јавних личности”, а и сада су (14. децембра) спремни да стану у одбрану новинара у далекој Белорусији, али не и ових који су им „пред носом”. Политички аршин у професионалном раду, или су само далековиди?
Ни НУНС, у ствари, није имун на прављење спискова. Тако су 2009. године подносили кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине против новинара које су сматрали „ратним хушкачима” јер су са ратишта у бившој Југославији извештавали не баш по мери и укусу Извршног одбора НУНС-а, која је пропраћена публикацијом „Речи и недела”. Заборавили су тада да злочин није само хушкање на рат наводним кривотворењем извештаја о злочинима друге стране, него да је подједнако недопустиво и потпуно игнорисање, умањивање и омаловажавање злочина над српским народом, а то је опште место не само међу њиховим виђеним члановима, него и општа политика Удружења. Је ли селективна тишина доказ независности?
