Потом је у режији Милана Нешковића, а по тексту нашег познатог драмског писца Александра Поповића „Кус петлић“, одиграна истоимена представа у извођењу Народног позоришта Суботица. Овенчана је са више од 20 престижнијих награда, међу којима и Стеријиног позорја.

Нешковић који је селектор Позоришног Кустендорфа од самог почетка тог фестивала, изјавио је Спутњику да је пандемија доста тога пореметила.

„Схватили смо да је много теже поново покренути било шта, поготово фестивале, нешто што има везе са културом. Представе су постале компликованије за изведбу, све је постало скупље као што је све поскупело, па и производњи самих представа и њихово довођење. Зато ове године не правимо тај пети јубиларни фестивал посвећен студентима те је ово наш покушај с вером да ћемо већ следеће године наставити традицију и поново оформити такмичарску селекцију фестивала“, каже наш саговорник.

Он подсећа да су претходних годинама имали представе из Јарослава, из Лођа, Новог Сада, Бања Луке, две академије из Београда, када су додељиване награде „Златни лист“ за најбољу представу, редитеља и двоје глумаца.

Нешковић ипак каже да је продукција позоришних представа упркос пандемији ковида настављена чак јаче него што је била пре, баш из потребе за позориштем.

На питање могу ли се наћи сличности са њиховим приступом, он подсећа да је наш фестивал потписао протокол о сарадњи са Јарославском академијом где су наши студенти гостовали са представом „Галеб“, а одатле су у Србију такође долазиле представе. Сличност у раду је, каже, неминовна јер је од почетка наша школа на Факултету драмских уметности базирана на систему Стниславског.

„Наши школски програми су доста и даље једнаки што не значи да нису мало анахрони. Доста тога се десило у тих 70 година, али дивно је што и руске школе прате новине, као и наше и отуда тај изданак какав је млада глумица Александра Аризановић са представом ‘Врпца’ која је направила свој ауторски пројекат везан за тешке личне проблеме које је искусила током студирања и отворила нам нову врсту сагледавања позоришта“, истиче наш саговорник.

Она је, како каже, показала како студенти који немају много прилике да се искажу у позоришту могу да покажу сав свој таленат и сами да направе ауторско дело које чини савремено позориште коме није нужно потребан редитељ, драмски текст, сценограф, костимограф, композитор.

Управо томе је била посвећена и радионица са Александром Аризановић где су њени такорећи вршњаци могли да чују њена искуства и сазнања после представе после које нико из сале није изашао равнодушан. Само телом чији је сваки мишић пратио дамар и имао своју улогу, „причала“ је 20-минутну причу о животу сваким покретом пратећи снимљен сопствени глас. Тешка лична прича због најтеже лекарске дијагнозе испричана само у присуству њене мајке на сцени заправо се претворила у оду животу, стварању и напредавању.

Млада глумица која је дипломирала на новосадској академији после представе је изјавила да је одмах имала потребу да то сазнање и ново животно искуство подели са другима. У раду на представи је, каже, прво настала реч и текст, али ју је њен доживљај тела и како се она осећала у њему водио до сцене.

Представа је добила више признања, међу којима Гранд При „Баштеатра“ и Фестивала сценског покрета и кореодраме у Косовској Митровици, као и специјалну награду Удружење балетских уметника Србије за иновативни приступ у савременом плесном театру.