Желидраг Никчевић
ДРХТИ, ДРХТИ, НОВОРОЂЕНИ
Филозофи кажу да у људском животу аутобиографска нит пуца чим се довољно намота према његовим почецима. По свему судећи, за нас постоји урођена скривеност почетка, једно такорећи конститутивно сљепило. Животну књигу не можемо прелистати уназад, да бисмо видјели одакле надолазе ријечи и реченице, него је то увијек лебдење пуно слутње, магловити осјећај који обавија све са чим се граничи. Али Ного каже:
„Човек се враћа кући у домовину речи
А реч уназад ходи у постојбину бола
У кући које нема по сву ноћ неко јечи
Миришу бор и јавор и растопљена смола
Не могу тамо ући вазда ме неко спречи
И за руку ме води оној која се збола.“
Тамо! Тамо гдје смо већ били, гдје се може рећи још само: „Дрхти, дрхти, новорођени! У шуми, као у мајци, од сунца, вјетра, кише и снијега закриљен.“
Може се то наслутити и овако. Ако покушамо да издвојимо неку условну јединицу Ногове лирике, онда је она по правилу некако дискретнија, економичнија, мања него код других наших великих пјесника. Скромнија, а убојитија. То је тај непоновљиви Ногов звукопис, то густо трење и фасцинантно комешање пјесничког ткива, кад нам се на тренутак учини да иза поетског говора, иза слова, избија неки други језик, који подлијеже небеском дешифровању. Пажња се ту њежно привија уз тзв. ситниш универзума: оно мало сунца, глогиње, купине и драче, птичице, кошутице, шупље трске и свирале од зове, дроздић у шевару (који је „саслуживо“), розгве (које се крсте), зрикавци (који вјежбају опело) – све до оних чудесних борова калуђера и јела монахиња. Све до оног камена, из пјесме „Свети Василије“, коме се пјесник обраћа неупоредивим вокативом („поспани камене с кога козе брсте“), прво њему, па онда пчели: „С поља или с мора окле летиш пчело“. И све то однекуд сјајка, и однекуд се гласка, и у свему пребива исти Бог.
Тај топли разговор, то саучесничко ословљавање најмањих божјих творевина – можда је понајвећи домет Ногове пјесничке религије. Управо из тог сјајкања и гласкања рађају се неисцрпне резерве храбрости, снаге и љепоте – које су нам потребне за свакодневно одржање у критичним тренуцима. Рајко Петров Ного је у српску лирику вратио њене баснословне, притајене и скоро заборављене аспекте, не зато што је био добронамјерни патриота, него зато што је суверено владао прошлим богатством, што га је одомаћио и нама несебично даровао. Зато што је стихом досегао лирску етику која би морала да се прелије и у наше душе, затечене његовим повратком у постојбину бола.
Неизбрисив је Ногов траг у звучном плетиву српске фантазије.
