Филип Родић
НЕЋЕ МОЋИ: У раљама Ханџар медија
Филип Родић (Фото: Прес центар УНС)
ЗАХВАЉУЈУЋИ хајци у хрватским и неким домаћим медијима, сазнао сам и како изгледа бити прогоњен. То је значајно искуство и животна лекција која ће ми, надам се, послужити на добро
КАДА чак и жовијални хрватски председник Зоран Милановић, човек који је покушао да парламентарну кампању 2016. води причајући (највероватније лажну) причу о деди усташи, некога упоређује са ноторном „Првом хрватском СС брдском дивизијом Ханџар“, онда се заиста морате запитати о чему се то ради. Медијска група коју Милановић сматра медијским крилом Ханџар дивизије је Ханза медија, која окупља пет дневних и 20 недељних листова, те 20 интернет портала. Међу најзначајнија издања Ханџар, односно Ханза медија спадају „Јутарњи лист“ и „Слободна Далмација“, што су управо листови који су предњачили и у нападима на председника Србије Александра Вучића око његове несуђене посете Јасеновцу, али и који су сада исфабриковали потпуно лажну аферу око мог наводног одласка на гроб Оливера Драгојевића на острву Корчула.
„Јутарњи лист“, иначе омиљени медиј српских аутошовиниста, за који неки и пишу, а и редовно га преносе, јесте медиј који је средином јула први објавио вест о Вучићевој намери да обиђе највеће српско стратиште и одбијању хрватске владе да му то омогући. Да „Ханџар медиј“, како га Милановић назива, није објавио ту вест, цела афера била би избегнута и ништа од тога не би доспело до јавности, не би узбуркало и овако крхке односе Београда и Загреба, али очигледно да је то некоме било потребно, те се да закључити да је „Јутарњи лист“ овде поступио у интересу дневнополитичких користи. Иста је ствар и са бескрупулозним фалсификатом у вези са мојим наводним одласком на гроб Оливера Драгојевића за којег ме, искрено да вам кажем, баш брига и није ми ни на крај памети.
Уосталом, да сам хтео да скрнавим нечији гроб, пре бих отишао, на пример, на загребачко гробље Мирогој и „посетио“ Мира Барешића, или Динка Шакића, човека чијим се именом има „поносити сваки поштени Хрват“, како је то на његовом испраћају рекао свештеник Вјекослав Ласић, задовољан што га на одру види у усташкој униформи.
ПРЕОРАВАЊЕ и скрнављење гробова није, међутим, нешто што би честитом човеку, каквим себе сматрам, пало на памет и било га достојно чак ни када су овакви злочинци у питању, а камоли неки певач или, још горе, вечно почивалиште 128 жена и деце, жртава усташког злочина од 1. априла 1942. на Петровој гори.
Нећу сада, на овом месту, да трошим простор на гнусне измишљотине и очити фалсификат.
Занимљивије су, верујем, последице ове „афере“, односно оно што нам је она показала.
Прво је то да медији који се представљају као „објективни“ и „професионални“ то заиста и нису, што већ дуже време упорно тврдим и доказујем на разноразним примерима. Начин на који је „Нова.рс“ објавила текст о овом измишљеном догађају представља кршење Кодекса новинара Србије, укључујући ту и чињеницу да се они у спорном тексту на „Јутарњи лист“ позивају само када се ради о фотографијама, а остатак је представљен као плод њиховог рада. Такође, интересантно је да се нису сетили да ме позову и питају о чему се ту ради пре него што су на мој рачун изнели ове ужасне оптужбе, него ми се новинар јавио пошто сам једном од уредника скренуо пажњу да се ради о безочној лажи. Тужно је што они нису нашли за сходно да приликом објављивања мог демантија приватно извињење учине и јавним, него су своју грешку наставили да прикривају тврдећи како су само „пренели“ текст „Ханџар медија“.
ДРУГА је ствар што ово лажно писање хрватских, босанских и „домаћих“ медија попут „Нове.рс“ и листа „Данас“, које је изазвало стотине одвратних претњи, укључујући ту и оне на „домаћим“ медијима и домаће актере, осим Удружења новинара Србије, није инспирисало никога од ових вајних заштитника људских права и слободног новинарства да реагује. Све и да су дубоко уверени да сам учинио „злодело“ које ми се ставља на терет, хајка која је покренута превазилази границе дозвољеног и захтева макар мимикрију неутралности. Дежурни заштитници новинарске професије, међу којима су и НУНС, НДНВ и остали, ћуте, праве се мртвим, а могуће је и ликују.
Где је сад Веран Матић, председник Радне групе за безбедност новинара, „један од најистакнутијих заговорника слободе медија, човек који деценијама заступа интересе новинара и целокупне медијске заједнице у земљи и целом нашем региону и који се у свим случајевима претњи и напада на новинаре залаже за унапређење кривично-правне заштите новинара“, како кажу? Не може да се огласи јер сам га критиковао, чиме лични интерес ставља испред јавног који би наводно требало да штити? Ако није у стању да лично одвоји од професионалног, честито би било да се повуче са своје функције.
Трећа су ствар претње. На оне анонимне са разних лажних профила на друштвеним мрежама се нећу ни обазирати. Пажњу нећу посветити ни онима који су ми под пуним именом и презименом слали отворено усташке сплачине. Оно што, иако није изненађујуће, треба напоменути јесу вулгарне претње и поруке људи из Србије који се представљају као део неког вишег друштвеног слоја, па чак и претендују да буду некакви културни радници и елита, иако не знају ни правилну употребу великог и малог слова у српском језику, а о њиховој части и поштењу да и не говоримо. Поменућу име једне особе која то отворено подржава. Ради се о НАТО лобисти, доскорашњем посланику Српске напредне странке Драгану Шормазу, који, изгледа, не схвата да ме у овом случају нападају из истих разлога из којих нападају и председника његове странке и Србије, чиме показује да ће, ако му се сутра укаже прилика и интерес, и он то исто радити. Уосталом, то већ ради са бившим председником своје бивше партије, Демократске странке Србије.
ЗА КРАЈ бих парафразирао човека чију књигу ме оптужују да сам оставио на Драгојевићевом гробу. Хвала свима који су ме у овој ситуацији макар разумели, ако не и подржали, а хвала и онима који то нису, јер су ми с леђа скинули огроман терет, јасно и недвосмислено показавши своје право лице. Живели!
