Желидраг Никчевић
НЕ САМО ПОСТОМ И МОЛИТВОМ
Желидраг Никчевић (фото: С. Гарић)
Из свега што смо видјели у новијој историји, потпуно је јасно да се људска, грађанска и национална права поштују не зато што су људи рационални и добри, а државе толерантне, него зато што су праћена борбом и санкцијом. Ко их нарушава, тај неће одустати док год се не суочи са неком јаком принудом. Друкчије не иде.
Ту, дакле, и није ријеч о поштовању, него о страхопоштовању.
Наравно, прије или касније се нађе згодно теоријско објашњење, али је у основи свега СНАГА да се сопствена права освоје, то јест СТРАХ оних који их крше и оспоравају.
Српска православна црква и њени вјерници у Црној Гори показали су ту снагу на дјелу, током епохалних литија. Сви једнодушно и једносуштно, од најмлађег до најстаријег, од Растка Немањића до Амфилохија Радовића, устали су у одбрану вјере Христове и вјековних српских светиња. Државне власти које су по нечијој команди на те светиње насрнуле биле су принуђене да устукну.
И ето, сад би се могло рећи да су нам „права загарантована“ – уз важан додатак. Тако ће бити док год будемо имали снаге да их бранимо. Док год се властодршци буду с разлогом плашили да нам их угрозе. Без тога, без те борбене, неодступне, аутентично Христољубиве народне енергије, никакви чланови закона, ресори и мандати баш ништа неће значити.
А што се тиче ових нервозних „грађана и држављана“ који из неког разлога нису задовољни ЈЕДНОМ, СВЕТОМ, САБОРНОМ И АПОСТОЛСКОМ ЦРКВОМ, него би хтјели нову, своју, црногорску – па бујрум! Нека је сами направе, нека покажу снагу, да их сад не оптерећујемо постом и молитвом. Пред њима је бар неколико стотина тешких година. Ако прегурају до септембра.
