Филип Родић
Српски Бајден(и)
фото: Приватна архива
КАКО смо дошли до ситуације, знате, да Путин само одлучи да ће напасти Русију?
Овако нешто се није догодило од Другог светског рата – изјавио је председник САД Џозеф Бајден 5. марта показујући још једном да посао који обавља нимало није лак, јер је потребно савладати толико тешке ствари као што су разлика између Ирака и Ирана, Ирана и Украјине и, на крају, Украјине и Русије. У ствари, та њему тешка питања не би требало да буду проблем здравом човеку који се услед поодмакле старости не суочава са масовним одумирањем сивих ћелија (изузетак овом правилу је свакако Џорџ Буш Млађи, који је свашта причао иако није био дошао до Бајденових година и природног смањивања интелектуалних капацитета).
ПРОБЛЕМ је када се са оваквом муком у разликовању Русије и Украјине и разумевању ко је председник које државе суочава неко ко је знатно млађи (чак 44 године). „Сада делује као да Вучић поново не може да сагледа последице тектонских поремећаја у Европи које је изазвао Путин агресијом на Русију“, изјавио је члан Председништва Покрета слободних грађана Натан Албахари за лист „Данас“. Да се ради о (врло) несрећном лапсусу, ваљда би се нашао неко у редакцији овог наводно озбиљног медија да ту грешку исправи, али чињеница да није нам говори да се и Албахари и „Данас“ воде логиком да ако је Бајден рекао да је Путин извршио агресију на Русију, то онда мора бити истина.
Можда је боље рећи догма, јер нам понашање домаћих апологета евроатлантизма указује да су „лидеру слободног света“ приписали папску особину непогрешивости. Или су приметили да је у Европској унији аланфордовски апсурд сада тотални тренд којег следе сви од Урсуле фон дер Лајен па наниже (како другачије описати њено „стратешко размишљање“ сажето у мисао у рангу „ако каниш побиједити, не смијеш изгубити“ да „ако ми сада потпуно прекинемо да купујемо руску нафту, председник Русије Владимир Путин ће вероватно нафту коју не прода ЕУ пребацити на светско тржиште, где ће цене скочити, и за њу ће добити још већи новац“) па су одлучили да се прикључе европској моди, још жешће.
ЗАНЕМАРИМО сад оно што може бити (необичан) лапсус и окренимо се ономе што лапсус засигурно није, него је осовина размишљања људи евроатлантског светоназора. У тексту који озбиљни, угледни и надасве професионални „Данас“ објављује под бомбастичним насловом „Јасна порука да је са подршком Вучићу завршено: Саговорници ‘Данаса’ о захтеву да ЕУ хитно замрзне преговоре са Србијом“ (из којег би се дало закључити да нам је оваквом страшном мером припретио макар председник Француске, или канцелар Немачке, а не нека убога посланица Бундестага), Албахари је изјавио: „То су јасни сигнали да је са стабилократијом и подршком Вучићу, само зато што је спреман да склапа економски повољне уговоре са страним државама, завршено“. „Ако се наше руководство хитно не тргне из тог сна, бојим се да ће Србија остати изолована сиромашна земља која се жали на светску неправду и неразумевање, док у ствари она сама не разуме околности у којима се налази“, додао је он.
АКО се узме у обзир да посланица Рената Алт сматра да преговоре треба замрзнути због „ставова о независности Косова које је председник Вучић изнео у Скупштини Србије“ и да Албахари сматра да више није довољно „склапање економски повољних уговора“ онда долазимо до закључка да и Алтова, а и Албахари, мисле да Србија и Вучић треба да буду „кажњени“ том стравичном мером, јер не признају сецесију своје јужне покрајине. То је, дакле, „сан“ из којег Вучић треба да се тргне, а идеал, према Албахарију, јесте да се одрекнемо Косова и Метохије да бисмо били богати.
Апсурдна је Албахаријева увереност да се у Европи, али и у свету, дешавају „тектонски поремећаји“ док истовремено мисли да ће све остати исто, односно да ће колективни Запад предвођен Сједињеним Државама задржати апсолутну доминацију, да не кажемо хегемонију. Његова сасвим исправна идеја о тектонским поремећајима подразумева да ће се нешто (вероватно) променити и пре би он и његови саборци требало да се „тргну из сна“ о западној супремацији, него Вучић који, рекло би се, сасвим разумно сагледава тренутну међународну ситуацију, што се види из, на пример, чињенице да је Србија једина држава у Европи (поред Белорусије) у коју може да допутује шеф руске дипломатије Сергеј Лавров и на чијим се медијима заиста могу чути различити ставови о рату у Украјини.
О ТОМЕ ко шта и колико не схвата, или је сомнамбулан, најбоље говори идеја Албахаријевог партијског шефа Павла Грбовића да, поред посете Лаврова Србији, прослава Дана Русије у амбасади те земље јесте „потез који представља прст у око остатку света“. О „остатку света“ је већ одавно сасвим излишно говорити и објашњавати се, те су овде битне друге две ствари. Да ли би Грбовић или било ко други исто приступио и обележавању америчког Дана независности у време америчке инвазије на Ирак (или било коју другу државу)? Не. Друга још бесмисленија ствар је да Грбовић мисли да би Република Србија, све и да хоће, на било који начин могла да забрани одржавање те свечаности, а да не уђе у директан сукоб са Русијом? Према Бечкој конвенцији, простор амбасаде има статус који у пракси досеже готово до нивоа потпуне екстериторијалности и Србија би овакав догађај могла спречити само упадом у амбасаду, што би представљало чин рата. То сада желе они који до избора нису смели ни да зуцну о некаквој моралној неопходности да Србија Русији уведе санкције што је приметио чак и Саша Илић у тексту „Генерали после битке“ објављеном на „Пешчанику“ 30. априла ове године.
