„Меморандум“ хрватских академика: Потрес за регион у славу мржње – опасан диктат и уцена

Документ Хрватске академије знаности политички је памфлет, а не акт научне институције. То је, само по себи, за жаљење јер негирање злочина је злочин сам по себи. Данас је то, можда, и мода времена која изнова настоји да рехабилитује нацизам и фашизам и на нов начин дизајнира прошлост.

Овако академик Љубодраг Димић коментарише за Спутњик смернице које је ХАЗУ упутила хрватским политичарима како би, у околностима уласка земаља региона у ЕУ, „штитили хрватске националне интересе“.

Написани памфлет, тврди Димић, само дискредитује ту „научну институцију“ и показује да она није у служби истине, знања, науке, већ, како сматра, националистичке политике и подједнако искључиве пропаганде која подстиче мржњу и штети хрватском народу.

Политички диктат и уцена

Документ који је у форми упутства ХАЗУ упутила хрватским политичарима тиче се промене „погрешно утврђених граница“ хрватске државе; потребе да буде дефинисан „хрватски етнички простор“; враћена имовина „свих прогнаних“; адекватно регулисан положај СПЦ и спречено њено „политичко деловање“; враћена архивска грађа која говори о НДХ, „крижарским путовима и логорима“, „хрватском пролећу“, догађајима у Вуковарској болници, „погубљењу Хрвата“…; признавања „етничког идентитета“ Буњеваца и хрватског језика као „посебног и неодвисног“; одрицања Срба и Србије од „повјесних досега културе с хрватског простора“; признања српске агресије на Хрватску, плаћања ратне оштете и „моралне исприке Хрватима“.
„Реч је о политичком диктату и уцени која са целовитом истином о наведеним догађајима нема много заједничког“.

Тумачења оптерећена догматиком

Документ је срочен као тврдња у коју се не сме сумњати и чији се садржај не сме доводити у питање истраживањима, свестраним сагледавањем догађаја, појава и процеса који истим тим догађајима и процесима дају смисао.

Слика прошлости коју нуди ХАЗУ није исторична. У питању су, оцењује Димић, тумачења оптерећена националном догматиком веома удаљеном од стварности и сасвим супротним ономе за шта се залаже наука.

„Објава“ ХАЗУ није акт који позива на научни дијалог с циљем приближавања истини о темама испуњеним контроверзним тумачењима. У питању је документ који, уместо толеранције, исказује искључивост у ставовима, претњу, примитивизам, мржњу. У питању је уцена која има за циљ да уместо истраживања прошлости и стицања знања о прошлости, које никада није коначно и које институције попут ХАЗУ треба да стичу и подстичу, заговара бруталну политичку ревизију прошлости“.
Поигравање са злочином
Део тог покушаја политичке ревизије прошлости је, указује наш саговорник, и настојање да се систем логора Јасеновац, превасходно намењеног уништавању људи, представи као „радна“ и економска институција.

„Поигравање са карактером злочина учињеним у Јасеновцу и њихово свођење на „мит“, смањивање бројева страдалих Срба, Јевреја и Рома, негирање нацистичког и клерикалног карактера НДХ формиране унутар „новог поретка“ који су симболизовали фашистичка Италије и нацистичка Немачка, истовремено значи потирање целокупног историографског наслеђа сабраног у претходним деценијама (сачувана архивска грађа, објављени извори, мемоаристика, штампа и периодика, научна историографија, књижевност, документарни филм…)“.

У питању је недоговорно поигравање са злочином геноцида који је НДХ починила над делом својих грађана, са злочином који не застарева, са злочином учињеним и правданим од хрватских политичара „повјесним тежњама“ хрватског народа.

Однос према „блаженом“

Захтев упућен Србији, тј. српским историчарима, да промене однос према „блаженом“ Алојзију Степинцу, такође је ненаучан, каже Димић.

То, објашњава, онемогућава научнике да више сазнају и критички суде о људима који су доносили важне одлуке, били учесници и сведоци у прекретним догађајима, често персонализовали историјске процесе, обележавали време.

„Једна од таквих личности савремене историје, несумњиво је и Алојзије Степинац, личност контроверзна сама по себи, по улози коју је имала у историји, по утицају на фанатичне присталице, по месту коју су јој историчари одредили, често и по томе што је с протоком времена, не случајно, постала симбол подела у политици и друштву и део накнадних и опасних митологизација које људе одређеног времена и простора, политичких и верских убеђења, животних процена и одлука, грешака и осмишљених потеза, убеђења и илузија, претварају у своју супротност“.

Задатак ХАЗУ

Уздизати Алојзија Степинца на ниво свеца, каже Димић, значи о њему некритички судити.

„Представљајући надбискупа Степинца безгрешним, додељујући му божанске атрибуте и симболе, означавати га борцем против комунистичке тираније, православног прозелитизма, окупације и србизације хрватске државе, промовишући га у заштитника католичке вере, а „изостављати“ све оно друго што је он био током предратних и ратних година, значи служити политичким потребама и амбицијама средине, а не научној истини и формирању критичке свести, што је, уз остало, и задатак научника и научних институција попут ХАЗУ“.

Укидање историје као науке

На делу су, каже Димић, покушаји представљања Степинца као заштитника Срба и Јевреја у годинама Другог светског рата, у којем су ти народи, делом захваљујући и Цркви на чијем се челу Степинац у НДХ налазио, доживели геноцид, не служи на част.

„Такав приступ, а за њега се очигледно залаже ХАЗУ, истовремено измешта надбискупа Степинца на простор мита и укида историју као науку. Да ли да се присетимо и оних научних резултата, стечених на основу увида у немачке изворе, који говоре да је идеја о исељењу Срба (1/3 свеукупног становништва које је живело на простору НДХ) потекла из главе уваженог надбискупа Степинца“.

Канонизација није случајно одложена

Димић је уверен да мишљења треба препустити папи Фрањи, који је саслушао ставове историчара – научника, и српских и хрватских, да донесе одлуку о Степинцу. То што је та „одлука“ одложена на „неко време“, каже, није случајно.

„Сматрамо да треба препустити историчарима да истражују место и улогу система концентрационог логора у геноциду почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима на простору НДХ“.

Закони, а не диктати и уцене

Међудржавне комисије и непристрасни судови регулисаће, сматра Димић, питање граница суседних држава на Балкану, утицати на поштовање реципрочних права мањина, сагледати размере сатирања, прогона и пљачке учињене у ратовима из 90-их, казнити кривце по заслузи ма коме народу да припадају и ма које државе да су држављани, омогућити повратак на огњиште, регулисати питање архивске грађе, позабавити се положајем језика и културних добара без својатања туђе баштине, бринути о екологији балканског простора.

То би, закључује, требало чинити рационално, по законима, уз поштовање знања и научних стандарда, а не по диктату, уцени, искључивости, пристрасности коју је у презентованом документу учинила ХАЗУ поништавајући себе.