Нема веће радости за Владимира и Ему него када се увече читава породица, они и њихових петоро деце окупе око стола па кућу под Великом Ћавом испуни дечије чаврљање, приче дечице о томе како је ко провео дан, ко је видео врапца, ко зеца, како је мачак напао пилиће, а коме су овце побегле у малине па га је Владимир грдио. Или, када у смирај дана двориште преплави дечија цика, када се помешају и деца и јагњад и пилићи, крава, кучићи, мачке, па се од свега направи једна општа збрка и гунгула пуна среће, радости и живота.
У животу Владимира и Еме, у ствари, понајмање је оне наше, уобичајене саможивости и себичности, много више одрицања, давања, љубави, пажње.
А да је им је лако, није. Није данас лако гајити ни једно дете, ни када је аутобуско стајалиште под прозором, дечија амбуланта иза угла а маркет пар кућа даље, а камоли за Димитријевиће из Бјелуше, скоро 50 километара од Ариља, који гаје петоро а до првог лекара имају тих скоро па 50 километара, до прве продавнице 12 или 15, а зими, када под Великом Ћавом (1.385 м.н.в) падне метар снега по пет дана нема струје.
-Борба – описују свој живот у једној речи Владимир и Ема.
Ема је из Пријепоља, из насеља Ратајска, из угледне бошњачке фамилије, градско дете, пре десетак година удала се за Владимира, дошла у Бјелушу у брда, са прозора види обрисе Мучња, Златибора, и, ни на трен, каже, није се покајала.
-Првих дана било је тешко, нема комшилука, нема продавнице, после, полако, навикнула сам се – каже Ема.
Прво је родила Луку коме је сада 10 година, па Лану (7), онда Крсту (5), па Андријану (3), а најмлађем Андреју сада су тек два месеца.
Она борба, коју помињу и Владимир и Ема, изгледа овако. Зими, кад паде снег, Владимир устане још у пет ујутру, закачи за трактор возу, очисти пут, онда Луку и Лану у кола па у школу у Високу до које је шест и по километара, или, када је снег баш велики, закачи кола за трактор па их тако одвуче до Високе. Још у јесен, док не падне снег, обезбеде довољно и брашна и уља и шећера, соли, меса, све до пролећа, ако баш нешто и затреба, до продавнице и назад треба понекад и три-четири сата хода.
Тек у пролеће, кад дође лето, Владимир и не зна куд ће пре. Да ли у шуму, у надницу, или у малине, или у њиву, да посеје кромпире, или…
Владимир и Ема живе од оног што сами створе, зараде, нити шта од кога очекују, нити се надају, нити шта од кога траже.
-У шуми пуцају леђа од терета, али, друге нема, ваља децу нахранити, обући, обути, за то мора да се има, за друго, ако шта остане, остане, ако не остане, онда ништа. Неки дан ми је букова влака улетела у кабину трактора, за мало нисам страдао, недавно, букова цепаница са цепача ударила ме под ребра, бацила пар метара, али, друге нема – прича Владимир.
Његове руке су црне и жуљевите, испуцале као храстова кора, док причамо крије их под столом, стиди се, а не би требало. За њега у Бјелуши веле да ради за тројицу, сликовито додају да је „крвави радник“ да таквог радника одавно није било у селу.
-Не могу докон, куд год се око себе окренем, неки посао угледам, знам, ако ја не урадим, нема ко други – каже Владимир.
А тек Ема. Ваља сваког дана спремити хране, опрати, пресвући, нахранити, помусти, узварити, усирити…
-Ујутру устанем око пет, спремим Луки и Лани доручак, пробудим их, помогнем им да се спреме за школу, поставим доручак, испратим их у школу, онда будим ове млађе, поставим њима доручак, нахраним бебу, онда у шталу, помузем краву, донесем млеко, узварим, усирим, онда спремам ручак, у међувремену нахраним и краву и овце, пустим у пашу, онда оперем веш, две машине сваког дана, испечем хлеб, у том стигну деца из школе, поставим ручак, оперем судове, онда се позабавимо домаћим задацима, у томе је вече, намирим стоку, помузем краву, узварим, усирим, спремим вечеру, деца вечерају… И тако сваког дана. Да, лети нас чека и плаштење, сакупљање сена, ту је и берба малина, спремање хране за бераче – једва Ема успе да наброји списак дневних обавеза.
Деца, полако прирастају. Лука већ чува краву и овце, мада, више воли да чува стадо оваца него краву, иако му овце понекад побегну у малињак… Помогне оцу и око трактора, опере шољице од кафе. А Владимир ако и један сан има, ако се и чему радује, то је одрастању синова. Нада се у бога, прирашће дечица, а онда ето њему одмене, помоћи, радује се дану када ће он, Лука, Крста и Андреј заједно и у њиву и у шуму, да заједно и запевају и лате се посла, а кућа да напредује… Има ли веће среће за једног оца.
Лука и Лана, када са другарима крену у школу, понекад их, кад има времена вози Владимир, понекад, шест и по километара иду пешице, успут се друже са врапцима, вранама, свракама, зечевима, лисицу или вука, веле још нису срели а ни то није искључено. Кад нису у школи и двориште и брдо изнад куће, пуни су дечије граје, смеха, ничим спутане слободе.
-Није нам, наравно, жао што нам деца не расту у граду. Хвала богу, здрави су, весели, одрастају у овој лепоти, слободи и шта ће човек више. Мало је незгодно што до првог лекара имамо скоро 50 километара, али, у фрижидеру увек имамо сируп против температуре, основне лекове, хвала богу, деца се и не разбољевају. Деца у кући имају све што и деца у граду, и интернет, телевизор, лап – топ, таблет рачунар – прича Ема.
Крај шпорета у повећој кујни, која је главна просторија, имају још и две собе, у хладном пролећном дану греју се пилићи, тор је пун оваца, у штали крава, кућа напредује…
– Кад смо се узели, нисмо имали скоро па ништа. За ових десет година опремили смо шталу, прекрили кућу, купили трактор, приколицу, другу сам направио, фрезу, вадилицу за кромпир, балирку за сено, плугове, хвала богу, не оскудевамо ни у чему. Све што смо стекли, зарадили смо нас двоје – прича Владимир.
Оно јесте да су на трактору „раковици“, гуме скоро па излизане, шара безмало и да нема, али, не може за све да истегне новца, једна гума кошта 50.000. Тешко је овде динар зарадити, џаба што је Владимир скоро, за четири дана са другаром исекао, извукао из шуме, исцепао, сложио читавих 60 метара дрва… Ко не зна колико је то тешко, може да проба.
А за децу, и Владимир и Ема углас кажу важно је само једно:
-Да одрасту у добре, вредне, радне, изнад свега у поштене људе.
А то ће овде, под Великом Ћавом, где се живи тешко али поштено, од свог рада а не од продаје магле, деца сигурно научити.
И имају од кога.
З. Шапоњић