Форен полиси: Запад мора натерати Вучића и Орбана да изаберу страну

Брисел и Вашингтон дуго су показивали „стратешко стрпљење“ према Мађарској и Србији, надајући се постепеним променама набоље, али када Будимпешта и Београд у време рата отворено стају на страну Русије против евроатлантске заједнице, приступ који нуди искључиво шаргарепу више није одржив, пише часопис Форин полиси.

Победа председника Србије Александра Вулића и премијера Мађарске на све само не потпуно слободним изборима победа је за Кремљ, па иако руски председник Владимир Путин можда неће у скорије време окупирати Украјину, он држи у чврстом загрљају те две европске земље, пише ФП.

ФП у коментару оцењује да НАТО и ЕУ, ако не желе да их Путинови најближи европски савезници претворе у безубог тигра, морају да покажу зубе.

Вучић и Орбан, како се наводи, неће престати да се лоше понашају све док цена коју плаћају не надмаши користи које имају од поткопавања блока чији су део, или то желе да постану.

Обојица лидера у својим земљама екплоатишу незадовољство због изгубљених територија или престижа, а „та тежња за некадашњом империјалном славом коју промовишу Вучић и Орбан поседује исти потенцијал за насиље и разарање као и она која стоји иза Путиновог геноцида у Украјини“, оцењује ФП.

ФП пише да српске власти у својој политици према Црној Гори и БиХ у великој мери делују у складу са жељама Москве.

„Србија у потпуности зависи од руских енергената, што Русија успешно користи као средство у преговорима. Иако је ЕУ увела Русији тешке санкције, Путин и Вучић су ове недеље разговарали о наставку сарадње у области енергетике“, пише ФП.

Додаје се и да је Русија снабдела Србију оружјем, чиме је она постала регионална сила што угрожава њене суседе који су у НАТО, а да је српска дестабилизација Западног Балкана у складу са Путиновим циљевима, јер лидерима НАТО скреће пажњу и нагриза њихово заједништво.

ФП наводи да су Орбанове методе можда мало суптилније, али да су његови циљеви скоро исти и у складу су са Путиновим амбицијама.

„Исувише дуго су Вучић и Орбан били у могућности да добију свој колач и да га једу (адекватан превод је: да добију и јаре и паре; прим Нови Стандард). Имали су користи, и то у случају Србије од кандидатског статуса и помоћи ЕУ, а у случају Мађарске, од тога што су олигарси блиски Орбану стрпали у џепове буквално милијарде из фондова ЕУ“, пише ФП.

ФП сматра да би било крајње несмотрено да Брисел и Вашингтон сада, после реизбора двојице лидера, наставе на исти начин.

„Усвајање много оштријег тона како према чланици ЕУ (Мађарској), тако и према земљи кандидату (Србији) имало би одвраћајући ефекат на све лидере који се играју са мишљу да свој положај учврсте тако што ће потпкопати начела владавине права или да се удварају Москви и Пекингу“, пише ФП.

ФП сматра да би подсећање да ЕУ нешто симболише, посебно на Западном Балкану позитивно утицало да земље уложе искрене напоре у испуњавање приступних критеријума, уместо што Унију само искориштавају као краву музару.

„Вучић и Орбан су промућурни политички актери“, али као што и историја њихових земаља показује, окретање на три стране како би се стекла корист у ратним временима може ужасно да се обије о главу, пише ФП.

Зато је, закључује часопис, сада време да их Запад натера на чињење, примора да изаберу страну и да се суоче са подследицама.