Филип Родић
Демократија десног сектора
фото: novosti.rs
Каква је то демократија у Украјини којој се сада из све снаге диви цео аутошовинистички и људскоправашки блок у Србији подржавајући кијевске власти?
БАТАЉОН „Азов“: Ослободиоци Украјине под командом Владе или озлоглашени неонацисти – питање је које у наслову о злогласној украјинској војној формацији поставља београдски „антифашистички“ и „демократски“ дневник „Данас“. Већ само постављање ове лажне дилеме много тога говори. Не о батаљону „Азов“, не толико ни о украјинским властима, него највише о самом листу „Данас“ који надљудске напоре улаже у рехабилитацију ове нескривено злочиначке и неонацистичке формације.
„ОСЛОБОДИОЦИМА“, што „Данас“ сада види у „Азову“, су многи, пре свега у Лавову и Загребу, сматрали и оне у којима своје извориште виде и „храбри“ борци „Азова“ и то показују без икаквог стида и срама. „Вођство батаљона „Азов“ се временом променило, те су старе, екстремистичке вође азовских добровољаца нестале и батаљон је постао део Националне гарде Украјине, под формалним надзором и командом владе. Украјина се обрачунавала са неонацистима последњих година и од тада нема националистичких партија у парламенту“, пише „Данас“ покушавајући да нас увери да је „све у реду“. Чињенице, пак, говоре супротно. Није власт инфилтрирала и растурила „Азов“, него је „Азов“ инфилтрирао и преузео украјинске оружане снаге. Само један пример: Дмитро Јарош, оснивач ноторног Десног сектора и први командант Украјинског добровољачког корпуса (у оквиру којег је формиран и батаљон „Азов“), је после посланичке каријере 2. новембра 2021. постављен за саветника начелника Генералштаба украјинских оружаних снага. Толико о томе.
АЛИ није Зеленски, или његов претходник Порошенко само „Азов“. Домаћи аутошовинисти диве се до изнемоглости њиховој „демократичности“ стављајући је у контраст са „ауторитарним“ карактером руског „кољача“ Владимира Путина, али и председника Србије Александра Вучића. Опште је познат талас политичког насиља који је Украјину захватио после мајданског државног удара. Политички противници су бацани кроз прозор и убијани и прогоњени на разне друге начине. Кулминација прогона је достигнута током оног чувеног спаљивања људи у Дому синдиката у Одеси 2. маја 2014. када се око 2.000 неонациста и хулигана обрушило на око 300 проруских демонстраната. Да ли треба истаћи да због овог злочина нико није ни процесуиран, а камоли осуђен?
ЗЕЛЕНСКИ је изабран на демократским изборима, кажу. Питање је да ли би волели да такву „демократију“ осете и на својој кожи. Истина је да у Украјини никада на власт демократским путем није дошла ниједна екстремно прозападна влада, или председник. Оба пута (и 2004, и 2014) то је било путем обојене револуције или државног удара, како вам је драже да то назовете. Успех првог удара није дуго трајао – само један мандат, пошто је Виктора Јушченка првом приликом са председничке функције на изборима сменио 2014. свргнути председник Виктор Јанукович. Сада владавина прозападних „демократа“ траје нешто дуже, јер су научили лекцију из претходног фијаска, па су најјачу партију у земљи до државног удара, Партију региона, прогнали из политичког живота. То је она „лустрација“ за коју се данас залажу многи прозападни политичари у Србији попут Ненада Чанка, или Вука Јеремића.
КАКАВ је „демократски капацитет“ Украјине био пре руске интервенције описаћемо на једном речитом примеру и то не помоћу неког „медија под контролом руске владе“, него америчког „Тајма“. Под насловом „Неиспричана прича украјинске кризе“, новинар овог листа пише о случају водећег проруског украјинског политичара и главне опозиционе фигуре Виктора Медведчука који је проглашен за „издајника“, стављен у кућни притвор уз конфискацију телевизија чији је власник био. Медведчук има јако блиске односе са Путином, који му је 2004. крстио и ћерку. „Водећи глас руских интереса у Украјини, Медведчукова партија је највећа опозициона снага у парламенту са милионима присталица. Током последњих годину дана, партија је под нападом. Медведчук је оптужен за издају и стављен у кућни притвор у Кијеву. Прошлог месеца, САД су њега и његове сараднике оптужиле за заверу државног удара уз помоћ руске војске“, навео је новинар „Тајма“ Сајмон Шустер.
„ПРОШЛОГ фебруара, убрзо по Бајденовој инаугурацији, амерички савезници у Кијеву су одлучили да се обрачунају са Медведчуком. Влада је почела с одузимањем његових телевизија („) Америчка амбасада у Кијеву је то поздравила. Две недеље касније, 19. фебруара, Украјина је објавила да је запленила имовину Медведчукове породице. Међу најважнијим добрима је нафтовод којим се руска нафта пребацује у Европу“, додао је Шустер. И тако даље, његов текст о Медведчуку и голготи кроз коју је пролазио (у прошлом времену, пошто је овај човек 28. фебруара 2022, четири дана од почетка руске операције, нестао из свог дома у Кијеву и његова судбина је до данас непозната).
САД замислите како би то било када би сви они у Србији који тврде да је Косово и Метохија независно, да Републику Српску треба укинути јер је „геноцидна творевина“ и остало били проглашени за „издајнике“. Када би њихова и имовина њихових породица била конфискована. Када би телевизије за које власт сматра да шире у држави непријатељску пропаганду биле одузете њиховим власницима или угашене“. Шта би онда ти исти људи рекли? И ту није питање само борбе против руске „куге“, „кољача“ Путина и „његових“ олигарха. Не конфискује се сада само њихова имовина на Западу. Пре тога, се почело са конфисковањем имовине и других политичких противника, побуњених канадских камионџија и њихових породица, на пример. То је демократија какву нам желе наши прозападни аутошовинисти. Да ли је желите и ви?
