„Скините нам се с врата!“: Писмо Мише Ђурковића суседима Србије у јеку украјинске кризе

Директор Института за европске студије Миша Ђурковић огласио се поводом реаговања званичника из региона и Приштине, као и тамошњих медија у вези са кризом у Украјини.

Ђурковићево реаговање, које су пренеле „Новости“, преносимо у целости:

„Као директор државног института и тиме државни чиновник, водећи рачуна о изузетно деликатној ситуацији у којој се моја држава и мој народ налазе у овом тренутку, одабрао сам да не излазим са било каквим изјавама поводом рата који се води на територији Украјине. Ми смо као институт у четвртак организовали заиста информативан округли сто и низ колега наступа у јавности ових дана трудећи се да што боље информишу јавност, политичаре и друге субјекте за које је разумевање ове трагедије битно. На вези смо ових дана били и са украјинском и са руском амбасадом.

Да, ово све што се дешава је са позиције српског народа једна велика трагедија. И руски и украјински народ су словенски, православни и нама блиски народи. И један и други имају страховит пад и одлив становништва те се молимо за то да људи не гину и да што пре дође до политичког решења којим ће обе стране бити задовољне. Монструозно је понашање оних који су све урадили да нахушкају једне на друге и да створе ситуацију у којој је конфликт довео до рата, а онда се измакли и уживају гледајући како се православни убијају међусобно.

Ми у овоме не можемо много да помогнемо и једино што можемо да урадимо је да не одмогнемо и да пробамо да сачувамо себе колико можемо. То чини ми се добро разумеју и Кијев и Москва. Свим нормалним људима стога било је јасно да ће став Србије поводом овог рата бити управо овакав какав је и саопштен. Помоћи ћемо колико можемо, али не долази у обзир да се уводе санкције Русији нити да земља подрива своју позицију неутралности. Не видим да је Викторија Нуланд ставила шлем и отишла да брани Кијев.

Но разлог за ово моје обраћање је права хистерија која је поново покренута у околним престоницама. Оном ко прати загребачке, сарајевске или приштинске медије није јасно да ли је већи проблем стварни рат на простору Украјине или нови рат на Балкану који Београд тек што није започео!? У Приштини су наложили екипама да прекопавају тзв. алтернативне прелазе на административној граници, а чују се гласови да се на одређеним локацијама копају прави ровови. Делови елите се озбиљно распитују код српских познаника да ли ћемо и када да кренемо са тенковима па да и они попут украјинских тајкуна побегну на време.

Све мање конвенционални председник Хрватске Милановић као прву реакцију о ескалацији у Украјини, узео је да јавно спекулише о томе да ли ће и када Београд кренути са војском на Космет. Таквих примера са врло високих места има и у Скопљу, Сарајеву и Подгорици. А о медијским лудилима и манипулацијама да и не говорим. Уз то долази прича како ће Руси уз помоћ Београда и Бања Луке да изазову дестабилизацију Балкана, да ће Српска сада да крене пут независности, да тајним летовима стиже Наришкин, итд.

На све то покушаћу да одговорим милановићевским дискурсом: поштована господо скините нам се с врата! Драге комшије, не, не планирамо да шаљемо тенкове на Приштину у овом тренутку, не подстичемо Додика да прогласи независност, не планирамо војне интервенције у било ком правцу. Србији и српском народу је данас стабилност овог простора екстремно важна. Економска цена короне и инфлације која стиже са запада је огромна, а уз то долази нова криза и поскупљење свега услед овога што се дешава на истоку Европе. То су теме којима се бавимо и које нас највише погађају, као што гледамо како да сачувамо или вратимо младе људе који одлазе широм света због посла.

Штавише, знамо да су ови проблеми код вас једнаки, ако не и тежи. Ево за два месеца само у Немачкој је затражено око 100.000 радних дозвола за људе са Косова, а у богатој Славонији становништво ни свећом не можете да пронађете. Па добро што се тиме не бавите? Који ђаво или нечиста савест вас терају да у ово време кад људи умиру, пате и страдају спекулишете о томе шта ћемо ми да урадимо?
Заиста, гледајте мало своја посла. Или вам је пак посао да се бавите нама…“.