Филип Родић
Филип Родић: Монопол на пљување
Foto: Privatna arhiva
У ЧЕМУ је разлика између „објективне“ и „професионалне“ емисије и „такозваног документарног филма“? По свему судећи, само у томе где се емитује и ко је предмет радње. Ако је на Н1, све је у реду, а и дозвољено
ВУЧИЋЕВ пајац, лојална, недостојна, неотесана, неслушљива, негледљива, пренабуџена, вишак безобразлука, а мањак образовања, табула раза, зла варијанта женског Фореста Гампа, политички фикус који шири отров, малигни фикус, биљка људождерка, необразовани подлац, намргођени нацош, трбухозборац, пречисти шизофреник, теткин војник, љига, морална наказа, медијски Макс Лубурић, и тако даље, и тако даље. Ово су само неки епитети прилепљени само неким метама серијала „Јунаци доба злог“ произашлог из ума Славише Лекића, чије је дело по његовој смрти преузела Јелена С. Полић, иначе власница продукцијске куће ЈСП, која стоји иза ових емисија што се у ударном термину емитују на луксембуршкој телевизији Н1.
ДА се не ради о професионалном, објективном, независном или како би све још желели да опишу свој приступ биографијама људи којима су одлучили да се баве, поред ове баражне ватре пљувачком потврђује и чињеница да ни у једној емисији нису нашли ниједног саговорника који би ишта лепо, или макар неутрално рекао о овим људима. Немогуће је да нико од њих нема макар једну добру особину, макар једну особу која их воли, макар једно добро дело. Немогуће је, јер такав није ниједан човек него је такав само ђаво. А они управо у то желе да нас увере – да су људи којима се баве црни ђаволи.
О ТОМЕ да иза овог пројекта не стоје ни независност, ни објективност, сведочи прегршт чињеница, али ми ћемо навести само један врло речит детаљ – Центар за истраживачко новинарство (ЦИНС) открио је да је управо ова фирма, ЈСП продукција, снимила и платила приказивање спотова којима се позива на бојкот парламентарних избора у Србији одржаних у јуну 2020, иначе емитованих на телевизијама Н1 и Нова С. Поред тога што наведено указује на врло озбиљну политичку обојеност „независне“ и „објективне“ продукцијске куће, повлачи и питање откуд „лова“ за такав нимало јефтин подухват (по подацима ЦИНС-а, спот је требало да буде емитован укупно 672 пута) с обзиром на то да је, према подацима сајта „Компани вол бизнис“, ова продукцијска кућа у 2020. пословала у минусу већем од милион динара. Тај минус је 2019, када је ова кућа добила подршку ЕУ у износу од 93.548 евра (по признању Јоване С. Полић), био нешто мањи од 200.000 динара, али је опет био минус, па чуди да таква фирма може себи да приушти овакве „филантропске“ трошкове.
ВРАТИМО се ипак правој теми овог текста. Чудно је да телевизија која емитује овакав серијал, иза којег стоји човек за чији је рад Александар Тијанић још ономад рекао да је „као петарда – производи тренутну заглушујућу буку, после које се још дуго осећа смрад“, верује да има право да завришти када само чује да неко спрема „документарни филм“ о њеном власнику, односно, да будемо прецизни, „члану борда Јунајтед групе“ Драгану Шолаку. Пошто су „сазнали“ да новинар Предраг Јеремић снима „такозвани документарац“, како су рекли, одмах су калимеровски вриснули „неправда“, иако још појма немају шта би се могло наћи у том документарцу и како би он могао да изгледа. Ово сасвим личи на „превентивно“ кажњавање тако својствено модерном западном моделу рада, а које смо осетили на својој кожи и када су нас 1999. бомбардовали да би „спречили геноцид“ на Косову, или сада када су протерали Новака Ђоковића из Аустралије, јер би нешто „могао“.
ЈЕРЕМИЋЕВ злочин је утолико већи што он свој филм снима „уз помоћ“ актуелног директора „Телекома“ Владимира Лучића, који је, такође, у њиховим очима црни ђаво јер је од државне компаније коју води направио истинског конкурента њиховом СББ-у. Доказ за ту подршку су СМС „поруке“ у које је „старлета“ Н1 телевизије Жаклина Таталовић „имала увид“, а највероватније само једна порука коју Јеремић шаље особи с којом би водио разговор и у којој наводи да ју је препоручио Лучић. Каква помоћ! Какав скандал! Таталовићевој нико никада није препоручио саговорника? То је у новинарском свету врло уобичајена пракса.
ПРЕВЕНТИВНИ удар који Н1 спроводи над документарцем који не да нико још није видео, него он још није ни снимљен, иде дотле да се почиње с карактерним убијањем новинара Предрага Јеремића наводећи да се „аутор Сачекуше“ (књиге о криминалу деведесетих коју је Јеремић написао, као да је о томе срамота писати, али је ведети друге Србије Јанку Баљку само на част што је снимио „Видимо се у читуљи“) „на Пинку и Хепију профилисао за аналитичара спремног да говори на све теме“. Они су, као, много бољи од ове друге две телевизије, а њихови саговорници су све сами интелектуалци који говоре само о ономе за шта су уско специјализовани.
У ТОМ духу „ми смо бољи“, „ми смо елита“ је и став из превентивног удара на Јеремића да је њихов гуру Драган Шолак „мета оних који искључиво хвале Александра Вучића“. Колико је „новинарске храбрости“ потребно да се осетиш бољим од некога ко „искључиво хвали“ Вучића када си ти неко ко искључиво пљује Александра Вучића? У чему је суштинска и квалитативна разлика између та два? У предмету мржње? Једна мржња је добра, а друга лоша? Мржња је мржња, па макар била и лепо упакована са све машном. Из тог комплекса више вредности произлази и уверење да се има монопол на пљување.
