Филип Родић
Пут ка ЕУ тоталитаризму
Филип Родић
Најџел Фараж, британски политичар који је предводио борбу за излазак своје земље из Европске уније, био је далековид. Када се 1999. године први пут појавио у Европском парламенту с идејом да Велику Британију изведе из Уније, сви су му се смејали мислећи да је тако нешто немогуће. Био је упоран, у Парламенту се жестоко борио за свој циљ, врло речито разоткривајући сву голотињу европске бирократије, и на крају је успео у свом науму. Један од његових најупечатљивијих говора који сам чуо дао је на седници Европског парламента у Стразбуру 9. фебруара 2010. године поводом избора Европске комисије под вођством Жозеа Мануела Бароза.
Тада је испричао бајку о Европи како је он види: „Будућим генерацијама деце причаће се прича о томе како је некада Европа била подељена великим зидом, како су народи истока били веома сиромашни, нису имали демократију и живели су под злим системом који се звао комунизам, и у којем је убијено на милионе грађана. Али на општу радост, зид је срушен и 27 држава уживало је у демократији, а 500 милиона људи живело је у миру. Нажалост, политичари који су били на власти постали су веома похлепни и желели су новац и моћ, па су прибегли лажима и преварама и извели су најспектакуларнији бирократски државни удар који је свет икада видео. За то им нису били потребни меци. Били су много паметнији и препреденији од тога. Донели су нови споразум и назвали га Лисабонски споразум. А онда је 27 људи добило потпуну и неограничену моћ. Ти су људи доносили све законе, али игнорисали су народ и поново су створили, свесно или не, исти онај зли систем под којим су људи Источне Европе раније живели. Невероватно је да су многи од нових шефова већ радили за тај исти зли систем и раније.“
Свакоме ко жели да види јасно је већ дуже време да овако устројена Европска унија, с „комесарским системом“ у којем људи без изборног легитимитета, одабрани „одозго“, без икакве одговорности управљају и најситнијим детаљима живота својих 500 милиона поданика, веома личи на комунистичку диктатуру. Чак је и главни симбол остао исти – петокрака. Само њена боја више не представља црвену крв пролетера него жуту боју злата, односно новца о чијој је пресудној улози у западном систему писао Освалд Шпенглер још 1918. у својој култној књизи Пропаст Запада.
Ових дана веза „европских вредности“ с оним комунистичког тоталитаризма, односно, да будемо прецизнији, култур-марксизма, постала је још јаснија захваљујући напору комесара да укину Божић, у оквиру ширег плана да се избрише свака традиционална идентитетска карактеристика Европљана и замени неком новом, о чему се, у једној од тема, баве и данашње Новости, на страни 11. У јавност је, наиме, процурио „интерни водич“ за „инклузивну комуникацију“ у којем се од европских званичника захтева да „модернизују свој речник“ и избегавају изразе за које се сматра да не одражавају „разноликост европске културе“. Охрабрује се употреба „родно неутралног“ језика чиме се брише полни идентитет људи, али и коришћење „нехришћанских имена“, ту се захтевало да се реч „Божић“ укине и замени испразним термином „празник“, баш као што је и код нас после 1945. Божић Бата замењен од Совјета преузетим Деда Мразом.
Како су симболи у људској свести веома важни, на њих треба посебно ударити. Није довољно само укинути Божић, него срушити и све његове симболе, међу којима је и Божић Бата, односно Деда Мраз, или Санта Клоз (код англофоних), Отац Божић (код франкофоних), или Синтерклас (на холандском), који у суштини представља Светог Николу, једног од највећих хришћанских светитеља, толико бескомпромисног када је чистота вере у питању да је на Никејском сабору због јереси коју је пропагирао ошамарио Арија. У данашњој Европи овај симбол више није добар, више није у складу са „европским вредностима“ па га треба деформисати и прилагодити, те је сасвим очекивано да британски Индипендент, на пример, сматра да је норвешка реклама у којој је представљен као хомосексуалац „нешто што треба славити“.
Према британском Телеграфу, иако су европски званичници и раније позивани да „пазе шта причају“, сада се дају јасна упутства и смернице, што је још један корак ка увођењу потпуног једноумља супротстављеном декларативном промовисању некаквих „различитости“. Производња разних „родова“, „празника“, „идентитета“ довешће до тога да на крају не постоји ниједан род, ниједан празник, ниједан идентитет, него да све буде нешто између, да се цео спектар сведе на пригодну сиву боју, лепу, орвеловску.
Божић је преживео (барем) још једну годину у Европској унији, али не треба се заваравати да ће се одустати од инжењеринга којем је циљ да се у име „различитости“ створи једноличност. Неће Европска комисија одустати од наметања своје воље источним државама које су, поучене искуством, по свему судећи много способније да препознају тоталитаризам од својих западних партнера који су уљуљкани идејом да живе у демократији спремни да им зарад људских права буду укинута људска права. Треба се вратити говору Најџела Фаража с почетка овог текста. Закључио га је још једним предвиђањем. „Нови шефови“, навео је он, „живот су чинили све тежим и тежим – десетине милиона су гурнули у сиромаштво, ускратили су их за право гласа и на крају је тај народ морао да прибегне насиљу да би вратио своје националне државе и своју демократију.“ Овоме додајмо – и свој идентитет.
