Иако закони омогућавају Српској православној цркви да оснива образовне институције на свим нивоима, од предшколског до универзитетског, црква ово право недовољно практикује, рекао је професор Богословског факултета Богољуб Шијаковић на научном скупу „Српска православна црква данас“ у организацији Института за европске студије.

Црква мора да развије низ институција

„Ако изузмемо богословије као средње школе и два богословска факултета, у ширем смислу, наша црква није структурисала и произвела један озбиљнији образовни систем од обданишта до универзитета. Мислим да је испред нас велики посао да црква у будућности развије образовну делатност“, сматра Шијаковић.

Он напомиње и потребу да црква развије низ институција, од телевизије са националном фреквенцијом до низа научних института.

„Ми немамо, рецимо, Институт за хришћанску културу. Хвалимо се да припадамо тој култури, прославили смо 800 година аутокефалности СПЦ, али немамо Институт за хришћанску културу. Такође немамо Институт за историју СПЦ. Немамо сређен и уређен архив СПЦ. То су елементарне претпоставке да би се црквени живот и наше саморазумевање и самосвест на један нормалан начин могли развијати“, каже Шијаковић.

Ослободити се наслеђа комунизма

Наслеђе комунизма и распада Југославије, проблеми на Косову и Метохији и Црној Гори, као и вирус корона који ће оставити последице на социјално и друштвено стање нације само су неки од изазова са којима се данас суочава Српска православна црква, сматра он.

Комунистичко наслеђе огледа се у ставу да црква не треба да се меша у политику и да не треба да учествује у јавном животу, те да је вера дубоко интимно стање душе, објашњава Шијаковић.

При томе се они који заговарају овакав став позивају на наслеђе просветитељства, што, додаје он, не одговара чињеницама, јер просветитељство је било вишеслојно. Нама је представљен француски тип антицрквеног просветитељства, према којем припадамо секуларном друштву, у коме црква не би требало да има значајну улогу.

Шијаковић разликује секуларну државу, која је дужна да јемчи верска права, од секуларизма као идеологије. Модерна држава не би требало да буде подложна ни једној идеологији, а то што је секуларна, значи да разликује свето и световно, где свето препушта цркви.

„Хришћанска вера није неко приватно стање душе, већ је произвела читаву једну културу, могли бисмо рећи културу на којој почива традиционална Европа. Култура подразумева нормативност. Норме су нам замисливе тек на темељу одређених вредности, а вредности хришћани утемељују у простору трансценденције. У тим смислу можемо говорити о хришћанским коренима европске културе; можемо говорити о сакралним основама културе. То видимо када говоримо о Косову и Видовдану, видимо како су јаке сакралне основе наше културе“, каже Шијаковић.

Велика и незамењива улога цркве у јавном животу је да буде коректив политичким, економским и свим другим структурама друштвеног живота јер црква са становишта моралних начела и норми коригује друштво.

Црква која је у народу и са народом, има итекако значајну улогу у јавном животу, а то је случај у Црној Гори, наводи Шијаковић, за кога су литије, изазване усвајањем Закона о слободи вероисповести, пример како један изворно црквени догађај може да постане инструмент грађанског отпора, закључује Шијаковић.