Зоран Шапоњић

О Вучелићу, корони и људскости

09.10.2020.

Грехота од Бога и срамота од народа, рекли би горе у оним нашим брдима са којих смо сви, углавном, сишли. Таман данас, док Милорад Вучелић, уредник „Вечерњих новости“, лежи у болници, на респиратору, како ми јављају пријатељи, на једном београдском порталу моје колеге, у непотипсаном тексту, пишу о Вучелићу као о – „слуги режима“!

Нељудски, колеге! Срамно, колеге!

Јесте ли морали баш данас? И, што баш данас? Нисте ли могли да сачекате који дан док се Милорад Вучелић опорави, док преживи, да вам може одговорити? Да вам може узвратити? Овако док је на респиратору – не може!

Кад неког, бивше колеге, овако нападнате, ред је, људски, да му пружите шансу да одговори. Милорад Вучелић ту шансу сада нема. Знате, кад сте на респиратору онда се борите за живот, го живот, и не можете да се бавите оваквим срамотама.

Уопште немам потребу да вечерас улазим у причу да ли је Милорад Вучелић слуга режима као што данас написасте. Нити је то сада тема, док Милорад Вучелић лежи на репиратору и бори се за живот. Једино што знам јесте да је срамота напасти га сада, као што је срамота узети мотку па тући слабијег од себе, као што је срамота смејати се болесном, као што је срамота сеирити над туђом невољом. О томе се овде ради, бивше колеге.

И да, нити сам Вучелићу пријатељ, нити сам му шта дужан, нити је он мени дужан. Овде говорим о људскости и моралу, оном основном, који нам каже да је од Бога грехота и од народа срамота ово што радите. Са Вучелићем сам само једном причао телефоном, онда, летос, кад сам га молио да помогне нашем колеги, такође оболелом од короне, када се такође радило о животу и смрти. Без поговора је помогао, а није морао!

Вечерас кад сам прочитао ову вашу срамоту, причао сам са још неким од колега, кажу да их вечерас, данас поподне, док је колега на респиратору, не занима је ли Вучелић слуга режима, да то просто није тема, али да знају, кад су га звали и замолили, да је помогао! Да никад није остало, а да нејаком или болесном не помогне, како зна и како уме.

И, зато му свака част, кажу још.

И, још једном питање, зашто данас овакав текст, бивше колеге, зашто оваква срамота? Па да је Вучелић и слуга режима, и да је украо Емпајер стејт билдинг и пренео га у своје двориште, да је највећи злочинац, да је клао и убијао, зашто данас овакав текст? Зашто га баш данас блатите? Зар није могло да сачека пар дана? Макар до сутра, до вести да му је боље…

Видим цитирате Милоша Васића и његов текст о Вучелићу објављен у „Времену“ 2005. године. Јесте тако Васић писао, и, ту нема спора, али, не увиђате главну разлику. Васић је то писао 2005. кад Вучелић није био на респиратору и, када је могао да му одговори. У томе је разлика, бивше колеге. И, не ради се овде о томе што је о Вучелићу реч, нити ћу га звати за кума нит он мене, овде се ради о принципу, помало о моралу, помало и о стиду.

Ја оволико, о људскости и оном основном, хришћанском осећају, ако га је још имало остало у нама. Ако га нема, пишите и сутра шта год хоћете.

Само, опасно је кад човек не уме да се постиди!