Милан Ружић

Уметност или аналитика

30.09.2020.

Сви ми који имамо прилику да се оглашавамо у медијима, тачније да јавно мислимо својом главом, увек покушавамо да испаднемо паметни и кажемо нешто што мислимо да нико други не зна. Ретко коме од колумниста (међу којима је највише аналитичара, претежно војних) падне на памет да баш он ништа не зна. Мени је данас и пало на памет баш ово, а мислим да је и другима, али хајде да кажем, па како буде.

Главна тематика колумни јесте геополитика. Када читамо текстове којекаквих аналитичара, увек вас написано понесе и сматрамо како су у праву и како су успели да виде нешто што други не могу да наслуте, ни додирну.

Истина је, барем тако мислим, сасвим другачија. Наиме, не верујем да би неки, а ово није теорија завере, већ ствар која је у доброј мери тачна, центар моћи, да га тако назовемо, дозволио да обичан народ, па био међу њима и неки аналитичар завидне интелигенције, примети токове новца, интересовања и планова које тај центар, особа, породица, ложа, корпорација, или ко већ, има за сваку државу појединачно или за цело човечанство.

Оно што аналитичар може назрети, сасвим сигурно јесте само оно што тим великим центрима који планирају историју и судбину човечанства промакне (доста ретка појава) или оно што они дозволе да аналитика примети како не би приметила нешто друго и важније.

Не сећам се када је неко од тих аналитичара испао унапред у праву и паметан, иако јесте ретроактивно успео боље да сагледа последице неких дешавања од већине других људи. Међутим, из тих ретроактивних анализа, ми не можемо извући неке закључке нити приметити законитости које би нам помогле у случају спречавања спровођења неког следећег великог плана који ти центри моћи имају за људе.

Можда све ово делује као празна прича некога ко је решио све да обесмисли или некога да увреди (што није намера), али запитајмо се заиста да ли је иједан аналитичар или било који текст икада спречио нешто велико што је планирано да се догоди.

Писало се и о Првом и Другом светском рату пре него што су почели, о рату деведесетих, о плановима политичара да покраду рођене земље, о Косову и Метохији, о Украјини, сада о корона вирусу и Нагорно–Карабаху, и истини за вољу, ништа од написаног није успело да спречи оно што је планирано да се спроведе. Стога, анализе тих светских и локалних потреса јесу корисне ради бољег сагледавања слике света и сакупљања неких додатних информација о свему томе, али ту се њихова корист завршава. И сви около тврде да нешто знају боље од других, па аналитичари полемишу, писци се свађају, ратују научници, а резултат тих њихових сазнања не постоји, осим да се њиме хвале ако се случајно оно што знају сутра погоди са оним што је планирано.

Иако све ово сад звучи као оспоравање аналитике и аналитичара као корисних, то није циљ, већ је циљ објаснити људима да је можда важније опомињати људе и мењати ствари путем науке или уметности. Научници иза себе остављају књиге из којих ће можда некада моћи да се назру шаблони које користе ти центри моћи.

А уметност, уметност неће променити планове тих великих центара моћи, али ће их сасвим сигурно моћи изменити у некој мери, а језиком и изразом ближим обичном народу који не разуме усиљену псеудоинтелектуалну терминологију многих аналитичара.

За сада уметност води, јер је успевала да подигне свест и понекад промени ток историје покрећући народ, а аналитика је увек остала миљеница самој себи и самозадовољно испуцавала, најчешће нетачне, информације представљајући их чињеницама.

Нека у прилог овоме иде и чињеница да за праву уметност која освешћује и за уметника никада нема довољно новца, а за сваког новог аналитичара има колико затреба. Због чега? Размислите и одлучите се шта је од ово двоје већа обмана. Уметност – као што нас убеђују (а зашто нас убеђују?) или аналитика – та немилосрдно „тачна“ дисциплина у којој има више лаика него научника.

Гласам за уметност, што не значи да сам у праву, али ме она до сада никада није слагала, нити је одлучивала о стварима уместо мене.