СУДБИНА АДМИРАЛА: Од ратног хероја постао бескућниик

Адмирал Слободан Рајчевић, који је од 2005. у пензији изгубио је битку са Министарством одбране. Из „службеног“ стана у београдској Улици браће Јерковић 117, који плаћа сваког месеца око 100 евра, мора сутра да се исели. Одлука Апелационог суда, који је преиначио пресуду Првог општинског суда, а била је у корист адмирала, постала је извршна. Једино чему још може да се нада јесте ревизија поступка пред Апелационим судом…

Официр који је служећи отаџбини шест пута одликован и два пута ванредно унапређиван, јуче ујутру је и „разоружан“. Полиција је дошла у минули петак на његова врата да узме службени пиштољ и ловачку пушку, како случајно не би правио проблеме судским извршитељима. Обећао је да ће у суботу сам оружје донети у полицијску станицу.

Рајчевићи су пореклом из Смоковића крај Задра, одакле их је „Олуја“ одувала. Слободан је као капетан фрегате 1991. службовао у Шибенику. Био је командант граничне бригаде. Захваљујући заштити његових бродова, ЈНА је вршила евакуацију свог људства и технике из лука у Словенији и Хрватској. Учествовао је у ратним операцијама на целом акваторију 1991. и рањен је у руку.

Након преласка флоте у Црну Гору, био је прво командант граничне бригаде на мору, копну и реци са штабом у Улцињу. У Бару је 1993. године добио стан од 49 квадрата.

У Тивту је, потом, био командант флотиле, па начелник Штаба флоте и начелник оперативе у Команди морнарице.

На службу у Генералштаб ВЈ у Београду дошао је септембра 1999. године. У време када је начелник Генералштаба био Небојша Павковић, адмирал Рајчевић је именован за његовог помоћника за морнарицу. Практично, био је трећи човек војске.

Завршио је све наше војне школе. За сваку годину службе оцењен је највишом оценом.

У Београду је 2002. добио „службени“ стан од 59 квадрата. У решењу је писало да ова стамбена јединица решава „питање породичног збрињавања“ адмирала Рајчевића. Уследило је, 2005. године, пензионисање „кадрова који миришу на барут“.

– Послали су ме у пензију у 53. години, „по потреби службе“ – прича Рајчевић. – Неку годину касније промењен је Правилник о збрињавању војних лица и ја сам изгубио право на стан. На суду сам се обрео 2007. доказујући да је мој стан прибављен из Фонда солидарности активних војних лица 1995. и да као такав никако није могао бити преименован у „службени“. Податке о стану, нажалост, нисам могао да добијем од колега из Војнограђевинске дирекције, већ сам морао да пишем канцеларији Родољуба Шабића и они су на основу Закона о доступности информација добили овај папир. Захваљујући њему сам и добио спор пред Првим општинским судом. Министарство одбране се жалило и Апелациони суд је преиначио ову одлуку. Утемељење Апелационог суда да то уради било је што имам стан у Бару од 49 квадрата.

Слободан Рајчевић је у међувремену оболео од дијабетеса и инсулински је зависник. Изгубио је вид на једном оку. Има и неуропатију. У стану са њим живи супруга која је два пута оперисана од канцера и брат коме су одсекли ногу због шећерне болести.

– Стан из Бара сам нудио Министарству одбране иако ми тамо станује ћерка – наставља своју исповест адмирал. – Правдали су се да они не могу да га узму јер је на територији Црне Горе, а пре петнаестак дана су ми препоручили да га продам, да за те паре купим неки у Србији и да га понудим Министарству одбране у размену за коначно решавање мог стамбеног питања. Како да га продам за 15 дана, није стан бицикл?!

Док разговарамо са адмиралом Рајчевићем, он телефоном зове колеге да му бар оно мало ствари неко пребаци до Кљајићева, где има даљу родбину. Распитује се и за цену возне карте до Бара.

– Правници из Министарства одбране саветовали су ми да напустим Србију и одем у Бар – наставља Рајчевић. – Објашњавао сам да немам црногорско држављанство, да немам тамо здравствену заштиту, показивао сам лекарске дијагнозе, и моје и од супруге, са ВМА. Није их ништа гануло. Објашњено ми је да могу тамо да платим лекарске прегледе, па да им донесем рачуне и они ће мени наводно дати новац за лечење. Ни сам не могу да верујем шта ми се догађа!

Адмиралу Рајчевићу, према важећем Правилнику о стамбеном збрињавању, припада четворособан стан. Када је 1999. стигао у Београд није га добио, већ – „службени“ смештај.

Пријавио се за кредит Министарства одбране 2002. године, како би прибавио одговарајући стан. Био је на првом месту листе. Нажалост, идеја о зајму као начину да се војним лицима реши стамбено питање је пропала. Нико од војних лица зајам није добио јер није било новца, већ су сви враћени на заједничку листу чекања. Адмирал више и не зна „на ком месту чека“…

– Када су ме из Министарства одбране тужили објаснили су ми да се мој стамбени случај води на два различита колосека. Један колосек је стан из којег хоће да ме избаце јер ми као „службени“ не припада, а други колосек је стан који треба да ми доделе, а за који нема пара. Звучи као шала, али није.

ОПРОШТАЈ ОД ОРУЖЈА

Са старог ормана адмирал Рајчевић је јуче скинуо свој ловачки карабин и кутију са револвером. Пре него што га је однео у полицију гланцао је науљене цеви старом крпом јер „оружје говори и о човеку“. Причао је да га је увредило када су му из МУП поручили да мора да се „привремено“ разоружа.

– Ја сам српски генерал. Зар бих ја пуцао у….

На дно кутије где је слагао униформе адмирал је положио слику унука који живи у Бару. Андреј се сликао у дединој униформи, поносан на оно што му је деда некад био.

– Разумеће он све ово кад порасте. Паметан је – цеди Рајчевић речи.

НА ПОТЕРНИЦИ

Адмирал Рајчевић је упозорен да не иде у Хрватску јер је на њиховој потерници. У међувремену у овој републици је грешком ухапшен човек који се зове и презива као и он одмах након што је из Аустралије дошао у родни Смоковић. Хрвати су га држали у затвору док нису установили грешку.

Тагови: Адмирал, Министарство одбране, Слободан Рајчевић