ХАНДКЕ: Волио бих да будем монах у Великој Хочи!

Велика Хоча готова да има више цркава него мјештана! Мјесто које је широм свијета прославио нобеловац Петер Хандке, има само 124 становника, али и неколико десетина цркава и других објеката из средњег вијека, што га чини бисером српске и свјетске културне баштине

Пише: Донко Ракочевић

Захваљујући Петеру Хандкеу, цијели свијет је чуо за Велику Хочу! Чувени аустријски писац десетак пута је посјетио ову српску енклаву на Косову и Метохији, доносио хуманитарну помоћ, новчани дио Ибзенове награде (50.000 евра) поклонио за изградњу базена у овом мјесту, написао књигу „Птице кукавице из Велике Хоче“, за ревију Исток 2005. године изјавио „Волио бих да будем монах у Великој Хочи!“

Велика Хоча је мјесто у општини Ораховац. Од Призрена и Ђаковице је удаљена око 25 km. Према попису из 2011. године било је 124 становника (75 Албанаца и 49 Срба). А само 30 година раније, 1981. године било је 1285 мјештана (1241 Срба, 38 Албанаца и 6 Црногораца).

Иако се ради о малом мјесту, оно представља бисер српске и свјетске културне баштине. Ту је велики број цркава и других значајних објеката из средњег вијека: црква Св. Јована, црква Св. Николе, црква Св. Луке, црква Св. Стефана, црква Св. Недеље, црква Св. Ане, црква Св. Петке, црква Св. Илије, црква Св. Пречисте као и метох манастира Дечани, виница цркве Св. Стефана, кула Лазара Кујунџића, кућа породице Хаџи Спасић, кућа са виницом породице Патрногић, конак манастира Марка Коришког…

Крај је традиционално богат виногорјем, захваљујући великом бројy сунчаних дана и надморској висини од 400 метара, као и благој клими. Због тога је хочанско виногорје једно од најблагороднијих у Србији, а и чувено је ван њених граница. Ту монаси из Дечана праве чувено метохијско вино. Манастир Дечани своје виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана.

У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. вијека када је Стефан Немања ово мјесто приложио манастиру Хиландар, па је то једно од најстаријих српских насеља у Метохији. Немањини потомци су потврђивали дар Хиландару (1198/1199.) и увећали хочански метох, тако да је у средњем вијеку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира и имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта.

Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16. вијеку. По народном предању некада је била готово сва закопана у земљи; видио се тек дио крова и улазна врата.

Црква Св. Јована (Св. Јована Главосека) налази се на једном брежуљку. Сматра се да је то некада био манастир, од којег су се крајем 19. вијека још видјели трагови темеља од бијелог камена од великих конака.

У селу се налазе и три цркве из новијег времена, а очувани су остаци још пет цркава: Св. арханђелa Михаилa, Св. апостолa и јеванђелистe Лукe, Св. Илијe, Св. апостола Петрe и Св. Анe.

У мјесту „Голема Хоча“ је радила српска народна школа од 1859. године непрекидно.

Велика Хоча је била регионални културни, виноградарски, а уз то трговачки и занатски центар. У хочанске знаменитости спадају и кула Лазара Кујунџића и Спасића кућа (1830), риједак примјерак очуване архитектуре из 19. вијека.

Почетком 20. вијека ту су лијепе куће од камена и креча, готово свака са два спрата.

Велика Хоча и околина су након 1999. били у својеврсном гету. Иначе мјеста Велика Хоча и Ораховац су такође, нажалост познати и по томе што су отмице и убиства Срба почеле још прије НАТО — агресије.

У Великој Хочи је 11. септембра 2009. године откривен и освећен, споменик убијеним и киднапованим Србима на Космету у периоду од 1998-2000. године.

Велика Хоча и околина имају услове да постану културно-историјска целина од изузетног значаја за српску и свјетску културну баштину.