Слободан Антонић: Како се страним новцем преумљава наша омладина

Протеклих недеља на нашим улицама могли су се видети матуранти и осмаци како славе крај школе. Махали су тробојкама, певали уз трубаче и клицали српском Косову. Тако је било у Београду, Врању, Суботици, Ивањици, Зрењанину, Вишеграду, Блацу, Српцу, Бујановцу, Бијелом Пољу, Сремској и Косовској Митровици… А матуранти једне школе у Новом Саду, за заједничко фотографисање, обукли су се у мајице: „Косово је Србија“.

Међутим, то се није допало делу наше јавности. Данило Ћурчић, омиљени „млади правни стручњак“ Пешчаника, N1, Института за европске послове, листа  Данас, Времена, Истиномера… итд, гледајући како осмаци лудују у дворишту београдске школе „Вук Караџић“, написао је „Пукли смо као народ, кад осмаци славе матуру тако што витлају српским заставама и певају о Косову“.

А којим ће заставама, забога, „витлати“ – америчким и ЕУ? И које ће песме певати – о „ЕУ интеграцијама“ и о „преузимању свог дела одговорности у НАТО“? Та питања су Ћурчићу поставили многи из „твитер заједнице“, због чега је овајстручњак, слабо навикнут на противречење, затворио приступ свом твитер профилу. Али, слично је написао још један млади лав Друге Србије, Никола Крстић – сарадник листа Данас, Едитора, Вугла, перолуковићевих портала и других атлантистичких опсенарија намењених „младим Србима“.

Он каже: „Док наши вршњаци из других земаља путују по свету, ваљају се по фестивалима, иду на концерте, посећују пичке лепе материне о којима можемо само да сањамо, наша младост оће (начин писања изворни – С. А) да иде на Равну Гору, да спава по манастирима, оће да види Путина, брани име студентског дома названог по ратном злочинцу (видети овде – С. А), да пали Љотићу и Недићу свећу, да чита Николаја, да се одужи својој земљи кроз још мало ратовања“.

Уз то је дописао: Јутрос сам опет видео неколицину клинаца на Зеленом венцу – имају око 15, 16 година, како ударају у контејнере и певају `Христе, боже (мало слово је Крстићево – С. А), распети и свети`. Интересује ме да ли ће икада престати Косово да се излива младима у мозак?“ Излива у мозак? Овом фришком идеологу то није било довољно, већ је придодао и ово: „Оће да бране ћирилицу. Оће да забране абортусе. Да раде шта им се ћефне, само зато што су Срби“.

Ти, дакле, грозни људи, који баш хоће да буду своји и слободни, иду тако далеко да, вајка се даље Крстић, властито веровање „преносе на нове, младе генерације, показујући им да је од младости и уживања у њој важније да се коље и рока за некакво Косово. Јебем те животе!“ Тако је Крстић пао у прави дерт због омладине „заражене“ српским патриотизмом. А слично дубинско разочарење показао је и Би-Би-Си на српском.

Под насловом: „Како матуранти у Београду прослављају крај школе“, овај портал објавио је кратки видео снимак београдских гимназиста на улицама, додајући емотиконе који означавају – жалост (!?) и чуђење (?!). Али, на постављеном снимку, заправо, не види се нити призивање Косова, ни витлање тробојкама, већ само како београдски матуранти узвикују име своје школе – „Раде Кончар, Раде Кончар…“. Многобројни коментатори овог снимка питали су се: шта је, заправо, за Би-Би-Си ту за жалост и чуђење?

У помоћ је прискочио Чедомир Јовановић, ужасавајући се над тиме што је „Србију уништио национализам – онај који се данас препознаје у песмама  Догодине у Призрену, које се пуштају по београдским кафићима“. Кафеџије, ваљда, не би пуштале неку музику да она нема публику, па је то, онда, за Јовановића доказ „погрешног“ усмерења београдске омладине. Наша омладина, авај, некако није случајносрпска, и сличнија је с вршњацима од Данске до Израела, где је национална застава уобичајени део школских прослава, а певање химне се подразумева.

Но, проблем је, да пређемо на суштину, што је брдо пара потрошено да се овдашњој омладини испере мозак, али без oпипљивијих резултата. Узмимо, рецимо, познату београдску НВО – Грађанске иницијативе. Она је у последњих десетак година инкасирала неких 6,6 милиона евра прихода. Не, није грешка – шест и по милиона евра! Ако погледамо финансијске извештаје који стоје на сајту ове НВО, па их прерачунамо према курсу евра по НБС, видећемо да су Грађанске иницијативе по годинама добиле:

2007: €825.000

2008: €998.000

2009: €1.007.000

2010: €803.000

2011: €640.000

2012: €508.000

2013: €547.000

2014: €721.000

2015: €318.000

2016: €287.000

Укупно: €6.654.000.

А шта је за оволики новац ова НВО испоручила? Организовала је, како су то чак и Е-новине подсмешљиво утврдиле, мноштво конференција под бесмисленим насловима попут: „Стварамо време које живимо” (?!) и „Изазови нормалног живота” (?!). И радила је на „реализацији“ једнако бесмислених пројеката, попут „Стварање подстицајног окружења за развој организација цивилног друштва у Србији“ и „Развој повољног оквира за ангажовање цивилног друштва у политици смањења сиромаштва“ (овде).

Обратите, рецимо, пажњу на наслов овог последње наведеног пројекта – и биће вам одмах јасно зашто је ова НВО заправо била тек машина за прање пара. Истинско „грађанско“ ангажовање, наиме, подразумевао би рад на томе да се колико-толико смањи сиромаштво. Али, незгодно, тај рад би се ипак могао егзактно измерити: рецимо, стопом сиромаштва или бројем лица којима је пружена помоћ.

Међутим, ако не мислимо ишта озбиљно да радимо, једноставно ћемо „рад“, најпре, преименовати у „политику“ – јер она се не може квантификовати; а у другом кораку ћемо, што је још боље, „политику“ преименовати у „ангажовање у политици“. Јер, тек ко би могао измерити колико је, у еврима и доларима, стајало то наше ангажовање?

Али, пазите сад, и то би можда могло опет бити превише обавезујуће. Зато ћемо испред ангажовања још додати и: „развој повољног оквира“. Тада уопште не морамо да смањујемо сиромаштво, чак не ни да радимо на политици смањења сиромаштва, па ни да смо ангажовани на раду у политици смањења сиромаштва. Не, ми сада само треба да стварамо „повољне оквире“ – шта год то значило – како би се неко други „ангажовао“, да би онда неко други „водио политику“, е да би неко други „радио“ на пројектима смањења сиромаштва.

А пошто се, уз сво наше проактивно деловање сиромаштво свакако неће смањити (осим што ће се нама повећати конто у банци) – не кривите нас, јер божемој, то заправо није ни било предвиђено нашим пројектом.

У том светлу треба гледати и на недавно покренут програм „Табла“ USAID у БиХ, намењен високошколцима на територији Републике Српске и Сарајевског и Херцеговачко-неретванског кантона. Његов циљ је „да студенти напредују у развоју критичког мишљења“ (to improve student outcomes in critical thinking; стр. 1), што је, у уобичајеним приликама, наводно, тешко јер су у БиХ „многе школе етнички подељене“ (many schools are segregated on the basis of ethnicity), а све у циљу да БиХ постане „стабилнија земља ближа евратлантским интеграцијама“ (a more stable country closer to Euro-Atlantic integration стр. 3)

Идеја програма је да се ради на обуци „будућих предавача“ (to train future teachers; стр. 3), на обавезној до-едукацији постојећих наставника (to institutionalize quality teacher training and professional development), на техничкој опреми која ће омогућити примену овако стечених „вештина“ (to provide teachers with the physical tools and contexts necessary to put their training into practice), и на подстицању дискусије о реформи образовања имајући у виду резултате ПИСА теста 2018. године (stimulate discussion on education reform in the wake of the 2018 PISA results).

С друге пак стране, Russia Today је у овом програму препознала настојање да се „омладина у БиХ усмери на америчке вредности“ (чтобы ориентировать молодое поколение страны на американские ценности), додајући да је „утицај на реформу образовања у БиХ тек облик меке моћи коју САД примењује већ годинама, с циљем да се омладина других земаља усмери на њен систем вредности“ (направленных на изменение системы образования – одна из форм `мягкой силы`, которую Соединённые Штаты используют уже много лет… ориентирует молодые поколения других стран на свою систему ценностей), поготово имајући у виду чињеницу да се врх Републике Српске супротставља уласку земље у НАТО (руководство Республики Сербской выступает против вступления страны в НАТО).

Можда Руси у Табли виде и нешто чега нема, а можда су у праву. Додик се, додуше, и иначе жалио да „САД и УСАИД финансирањем разних пројеката подривају Републику Српску“, а директор Педагошког завода РС Предраг Дамјановић, коментаришући „Таблу“ рекао је: „Готово сви амерички пројекти, а посебно из ове агенције, у посљедњих 25 година имали су само један циљ, а то је да промијене свијест нашег народа“, те „да није први пут да се на овај начин покушава американизација младих на овим просторима“.

Оно што сам сигуран, међутим, јесте то да ма колико новаца да се намерава уложити у преумљење овог народа, немогуће је и замислити да ће наша деца бити доведена у стање да папагајски мантрају: „ђеносајд Баснија, ђеносајд Косова, ђеносајд Баснија, ђеносајд Косова…“, е да би се Срби коначно суочили са сопственим злочинима, док се сви други у региону суочавају тек – са српским. За то би, ипак, било потребно једно четрдесетак година директне окупације и макар толико година окупаторске чизме у нашим обдаништима, школама и универзитетима… Стога, потпуно разумем очај наших (ауто)колонизатора. „Јебем те животе!“ – што рече Никола Крстић.

 

Извор sveosrpskoj.com, 16. јун 2019.