СЛАВА ХЕРОЈУ: На данашњи дан положио је живот на олтар отаџбине пуковник Љубиша Величковић

На данашњи дан положио је живот на олтар Отаџбине генерал – пуковник Војске Југославије, пилот суперсоничнне авијације Љубиша Величковић.

Истински херој. Возио сам га два пута 1999. на ватрени положај 8. ракетног дивизиона ПВО 250 рбПВО. Генерал у првом борбеном реду, на најопаснијем месту у то време, у станици за вођење ракета ракетног система Нева. Опасније је ту било него у авиону. Ту нема катапултирања.
W3Schools

Генерал Величковић је имао огроман ауторитет код старешина, касније чујем и зашто. Изгледа у том презимену Величковић, од „велики“, има неке небеске симболике. Такав какав је био у време НАТО агресије, био је и у време сукоба у Хрватској и цео професионални век.

Године 1998. је одбио захтев председника Милошевића да потпише са НАТО споразум о „слободном небу“ над Косовом и демонстративно се повукао са места команданта РВ и ПВО, тврдећи да је то погубни чин одрицања од суверенитета. Једном приликом је отишао на караулу Морина 1998. године и са војницима ишао у заседе, као обичан војник. У Задру 1991 године, операција деблокаде касарни и извлачење јединица и војника, дело је покојног ген. Владе Вуковића и његово, а лично је тада летео 29 – ком, иако је већ био на дужности у КРВ и ПВО.

Строг, али правичан. Стручан. Увек најбољи. Пример другима. Увек испред, тамо где шаље војника сме и он. Кад је почела Агресија 1999. године извршио је борбени лет изнад Војводине. Када је дејствовано на Ф117 Величковић је био на Командном месту 250. рбПВО у Оперативном центру поред начелника Групе за борбено командовање, пуковника Драгана Станковића, начелника Штаба 250 рбПВО и пратио рад и дејство по том циљу. Бриљантан пилот, врхунски патриота. Једном речју оличење официра и вође. Такав је био генерал Величковић, херој, таква му је и судбина.

Отишао је ту ноћ у једну кубовску јединицу да их подстакне да дејствују и у најопаснијим борбеним ситуацијама и најсложенијим условима и када је затражио да се дејствује по долазећем циљу, изашао је напоље из борбеног средства на чистину да и очима посматра лет наших ракета и сусрет са злочинцима. То могу само прави хероји.

Непријатељска ватра је овога пута била бржа и услед распрскавајућег дејства противрадарске ракете у рејону нашег ватреног положаја, тело генерала Величковића је разнето. Погинуо је и његов пратилац, пук. Пејчић и командант јединице, мајор Трифуновић.

Испуниле су му се две животне жеље, да постане војни пилот и да са овога света оде у чизмама, војнички. Говорио је: „Сваком војнику част налаже да са овога света оде у чизмама, а не у кревету“.

Подигао је тако наш Величковић себи за живота споменик трајнији од бронзе и ушао истога дана и у славу и у гроб. Од тада блиста изнад свих облака који су над нама.

Слава му и хвала!

Пише: Душан Братић, адвокат из Београда