Бивши функционер у НАТО: Маркале инсцениране да би се оправдала интервенција, у Србији смо имали сличну ситуацију
Фото: Танјуг
Разлог агресије НАТО алијансе на СРЈ није био само један, него се радило о читавом низу мотива. Свакако, владавина Слободана Милошевића није била у фокусу одлуке да се бомбардује једна европска земља. Стожер свега био је у настојању да се Северноатлантској алијанси, која је по окончању Хладног рата практично постала сувишна, пронађе нови маневарски простор.
Ово, у разговору за „Новости„, истиче Рајнер Руп, некадашњи немачки високи функционер у политичком седишту НАТО у Бриселу, својевремено агент обавештајне службе Немачке Демократске Републике (НДР). Саговорник Новости истиче да је, у писмима Агенцији и московској централи, од почетка деведесетих, изражавао своје растуће страхове због алармантног развоја догађаја.
* Шта је, заправо, била агресија на СРЈ?
– Без НАТО алијансе САД више нису имале право гласа, то јест, нису биле главни налогодавац у Европи. Само преко и посредством НАТО, Вашингтон је могао да буде први међу једнакима и оствари своје амбиције да утиче на свеукупни развој, а пре свега, раст војних снага у земљама-чланицама.
* И данас је тако?
– Тада је изгледало да се тим амбицијама ближи неминовни крај. То би за САД био огроман проблем, јер не би изгубиле само утицај на Западну Европу, него и шансу да свој утицај прошире на исток Старог континента. Био сам тада још у седишту НАТО, кад је 1991. или 1992. године дошла депеша из Вашингтона са упозорењем Западној Европи: „Немојте случајно да мислите да Исток може да буде ваше унутрашње двориште из кога смо ми, Американци, искључени.“
* Шта су европљани радили за то време?
– Интензивно су се бавили упливом у унутрашња питања других земаља. Тако су Немци, у Словенији, радили на „демонтажи“ СФРЈ. Кад је Берлин, после распада бивше Југославије, признао Хрватску као самосталну државу, остали то нису аутоматски учинили, него је Немачка морала поприличан број аргумената да стави на сто.
* Да ли је агресија на СРЈ дала легитимитет будућим агресијама?
– У БиХ је то први пут учињено током распарчавања Југославије: инсцениране су Маркале да би се оправдала интервенција. У последњим данима уочи НАТО агресије на Србију, имали смо сличну ситуацију. Сви медији били су препуни хвале за НАТО и жаљења због европске недораслости ситуацији и чињеници да Европа не може да обезбеди мир у сопственом дворишту, него јој је и за то неопходан НАТО.
* У БиХ је, дакле, дебитовао такав сценарио?
– Није то био први пут у историји да се хуманитарна ситуација решава војном интервенцијом. Напад због такозваних хуманитарних разлога, као аргумент пред међународном заједницом, први пут је употребио вођа Трећег рајха Адолф Хитлер да би разрешио притисак који су Судетски Немци, наводно, трпели у тадашњој Чехословачкој. Тиме је Хитлер оправдао марш на ту земљу, а идентичан разлог употребљен је после много пута.
* Како је могуће да је такав принцип опстао?
– У оснивачким документима УН насиље се искључује и дозвољава само у ситуацији самоодбране. Ни после Другог светског рата тај аргумент није уграђен у Повељу УН, али се у томе успело на мала врата. То су учиниле лево оријентисане странке у тадашњој Немачкој и партија Зелених, као и странке широм Европе, које избијају на руководеће позиције. Тиме такозвани хуманитарни рат добија своје оправдање.
* ДА ли се, у међувремену, нешто променило набоље?
– Данас је, на срећу, однос снага другачији. Осим тога, руски председник Владимир Путин и његов кинески колега Си Ђинпинг имају чврсту заједничку стратегију. Има ту још детаља због којих Американци, ипак, не могу да раде све што хоће. За постојање тог чвора на трансатлантској рути захваљујем и америчком председнику Доналду Трампу, јер без њега чвор не би био тако чврсто увезан.
vostok.rs
