Душан Достанић: Хенри Новак као нова жртва левичарске идеологије

Левичарска идеологија убија. Ове речи не треба разумети само као подсећање на крваву историју левичарског насиља која је обележена покољима сељака у Вандеји у време Француске револуције, терором и организовањем система логора у време Лењина, Стаљина и њихових наследника у Совјетском Савезу, те масовним партизанским егзекуцијама политичких противника и „класних непријатеља“ у Југославији и Србији почевши од 1941. године.

Као што је писао познати немачки историчар Ернст Нолте, левичарска идеја о остварењу апсолутне „правде“ на Земљи која се схвата као апсолутна једнакост неодвојива је од жеље за физичким уништавањем противника. Покушаји да се начини биланс жртава комунизма показао се изразито неповољним за левицу. Према једној статистици коју је начинио Гунар Хајнзон марксистички режими су током XX столећа у смрт су одвели око 110 милиона људи. Поређења ради према истом рачуну немарксистички режими, рачунајући и фашистичке, одговорни су за смрт 28 милиона.

Отуда се може извести закључак да што су циљеви које идеологија објављује више надахнути хуманизмом и жељом за усрећивање човечанства, њихово спровођење је бруталније и крвавије, а они који су најгласнији у борби против неправде и у својим позивањима на морал са највећим жаром покрећу масовне егзекуције оних које виде као сметњу остварењу своје на папиру савршене утопије. На крају као слаб изговор остаје позивање на добре намере. Зато се левици гледа кроз прсте ма шта чинила, док је десница стално под сумњом.

Случај Хенрија Новака

У последњих годину дана листа жртава левичарске идеологије све више расте. Прошле године је убијен амерички конзервативац Чарли Кирк (овде) а затим је почетком ове године у Француској на смрт претучен двадесеттрогодишњи студент математике и десни активиста, Квентин Деранк (овде). Обојица су били жртве антифашистичких структура, с тим што је у случају француског студента било могуће успоставити чврсту повезаност између убица са Антифа сцене и посланика у француском парламенту из редова екстремно левичарске странке Непокорена Француска на чијем челу се налази Жан-Лик Меланшон.

У оба случаја левица је показала да њихов много хваљени хуманизам има своје границе и да познате фразе о светости живота, достојанству и „једнакости свега што носи људски лик“ не важе у случају политичких противника. Штавише, левичарски активисти нису скривали радост због Киркове смрти. И после Квентиновог убиства чули су се гласови са левице који су поручивали да подржавају његову смрт. У том смислу, оба случаја су важан подсетник до којих граница сеже левичарска мржња према онима који се са њима не слажу и шта у наше време противници левице још могу очекивати.

Списку жртава левичарске идеологије треба додати и име Хенрија Новака, осамнаестогодишњег студента из Саутемптона који је на смрт избоден када се враћао у студентски дом децембра 2025. године. Њега је ритуалним ножем дугим 21 центиметар усмртио двадесеттрогодишњи Сик под именом Викрам Дигва.

Међутим, оно што читав случај чини посебним у односу на остале нападе на аутохтоно европско становништво је понашање полиције и њихова реакција, а њена основа налази се у идеологији антирасизма. Укратко речено, иза Новакове смрти стоји већи број одговорних. Није у питању само појединачан случај, већ је по среди нешто много озбиљније.

Наиме, Новак је у повратку кући из вечерњег изласка наишао на Викрама Дигву и његовог брата. Дигва га је из непознатих разлога ранио са пет убода ножем. Шта се тачно одиграло тешко је рећи, али је на суду утврђено да када је рањени Новак покушао да побегне Дигва га је снимао телефоном, вређао и пратио крвави траг док није дошао до жртве која је лежала на земљи.

Када се стигла полиција починилац се представио као жртва. Казао је он нападнут на расној основи од стране белца, и да му је скинут турбан са главе. На снимку са полицијске камере види се да је полиција игнорисала Новака који је лежао поред њих у смртној опасности. Уместо тога, чувари реда и закона су питали починиоца да ли је повређен. „Имам затворено око и малу модрицу“, гласио је његов одговор.

Дигва и његов брат тврдили су да су они жртве „расистичког напада“. Док су се полицајци пријатељски ћаскали са Дигвом, Новак је лежао згрчен на земљи у сопственој крви. Четири пута је поновио да је избоден. На снимку се чује како му полицајац одговора: „Не верујем да јеси, друже“. Девет пута је поновио да не може да дише и то су биле његове последње речи.

Преминуо је док су му полицајци као злочинцу стављали лисице на руке уместо да му укажу помоћ. Последње што је чуо је како му је полицијски службеник чита његова права.

Дигва је у полицијску станицу одведен без лисица на рукама. Тамо је добио топли оброк, а пред полицајцима се на пунџабију са братом договарао како да лажно сведочи. Контраст између онога како се поступало према Новаку, а како према његовом убици тешко да је могао бити већи.

Полицајци су своје понашање покушали да објасне рекавши да их је убица „обмануо“, те да је сцена била „комплексна“. То делује као да су више веровали његовим речима него својим очима. Колико је познато, они још нису позвани на одговорност, а смушено извињење је стигло тек пошто је објављени снимак хапшења узнемирио јавност. Министар унутрашњих послова из левичарске Лабуристичке странке, Шабана Махмуд, обећала је независну истрагу.

Јасна дискриминација

За читаву ствар јавност у Британији испрва није била нимало заинтересована. Није било ничега што би се могло упоредити са случајем Џорџа Флојда. Нити су организоване масовне демонстрације, нити је ико говорио о етнички мотивисаном насиљу или полицијској бруталности. Речи „Не могу да дишем“ нису штампане на мајицама. На телевизијама нису организоване дебате где би дежурни експерти из свих могућих области расправљали о томе како су овакви случајеви уопште могући.

Дежурни социолози и психолози заборавили су на њима тако драге теорије о структурном расизму. Такође овај случај није подстакао једну звезду европске левице какав је Тома Пикети да напише упутство како да се окончају расизам и дискриминација.

Спортисти у знак солидарности нису клечали, а демонстранти тражили да се из јавног сећања уклони све оно што, по њиховом суду, подстиче дискриминацију, укључујући и споменик Винстону Черчилу. Новака нико није покушао да представи као хероја и симбол борбе за расну правду, као што је чињено са Флојдом иако је потоњи био професионални криминалац и зависник о наркотика.

Ипак, у овом случају су дискриминација и расизам очигледни – расизам према белцима. Реч је о оном облику расизма о поменути Тома Пикети „нема податке“, односно за кога познати научник „верује“ да је маргиналан (овде). Ту лежи и одговор на питање како је овако нешто било могуће у једној цивилизованој земљи. Овакве ствари постају могуће онда када земљом завлада лево-либерална, мултикултурална идеологија која осећај угрожености мањинских група ставља изнад базичне безбедности домицилног становништва.

На основу полицијског снимка може се уочити да је Новак у најмању руку третиран као грађанин другог реда, односно да је на самрти хапшен и вучен по земљи због апсурдне оптужбе за расизам. Ни када је умирао полиција му није веровала на реч, већ је поверење поклонила убици.

Никако се не може тврдити да то нема везе са његовим пореклом, односно пореклом Викрама Дигве. Такво поступање полиције је крајња последица мултикултурализма и вишегодишње политике позитивне дискриминације која се у Британији спроводила без обзира на то која је странка формално вршила власт. Сваки пут када се једна група позитивно дискриминише, то подразумева негативну дискриминацију за остале. Случај Хенрија Новака јасно показује која је то група.

Страх од расизма

Уосталом, тога је био свестан и убица. Дигва је врло добро знао да пред полицијом само треба да се позове на расизам, јер је то највећи замисливи злочин, већи чак и од убиства, и да ће тиме себи обезбедити бољи третман, јер нико од полицајаца не би желео да се суочи са непријатним оптужбама да је неосетљив према мањинама. Зато је полиција више бринула о његовој масници, него о Новаку који је умирао док су га хапсили.

Неко би могао рећи да је ово ипак само појединачан случај. Међутим, чини се да је ипак у питању много озбиљнији тренд. Наиме, довољно је сетити се случаја из Ротерхема из 2014. године када је откривено да је банда Пакистанаца годинама подводила и силовала малолетне британске девојчице. Полиција је знала за случај, али га је игнорисала управо страхујући од оптужби за расизам.

Заправо, страх од оптужбе за расизам превладао је над саосећањем са жртвама, а и сада се догодило нешто слично. Да су починиоци којим случајем били белци, полиција би свакако другачије реаговала. Најједноставније речено, идеолошка оптужба за расизам постала је највећи злочин који се може замислити, а улоге су унапред подељене, што аутохтоно, белачко становништво у старту ставља у положај потенцијалног злочинца, а људе неевропског порекла у ред жртава. Својом политиком леви либерали успели су да питање расе поставе у центар политике.

Да постоји јасна етнички одређена хијерархија жртава види се и по реакцијама јавности. Нико од јавних личности неће демонстрирати врлину и човекољубље тиме што би захтевао правду за Хенрија Новака на начин на који се то чинило у случају Џорџа Флојда, јер је свакоме јасно да то није тема на којој се може изигравати хуманост.

Онај ко би се усудио на такав корак ризиковао би да и сам буде оптужен за расизам и етноцентризам. Тишина која обавија случај Хенрија Новака није неутрална. И она има снагу изјаве, а она гласи: „Сви људски животи нису једнако важни“.

Уосталом, довољно је погледати реакције политичара које су се свеле на већ познате фразе. Уместо да се озбиљно посвети проблемима, левичарски британски премијер из редова лабуриста, Кир Стамер, није пропустио прилику да оспе паљбу по опозицији.

У телевизијској изјави критиковао реакције опозиционог политичара Најџела Фаража. За Стамера је најважније да се „не стварају поделе“. Тиме практично свако ко се усуди да говори о убиству из Саутемптона пада под сумњу за подгревање атмосфере, што показује да је политичкој класи стало да се читава ствар што пре заташка и склони са дневног реда. Свако ко настави да говори о Новаковом убиству рескира да и сам буде етикетиран као расиста.

Србија и миграције

Међутим, чини се да су поделе већ ту, а њих не стварају они који траже одговорност, већ они који су успоставили систем у коме једна правила важе за домаће становништво, а друга за оно страног порекла. Оно на шта упозорава Фараж је да у земљи влада политика двоструких стандарда у којој права и привилегије белачког становништва вреде мање, него оне етничких мањина, наводећи да су шефови полиције дали инструкције својим подређенима да различите етничке групе третирају на различите начине.

У парламенту, Фараж је захтевао да сви буду једнаки пред законом. Овај једноставни захтев донео му је оптужбу од стране лабуристичког премијера да жели да искористи трагедију.

Укратко, убиство Хенрија Новака показује да се на ред и закон више не може рачунати, или се барем да ти појмови више не подразумевају оне ствари које су некада биле везиване уз њих. Свако ко говори о томе да брани „либералну демократију“ од савеза „аутократа“ од Путина до Трампа, односно од „десних популиста“ од Марин ле Пен до Најџела Фаража мора имати у виду да на тај начин заправо жели да задржи систем у коме су могуће тако бизарне ствари као што је хапшење полумртвог студента оптуженог за расизам док његов убица стоји поред.

Заговорници мултикултуралног модела и сви новинари који ће хитро и овај случај сврстати у све бројнију категорију „појединачних случајева“, те сви они који ће све учинити како би се овај случај што пре заборавио морају имати на уму да је ово нова реалност коју сами формирају и да њихово деловање не помаже стварању бољег, него горег друштва. Једноставно речено, левичарска идеологија антирасизма и национал-мазохизма има крваве последице. Стога је што пре потребно окончати сулуде експерименте са мултикултурализмом и масовном имиграцијом како би се избегле још теже ствари, које су неминовне уколико се настави у овом правцу.

Поделе праве они који су успоставили систем у коме једна правила важе за домаће становништво, а друга за оно страног порекла

Недавно је Београд посетио познати историчар Давид Енгелс како би представио своју последњу књигу Бранити Европу као цивилизацију. Том приликом изнео је своја упозорења српској публици. Према Енгелсовим речима, не треба се заваравати да ће Србија остати острво и да ће неким чудом успети да избегне развој који се може приметити на западу континента. Да се сви негативни трендови шире са запада на исток види се на примеру некада конзервативне Пољске, као и на основу недавног развоја догађаја у Мађарској.

Према Енгелсовом упозорењу, и Србија ће пре или касније дочекати исту судбину. Да ове речи треба схватити озбиљно говори и чињеница да се српска власт све више хвали бројем страних радника. Није потребно имати пророчке способности да би се схватило да уколико буде прихваћен предлог Вулиновог Покрета социјалиста везан за олакшано додељивање српског држављанства, догађаји попут оног из Саутемптона могу постати стварност и на улицама наших градова.

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Unsplash