МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Није наш пад толико велик колико нисмо свесни да смо пали (о вери у сумњама у њу)

ИСКРА на Фејсбуку

(Михаило Меденица) Фото: intermagazin.rs

Није наш пад толико велик колико нисмо свесни да смо пали…
Заправо, чини ми се да нема толико великог пада колико великог порицања, што тај јарак чини безданом.
Не треба много за нечовештво, једнако колико и за људскост: реч права, реч погана или оно најгоре- ни реч!
Дуго смо на ветрометини седели покушавајући да се сусретнемо где а ни шака између нас…
– Брате, шта смо Богу толико згрешили да нас овако сурово кажњава, кињи, ломи и слама..? Верујеш ли још искрено у њега? – последњи сам позван да му на то одговорим, овако ништаван, грешан и безначајан, али морао сам, погубисмо се ветрометином а ни шака између нас…
– Верујем, брате, искреније него икада, чини ми се, јер што је крст већи то ми је вера јача! Није терет то што носимо већ благослов, брате, благослов…
– А, како смо то под толиким крстом благословени?! Како кад је као камен, туч, читава планина на плећима, неиздрживо…
– Па, носимо ли ту планину, брате?! Корачамо ли с њом на плећима или нас је смлела, здробила, спепелила..?
– Корачамо, али кораци су…
– Тешки, јел да?! Јашта су, али су кораци! Док и један можемо да начинимо Бог је с нама и ми смо с Богом.
– Да, али то слаби веру, чини је наметом а не…
– Не, брате, то слаби оно труло у нама а јача најваљаније, веруј! Док носимо ту планину на планину узмичемо погани у нама, стресамо прашину безвредности тренутка муке и замичемо поганима у бескрај…
Што су нам кораци у вери тежи то им брже узмичемо.
Што је крст већи то нас погани теже могу пратити…
– Не схватам?! Некад је тако лако и питко било веровати!
– Некад је безумље било очитије па ти је вера била бистри, брзи и питки планинси поток, а данас кад се безумље преобукло и у рите и у свилу, и у знана и незнан лица нема тог потока, али вера је и његово суво корито…
Није вера слабија што не можеш без муке да захватиш шаку воде, већ што шаком не преврнеш блато, вода ће једнако потећи испод њега…
– То и говорим, све је теже веровати!
– Не, напротив, никада више снаге у веру него у ова вихорна времена.
Ево, можеш да кунеш како нас овом ветрометином ђаво слама, а заправо нам Господ носи кораке.
– Добро, откуд толико гадости, преваре, злобе, црнила у људима ако је време најчврше вере?!
– Отуд што нам је слабима дат благослов да познамо лоше, а то нас, брате, чини оним планинама што их носимо на плећима! Нису залуду ту- под крстом постајемо крст, пред иконом- икона, пред Библијом- јевађеља, пред падом- васкрсење…
Пад на колена може бити предаја, а може и велико метаније, како год желиш?
– Знам, али рекох ти да је толико лошег у људима, све теже се носим с тим…
– Мислиш ли да је тако, или се све теже носиш с добром у себи верујући да ти је више камен спотицања но камен међаш?!
– Видиш да схваташ, верујем да данас то…
– Ето, чујеш ли себе- верујеш, то си рекао, а док год верујеш и корак кроз живо блато је за метар већи од корака ливадом без вере.
– Да, рекао сам, али значи ли то обавезно да верујем у Бога, или..?
– Верујеш у себе вазда се преиспитујући, а то је вера у Бога најтврђа! Није вера Господа страх од невере ни у шта, већ небројено питања на која се увек нађу одговори, а то је, понављам, вера најискренија!
Господ од нас не тражи ништа, па ни да верујемо у њега јер веле да тако треба, мора…већ се вечито разговара с нама, запиткујемо а он благосиља одговорима и ето, можда и не знајући у шта верујеш Господ зна у кога верује- тебе, мене, нас, вечите питалице…
– Зашто је онда толико тешко?! Зашто је живот толика мука?!
– Није тешко, напротив! Лако је ако збациш ону планину с плећа, крст, потрчаћеш али куда?! Себи да се са собом мимоиђеш, сав лахоран док не схватиш да та мекота нису облаци по којима ходаш већ ништавило пусто.
Живот је мука онолико колико колико смо ми њему устава, брана, врача…а не он нама!
Дозволио си онима што се себи не јаве ни у пролазу да те пољуљју у вери, мислећи да су ветар а не тек пусти издах човека из човека…
– Нисам, мислим да нисам, но превише их је, немогуће се одбранити од њих, отели су нам свакодневицу, животе, смисао…
– Нису! Поробили су оно што нисмо били спремни да бранимо- човека!
Има их за онолико више колико нас нема, и нису они криви за то већ ми! Убедили су нас да је њихово јуче наше сутра, желели смо да верујемо у ту лаж, нема оправдања за нас, баш као што су нас убедили да нема потребе да се вечитим питањима разговарамо с Господом јер они знају све одговоре.
Лукаво су се понудили да нас растерете наших крстова товарећи нас њиховим камењарима ко мазге!
Благословени товар смо дали за погану тескобу, не схватајући да је терет за човека а тескоба намет да довека носиш човека на леђима ко жарач, покушавајући да угасиш огањ скоком у реку…давећи се убеђен да се спашаваш.
Нека њима свакодневице, нек је глођу ко псета голу кост, суштину и смисао им не смемо дати, за то нам се ваља отимати ко мајка за дете кад јој га из наручја отимају…
– А, шта је више суштина?! Постоји ли?! Зна ли ко?!
– Зна свако од нас, дато нам је да знамо, ево овај разговор је предворје суштине, корак треба само…
– А, корак је тежак, све тежи, претежак…
– Али је, понављам, корак! Корак под њиховом сенком је лак јер је копрена најобичнија, али корак под крстом је стопа метар у земљи и колико год тешко било извући ногу и закорачити поново метрећи земљу метримо небо, а небом њихова крила стрвинара не могу, скамене се ко крајпуташи сопственог бесмисла…
– Тачно, но то не значи да није лакше корачати њиховом копреном па докле иде..? Зар није нормално да човеек бира лакши пут, колико год погрешан био?
– Наравно да је нормално, паду смо склони јер смо људи, веру у усправљање, васкрсење, довека преиспитујемо и то је благослов, то нам не могу отети!
Престанемо ли да питамо, преиспитујемо, па и сумњамо- пали смо довека!
Господ се с нама разговара, а нељуди нуде одговоре на питања која не дају да упитамо. Лажу да лаж сачувају!
Под крстом је тешко, без њега далеко лакше, јер најлакше је постојати у безвери, тада ко терет носиш “само” живот а тада прискочи тушта “добронамерника” да те растерети…
– Верујем!
– Видиш, верујеш! Вазда верујеш па и када сумњаш у то!
Господ се с нама разговорио овом ветрометином, двојица смо се с трећим разговарали…
Устани, стани, рашири руке…шта видиш?!
Своју сен. Крст, брте, крст! И кад мислиш да те је напустио- погледај!
Кад посумњаш хоћеш ли моћи још корак с њим, види, он носи тебе.
И да паднеш, опружиш се, опет је крст…
Јеси ли га осетио као терет док смо разговарали?!
То је вера, брате, читава планина на плећима, а ништа теже до благог додира Божије руке…
Хајдемо сад, касно је већ, свако са својим крстом у бескрај!
Мрак је, запамти, најгушћи пред зору! Кад на тебе крену жарачем а ти само рашири руке. Није то предаја већ- крст!
Они ће устукнути у вриску, а ти слави веру!
Сваким каменом којим се баце на тебе само је прах, рашири руке и пашће ничицее пред крстом Студенице, Милешеве, Жиче, Сопоћана, Раванице, Манасије, Градца, Ступова, Соколице, Грачанице, Самодрежее, Дечана, Пећке патријаршије, Зочишта, Горипча, Бањске, Девича…
Нестаће у тамо из које су постали!
Њихова сен је врзина, наша крст, веруј!
Веруј у оно што си видео раширивши руке на месечини, то ти се Господ радује…

Михаило Меденица, dvaujedan

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.