ХОЗЕ МУХИКА, ДОСКОРАШЊИ ПРЕДСЕДНИК УРУГВАЈА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Живот је вечито почињање изнова!

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Хозе Мухика у Улици Че Геваре на Мећавнику! Слика за памећење! Бивши герилац, бивши политички затвореник који се после година и година  у затвору и самици под земљом ни за мрву није одрекао својих уверења. Као председник Уругваја, мандат је посветио смањењу сиромаштва у тој земљи и у томе је у великој мери успео. Долазећи на посао, у председничку палату, успут је у својој старој „буби“ возио аутостопере.

Још док је био председник, на капији дворишта његове скромне трособне куће, до које се долази неугледним, земљаним путем, госте су уместо тешко наоружаних чувара дочекивала, како је забележио један новинар, „три радосна пса“.

Данас је он нада. Слика и живи доказ да се вреди борити и никад не одустати ни одступити. Иако унапред знате да ћете причати са државником који није као остали државници, пред њим, пред његовом скромношћу и величином остајете затечени.

– Или си срећан са мало, испуњен срећом изнутра, или нећеш далеко стићи! Ја не заговарам сиромаштво, ја заговарам разумност – често је говорио још док је био председник.

Тек кад га упознате, ове његове речи постају кристално јасне.

Док на Мећавнику разговорамо, у одговорима је директан, ватрен, у појединим тренуцима помислите да је још герилац, да још држи пушку у рукама и да ће запуцати, а већ у следећем тренутку пред вама је сталожен човек, пун животног искуства а опет непомирљиви  борац спреман да увек и до краја брани своја уверења. Он је човек кога власт није променила, а тешко је данас таквога срести.

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Заиста је привилегија разговарати са Мухиком и упознати тог Човека!

– Кустурица за Вас каже да сте „последњи херој“. Шта мислите колико сте својим радом, својом филозофијом променили свет?

– Нисам ја никакав херој. Ја сам један матори лукавац. На сву срећу, док год буде људског друштва биће и хероја.

Која је Ваша прва реакција на иступање Велике Британије из Европске Уније? Колико ће то променити данашњи свет?

– Пре свега запрепашћење. Европа помало личи на мравињак када га неко удара ногом. Сада долази оно суштинско питање и запитаност по дубини – ако се заиста оствари овакав један излазак, шта ће бити са осталима у оквиру саме Велике Британије, јер ту су Ирци, Шкоти, а ту је и француска десница. На први поглед изгледа као да је Европа ослабљена и то ће највероватније погодовати новим савезима.

– Шта мислите о Владимиру Путину, председнику Русије?

– Много је Рус. Много Рус! А то је нешто што Запад тешко може да схвати.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

– НАТО се све више приближава границама Русије, како ће се то завршити?

    – Ту ће исто да се одрази ово што се десило у Великој Британији. Мислим да је Европа грдно погрешила у односу на Русију. Де Голов сан је био да Европа стигне до Урала, питање гласи – да ли је онда Русија Европа или није Европа? Са том политиком изолације и санкција Русију управо гурају према Истоку, према Кини. Било како било, проблем Запада није Русија.

– Кажу да Четврти светски рат увелико траје, шта Ви мислите о томе?

    – Има тренутака када се чини као да јесте почео, али распршено, не као некадашњи ратови, јер све време нешто тиња и жари широм света.

– Шта обичан, мали човек, да ради у овим временима?

    – По мом мишљењу свет нема политичку управу, а потребније је него икада да се цео свет усагласи око неколико основних ствари. И даље размишљамо главом поједине државе, а треба да се размишља главом врсте. Треба урадити ствари за целокупно човечанство, а то није случај у данашњем свету. Узмимо за пример климатске промене – шта би ту све требало да се уради… Затим, шта је предузето по питању наплате пореза због прекомерног богаћења? Шта је урађено по питању сузбијања сиромаштва било где на свету? Јер сада када смо узајамно повезани свет се смањио и сви смо зависни једни од других. Човек никад није располагао оволиким могућностима као у савременом тренутку, није да недостају могућности, свашта би могло да се уради, него нема политичког капацитета и те ширине поимања решавања ствари.

– У Србији је 22.000 породица у дужничком ропству због кредита у швајцарским францима. Шта те породице да раде – постоји ли решење?

– Неће моћи да плате и неће платити. Да је свет онакав какав га ја све време имам на уму, тај човек који је запао у дужничко ропство отишао би до своје банкице и банкица би му помогла, изашла би му у сусрет. Банка има начина како то да уради.

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

– Ви кажете „После ноћи увек дође зора!“ Како сваког дана наћи снаге за борбу и опстанак и како залечити новонастале ране?

– Ако се тако питамо то је већ кукавичлук. Да су наши преци били тако малодушни ми не бисмо данас причали, не би нас било. Треба гледати унапред и настојати да се увек нађе излаз и прокрчи пут. Живот је вечито почињање изнова.

– Пропутовали сте велики део света, шта Вас је инспирисало да будете гост Емира Кустурице и да сарађујете баш са њим?

Зато што ми се чини да он позитивно размишља. Он има те немире, и политичке и културне, тако што има на уму бољитак човековог живота. Хоће да се нађе људима и да им буде тај светли садашњи и текући дан.

– Где би се данашњи свет налазио да постоји више „последњих хероја“ у њему?

– Мислим да нема незаменљивих људи, али има ствари које се не дају заменити. Прва је љубав према животу. Друга незаменљива ствар је љубав према другим људима. Они који су нам претходили, знајући све мане које ми, припадници људског рода имамо, оставили су нам огромну баштину, а то је цивилизација. Наша дужност је да и ми допринесемо тој цивилизацији тако да нешто проследимо и онима који ће доћи после нас. То је међугенерацијска солидарност и то нам даје разлога да живимо.

Анђела Андрић, Зоран Шапоњић

Тагови: ,

?>