(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Увек ме је фасцинирала приврженост српског народа Русији. Мислим да су ретки међу Србима који према руској држави не гаје посебна осећања што заостају само за родољубљем и односом према сопственој отаџбини. Мали народи теже да пронађу заштиту и подршку. Ту ништа није чудно. Оно што однос Срба према Русији чини посебним и помало бизарним јесу његове разлике према позицији балканских муслимана према Турској, или Хрвата према Немачкој. Срби су Русију некако увек видели као највећу и најмоћнију силу овога света, али у односу на Српство она је тек била мало старија и у предности због некаквог ситног хира судбине.

Ово је очигледно још од времена првих сусрета у модерна времена. Онда када су Црногорци за сасвим природно сматрали да император Петар Трећи побегне код њих од зле породичне среће, или када су руски генерали на Дунаву збуњено слушали где све Вождови изасланици виде границе обновљеног Душановог царства. Стога не чуди што је Никола Пашић Романове видео као свесловенске Хохенцолерне, а себе ни мање него као Бизмарка заједничког царства. Двадесети век био је само наставак. Зар се нису југословенски комунисти свадили са Совјетима зато што су били радикалнији од њих? Није ли Милошевић подржавао руску опозицију уверен да је у стању да поквари америчке и планове олигархије која је владала и данас је на власти у највећој држави света?

Уосталом, зар и највеће апологете Југословенске војске у отаџбини и генерала Драгољуба Михаиловића неће увек за издају оптужити Черчила, искрено мрзети Броза али се некако чудно осмехивати на спомен Јосифа Висарионовича Џугашвилија Сосоа Кобе Стаљина (много имена баш као и код Броза и код ђавола)…

Још од 19. века Велика сила, каква је Русија била и још увек јесте, показивала је свету своја разна лица. Словенству је често показивала оно незванично, интелектуално, претендујуће – пансловенско. Деценијама, царевић је био за Србе, Грке, Бугаре… Али је цар радио нешто друго и ишао различитим правцем. Слично је и данас. Руска Федерација, без обзира на чињеницу да је током протекле деценије променила ранију политику, ипак делује реактивно. Она одговара на изазов Запада. Њене војске боре се у далекој Сирији за контролу животно важног економског коридора. У Чеченији, Осетији, на Криму она отима НАТО-у могуће положаје са којих би ракетама могли да заспу Москву или пресеку неки геостратешки правац. Идеја да би савремена Русија, са много неповољнијих позиција могла да покуша политику која се до 1917. показала као кобна или ону која је чак и 1945. остала безуспешна, представља потцењивање савремене Руске Федерације и у народу обожаваног Путина.

Истина је таква каква је, српски русофили ће је можда разумети, али је због јасноће својих једноставних мисли и, често, безнађа положаја у коме се већином у друштву налазе, неће прихватити. Србија је далеко од Руске Федерације и није део њених великих државних планова. Тамо размишљају о свету без фосилних горива, разумеју да су без нафте и гаса нуклеарни див на апаратима за дисање. Јасно им је да нису успели да промене привреду земље. Све са нафтом економија им је равна холандској! У настојању да дочекају наредне векове одавно размишљају у напуштању југа земље насељеног и бројном муслиманском мањином, померању на север и премештању престонице у ново средиште света – на источне обале Пацифика у Владивосток. Свесни да су Саудијска Арабија са вишком становништва, у Русији воде политику очувања и одржања, болних и постепених промена чији исход је неизвестан и свакако драматичан. За то време наши русофили очекују да ће време између 2006. и 2014. (доба успона руске привреде због раста цена нафте и подршке Србији пре међународних санкција наметнутих Москви због анексије Крима и рата у Украјини) трајати вечно и да ми само треба да замрзнемо све што нам на овом свету не одговара и чекамо коначну победу једно двестотинак година.

Еврофили у Србији, добрим делом политичка па и биолошка деца брозизма, пак багателишу улогу Руске Федерације. Истина је да већина Срба Русе види пре као богате рођаке него као заштитнике. Не знамо зашто су нам драги, али из неких разлога јесу и нисмо сигурни да ли би нам били толико драги да нису богати (у случају Русије, моћни). Русија је Србе често помагала и понекад издавала. Ипак, историјски Запад им није учинио ништа, осим што је био светли и по правилу хладни узор. Данас стоји чињеница да је Ангела Меркел, када је после наше једнодеценијске хашке калварије дошла у Београд да испостави следећи ултиматум, била видно изненађена када су јој саговорници рекли да на Северном Косову живе готово искључиво Срби. Мислила је да тамо Србија намеће своју власт јадним Албанцима. За то време, док Клинтон не зна разлику између Црне Горе и Македоније (па макар и по томе што је једну бомбардовао, а другу само развалио), Владимир Путин је чести гост Србије. Приликом друге посете Краљевском двору досетио се да тамошњег фотографа зову „Жика-Слика“ и на опште одушевљење присутних позвао га тако.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Русофили се појављује прво на ИСКРА.

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Хашки суд је последњи пут пресудио у садашњем облику. У извесном, поетском смислу, ова пресуда заокружила је рад суда и морално га усмртила.

Основан са великим надама и намерама, у једном свету који се чинио заокружен и спреман за „крај историје“ постао је убрзо оно што су желели најгори и најнеискренији међу његовим оснивачима: оруђе неколико западних сила са једнократном употребом. Југословенскенароде није помирио. Правду није донео. Оштећени се жале на чињеницу да су осуђене стотине а погинуло више од стотину хиљада људи. Хашка правда, уосталом није донела оно што су раније доносиле победе у рату – освету, плен и уништење поражених. Ако је неко победио у југословенским грађанским ратовима, то су онда биле САД и савезници. Колико год неправедне према српском народу, вође САД не сањају дрво са сабљама уместо лишћа, нити хоџу како пева са Ајфеловог торња – снове многих, од бега Османа до Алије Изетбеговића. Не привиђа им се ни земља „чиста као у Звонимирово вријеме“ нити певају „градишким месарима“. Не куну се у мирољубиве намере у прошлости, а кличу некаквим нацистичким слугама које „Дрину воду прегазише и Србију попалише“… Хашке судије требало је, очигледно је то данас, да успоставе некакву равнотежу, сличну размери наоружања армија СР Југославије, Р. Хрватске, Муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске. Требало је времена, али су то и учинили. Ваљало је и да направе преседан са међународним суђењима шефовима „отпадничких“ држава.

Да ли су у Вашингтону данас задовољни? Можда би и били да се пред једним оваквим судом до данас нашао и Путин или макар ајатолах Хамнеи. Време се променило. САД су изгубиле многе ратове, међу њима и неке у којима нису учествовале. Крај рада Хашког суда зато долази као двадесетогодишњица матуре некоме ко је кратко време раније изгубио посао и пропио се… Као подсећање на чињеницу да је могао поћи другачијим и бољим путем.

Хашке судије осудиле су шесторицу политичара и генерала босанских Хрвата на више од једног столећа робије. За ове људе који су већ провели године у затвору, ова пресуда није могла значити много у смислу одслужења казне. Рецимо, генерал Слободан Праљак провео је у притвору тринаест година. Према правилима трибунала могао је изаћи на слободу после две трећине казне проведене у притворској једниници – дакле већ током следеће године. Ипак, Праљак је после изрицања коначне пресуде рекао судијама да није злочинац и да одбацује њихову пресуду. Театрално, али смело и са великом дозом достојанства и трагике у гесту, Праљак је потом подигао некакву посудицу и попио отров. Ускоро је умро.

Праљакова смрт засенила је изречену пресуду. Као и сваки тешки, братоубилачки,грађански рат и овај има само жртве. Оне које су заборављене, па макар суд у служби империје чији злочинци у југословенским ратовима никада неће бити кажњени, и изрекао пресуду онима који су их убили или мрцварили. Али и једног генерала чији су војници убијали цивиле и мучили затворенике који су скапавали од батина, врућине и жедни пили сопствени урин… Праљака, који не жели ни слободу под жигом срама пресуде, па радије бира смрт. Будуће генерације које ће се мрзети и којима ће суд (који што би рекао мостарски професор и хрватски националиста Нино Распудић воде „исхлапијеле сподобе“) бити само аргумент за мржњу и оправдање сваког могућег, можда и тежег осветничког злочина…

Остаје и чињеница да после четврт века постојања овог суда нико није ништа научио. Србе су грдили што нису прихватили да два милиона њихових сународника постану мањина без права, оцрњени као најгори од оних чији су преци Хитлера звали „течо“, а Ћесара „бабо“. Подржавали су, међутим, херметичну скупину алпских Словена која је била спремна да заустави кретање галаксије Млечни пут због стратешке морске пучине на Пиранском у којој кажу да обитавају велика јата риба. Хрватска је у ратовима захваљујући заштити САД, СР Немачке и Свете столице победила. Ентитет у БиХ није добила зашто што је Туђман желео целу Федерацију БиХ и добио је обећање да ће је интегрисати иконфедералним везама повезати. Изгубила је две општине у Посавини да би добила половину Босанске Крајине. За злочине над Србима Хрвати практично нису осуђивани. Међутим, Хашки трибунал им је пресудом шесторки и посебно њеним делом према коме је хрватска влада на челу са Туђманом повела „заједнички злочиначки подухват“ ради стварања Велике Хрватске, што у случају Србије није пресуђено, показала пре свега да нису били субјекат већ објекат у ратовима. Били су пион и треба да буду тога свесни и срећни са свим оним што су добили.

Видимо, међутим, да нису срећни и да су њихове реакције оштре и радикалне. Само што су њихови аргументи помало буџави – Срби их износе већ две деценије.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Отровани суд се појављује прво на ИСКРА.

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Стигла је још једна пашквила коју инспирише председник ЛДП г. Чедомир Јовановић. У праву је г. Јовановић, из мене „урла фрустрација“ и разлог том мом проблему је лично он.

Ми пропалице, неваспитани салонски националисти и конвертити који прелазимо из странке у странку имамо управо једну фиксацију на г. Чедомира Јовановића. Има ли успешнијег међу нама? Такав сам живот стално сањао: луксузан, безбрижан, богат, вуду егзистенција, фантомске фирме, летовање на Аконкгви, зимовање на Балију, кућица на Миконосу, подводно роњење на Карибима, партија као секта, студирање од осам година, дело кога нема, политика у лепези од митрополита до муфтије…

Толико сам био љут што је ето г. Јовановић у свему успео – а ја нисам – да сам после тог разорног текста који ми је упутио његов чата, одмах дограбио телефон и позвао вишу власт. Извикао сам се на резидента ЦИА за Србију г. Хариса, испсовао сам му Обаму и Трампа и рекао му да је г. Јовановић један лош човек, да ми је нападао породицу и да ћу му се страшно осветити… Г. Харис је међутим остао смирен, одговорио ми је да им је жао што сам тако гневан, они, рече, не раде баш са сваким, а и како да издају налоге неком ко не говори енглески? Српски г. Јовановић, истина, разуме али има значај, вољу и истрајност једног џубокса (ради док убацујеш паре)…

Шта уопште може опозиција да ради са особама као што сам ја? Немам фирму. Не желим да будем посланик или министар. Неактиван сам на друштвеним мрежама… Ја се, замислите, залажем за демократију. Г. Јовановић је познат као корифеј демократије: од „Чедине зебре“ до „болесних платана“ – Београд је препун споменика његове принципијености. Од отимања посланичких мандата странци носиоца коалиције којој је припадао, до шешељоидне партије дворске опозиције која одбацује па подржава скандалозне измене и допуне закона о информисању и подршке садашњој власти – Јовановић је прошао лако и брзо. У његовој партији, осим можда једног безбедњака и две икебане, нема никога од виђенијих оснивача. Од програма и идеологије остао је само аутошовинизам и идеја модернизације коју је један бивши функционер ЛДП-а дефинисао као потребу да „српски народ буде модернизван па макар и нестао“.

Не бих на овом месту улазио у питање који је пут опозиционе борбе најбољи. Искуства из претходних деценија показују да у оваквим ситуацијама, када држава клизи као трајној и институционализованој ауторитарној владавини, постоји потреба да се истинска опозиција уједини. Тако су смењиване власти у Србији – социјалистичко/радикалска 2000. и демократска 2012. године. Данас ЛДП мисли да води СПО-овску политику опстанка из 2000, али уверен сам да у овом тренутку нема капацитет да буде ни за г. Јовановића свакако узорна Нова демократија из 1994. године.

Г. Јовановићев курир рече да ОЕБС не контролише локалне изборе. Гонзалесова мисија из 1996. била је ванредна а и увек постоји први пут. У политици не постоје јавна оправдања за друге, само за себе.

Што се тиче спуштања на ниво и учења понашању, могао би чауш да се прво посвети вођи своје секте. Промена личног описа и билдовање не мењају карактер и све оно од васпитања што је до шесте године пропустио да научи г. Јовановић. Вођа ЛДП-а као да је за јединог друга у детињству имао дечака Моглија. А ако се ради о васпитавању по моделу из Котобање или Шилерове, упутио бих уваженог г. Јовановића на једну народну пословицу коју Балу и Багира можда нису спомињали: „Батина има два краја“.

Мени су наравно циљеви г. Јовановића јасни и разумем их, мада их не подржавам. У Србији до сада није било лоше бити „комби странка“. Верујем, међутим, да је г. Јовановић свестан да је и полицијска марица нека врста комбија.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Одговор Чедомиру Јовановићу се појављује прво на ИСКРА.

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Сулејман Угљанин, бивши министар у српским владама и председник нечега што носи поносан назив Бошњачко национално веће позвао је на повлачење војске, полиције и чиновништва Републике Србије из области Новог Пазара. Угљанин је тражио помоћ Европске уније на евакуацији и стварању нове државе за коју тврди да је стара и међународним уговорима одређена политичка реалност. Тврдио је да је српска држава историјски непријатељска не само према Бошњацима него и према другим мањинама и да је одлучна да по налогу Русије све њих протера. До коначног успостављања (обнове ?!) бошњачке државе Србија би, према Угљаниновом савету, требало да омогући равноправност Бошњацима и расветли наводне злочине који су над њима извршени.

Овакву изјаву Угљанин је дао на дан нелегалног и нелегитимног референдума који су тадашњи Муслимани у новопазарском крају спровели крајем октобра 1991. године. Када је 2015. о истом дану Угљанин дао једну нешто другачију изјаву, поједини медији пренели су да је позвао на успостављање државе Санџак, али је његова странка СДА тада тодемантовала тврдећи да је реч о српским националистичким медијима. Недавна изјава опасна је, међутим, не само као програмска и усмерена против једне међународнопризнате државе, већ и зато што су он и његова странка део националног већа бошњачке националне мањине у Републици Србији. Када славе један нелегални референдум треба да кажу и да су га, укључујући се у политички систем Републике Србије убрзо потом, а посебно после 2000. и 2005. када су у споразуму са њима донесени закони о заштити националних мањина и Устав из 2006. године, сами одбацили и поништили. Када су српском народу у СР Хрватској и СР БиХ наметнули противуставну независност и укинули сва права, он се подигао на оружје. Српске војске би, познато је, победиле и у Српској и у Крајини да на страни наших непријатеља нису биле све велике силе тог времена и целокупне војне снаге Северноатлантског савеза. Ипак, Срби су у БиХ створили своју државу Српску. У Хрватској су поражени, а Загреб још увек није испунио све одредбе Ердутског споразума и Уставног закона о људским правима и заштити националних мањина. Срби у Книну и Глини имају право на аутономне котаре који су им укинути 1997. и 2000, Бошњаци у Новом Пазару имају права која Срби свуда, осим у Републици Српској (где их живи милион) и БиХ (где нема већинског народа), могу само да прижељкују.

Вероватно је у праву посланик у Народној скуштини Србије Муамер Зукорлић када каже да Угљанин овако наступа зато што више није део власти и нема приступ фондовима. Међутим, у праву је и Угљанин који јасно указује на чињеницу да неактивност и ћутња Зукорлића (и Љајића) у националном већу представљају пристајање на његову политику за бошњачку националну мањину у Србији.

О чему ли размишљају влада Србије и председник Вучић? Зашто Угљанину, као и некадаЗукорлићу, одговарају приватни жути медији у паузи сатанизације демократске опозиције? Зашто нам се обраћају дежурне министарске и посланичке патриоте Александар Вулин и Мирослав Лазански? Тачно је да иза овог Угљаниновог наступа не стоје наши „савезници“ из Брисела и Вашингтона. Да стоје, са њим би у Новом Пазару данас били и Зукорлић и Угљанин. Наше полицајце би на путу ка неком тутинском селу поубијали маскирани нападачи. Приликом потере страдала би и извесна деца од чијих би фотографија просечна, не претерано паметна, домаћица у Белгији добила жељу да игра главну улогу у реалном хорору који би био приређен неком београдском породилишту.

Све то знамо. Преживели смо то. Знамо где је „Осовина“ и ко су Хитлери модерног доба. Јасно је и да је сада на реду Косово и да СНС обавља дужности у складу са предвиђеном динамиком. Шта ће после бити зависи од међународних околности, али редослед се, уколико до тога дође, зна: Српска, Војводина и тек онда Нови Пазар. Такав се развој успорава и можда спречава тако што, у време када можда морате да попуштате око Косова и Метохије, решавате на демократски и по грађане најбољи начин остале проблеме. Нисам за хапшење Угљанина, осим ако нисмо сигурни да ће слободу угедати 2057. године. Међутим, време је да он и његова странка буду искључени из сваког политичког живота. За почетак распуштaњем свих установа бошњачког мањинског политичког деловања и расписивањем нових избора након пререгистрације мањинских странака и удружења. Сви морају да се одрекну неуставног и недемократског референдума из 1991. године. Такође, време је и за уставну промену која би заувек завршила са комунистичким наслеђем од АП Војводине до идеја о аутономији Санџака. Уколико икада дође до стварања санџачког ентитета, познато је да српски народ чини већину становништва на највећем делу територија које је српска војска ослободила 1912. године. Ти крајеви не могу никакао добити аутономију или независност од Београда.

Угљанин је споменуо јасно дефинисану територију „Санџака“ која се простире на 8.678 км2. Дакле, он нема само аспирације према Србији већ и према четвртини територије Црне Горе. Зашто није реаговала званична Подгорица?

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Отцепљење Санџака се појављује прво на ИСКРА.

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Андрија Мандић, вођа српског народа у Црној Гори одржао је говор пред судом. Он је јасно и недвосмислено оповргао бесмислену оптужницу.

Историја се нажалост понавља, а српски народ је поново жртва. Када је средином октобра 1909. године почео Колашински процес било је извесно да се суди онима који су желели да Кнежевина Црна Гора постане демократска држава. Неуспели покушај побуне, далеко од престонице, који је започео један нижи официр о чије су се заповести оглушили његови војници и који се касније предао властима, свакако није могао бити разлог да читаво једно удружење које је прокламовало употребу мирних средстава ради остваривања демократизације, буде проглашено за злочиначко а његовим члановима на затвореном суђењу досуђене најтеже или високе казне. Данашња пропаганда црногорског режима тврди да је то био некакав покушај великосрпског освајања Црне Горе. Писање новина оданих самовласти кнеза Николе, говоре да је то ипак био страх једног остарелог монарха и последица ривалства династија. Цетињски вијесник је тако нападао београдску штампу пишући:

„…пошто је у Србији све упропастила, жели да упропасти и Црну Гору, настојећи да јој убије углед, разори њену снагу и њен живот и да је на тај начин онемогући да диже потлачено Српство на оружје и борбу.“

Због Колашинског процеса и пресуда на смрт и дуогодишње робије, настала је бура и то не само у Србији и српским земљама, већ широм Европе. Само је у Аустроугарској влада уочила одличну прилику да подстакне и помогне спор између две блиске државе. Чак ни, према српској влади по правилу непријатељски настројени Туцовићеви социјалдемократи, нису били спремни да подрже режим краља Николе. На студентском збору окупио се највећи број учесника у дотадашњој историји ове београдске установе. На једном митингу Димитрије Туцовић је окупљенима рекао:

„…радништво и слободни грађани Београда морају осудити политички злочин, којим се један у крви иструлели режим на Цетињу мисли да одржи и даље на несрећи сиромашне Црне Горе. Стрељање петорице опозиционара у Колашину је најординарније политичко убиство.“

Време је показало да је Колашински процес био монтиран и да је у питању заиста и било политичко убиство осуђених. Годину дана раније, на основама брошуре коју је објавио и сведчења аустроугарског агента Ђорђа Настића о превратничким плановима вођа Хрватско-српске колаиције у Загребу, започео је Велеиздајнички процес у Загребу. Био је то део настојања власти у Бечу да обесправе српски народ, као и да на тај начин остваре још снажнији утицај на Србију у време анексије Босне и Херцеговине. Оптужница је у потпуности оповргнута и депласирана на суду. Бечки историчар Фридјунг је у неколико чланака оптужио вође хрватско-српске колаиције за злочин издаје према Аустроугарској. У то време, свака идеја супротстављена тренутном устројству царства, била она мирољубива и посвећена демократским реформама, виђена је као овај најтежи злочин. Слободоумна јавност монархије устала је на страну српских и хрватских посланика. Оптужба је коначно пропала, а фалисфиковани докази оповргнути.

Све ово се данас дешава у Црној Гори. Само што нико није ни покушао да побуни неку чету Војске Црне Горе. Ту су и лажни или присилини сведоци, за крунског ево трећа држава тражи екстрадицију… Тужилаштво је под контролом државе… Нов је притисак на обичне људе, грађане друге државе које је стицај околности довео у Црну Гору и у руке једном режиму који мисли да има власт над правдом и може да је замени чиме год жели. Дирљиво је држање ових особа, њихово непристајање на срамну улогу па и по цену да тако сами себи досуде даље заточење.

У затвору је и један генерал српске полиције. Иако пензионер, он је држављанин Србије и увек ће у извесном смислу бити део њених установа. Где је Србија у свему овоме? Која држава – осим неких далеких, новооснованих, без традиција, демократских и модерних установа, растрзаних унутрашњим сукобима… – себи дозвољава да не реагује у оваквој ситуацији. Ми живимо у времену када је у Црној Гори откривена наводна завера за рушење уставног поретка али није пронађено оружје, док је у Србији пронађено оружје (у близини куће оца данашњег председника) али није откривена и наводна завера.

Слободан и демократски свет споро реагује зато што преовладава уверење да је све ово маркетиншки трик Ђукановићевог режима у коме је процес виђен као јавно срамоћење а притвор као казна за оптужене. Ипак, такво схватање могло би ускоро да омогући и сурове казне изречене невиним особама, па можда и прогон свих присталица демократије или чак читавог једног народа.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Вековни процес се појављује прво на ИСКРА.

Чедомир Антић (Фото: Спутњик)

Србија је у време међународне економске кризе, у периоду од 2009. до 2011. под притиском споља била принуђена да се одрекне реалног суверенитета, утицаја и установа на Косову, каже историчар Чедомир Антић и додаје да не види шта још имамо да изгубимо на Косову.

„Србија је имала неке аргументе за постизање историјског компромиса са Албанцима, али ми смо те аргументе изгубили, пре свега због слепила Демократске странке, нејасне политике и псеудо-конзервативизма ДСС-а и незаинтересованости осталих партија и социјалног радикализма Српске радикалне странке“, рекао је Антић за Тањуг.

После 2001. године, међународна заједница је, истиче, третирала Косово као и све остале југословенске републике.

„Прихватили смо да Срби не буду национална мањина и да имају она права на Косову која им је дао Ахтисаријев план. Срби имају Заједницу општина на Косову која нема никаква овласћења. Имамо, слично, Заједничко веће општина у Славонији, по Ердустском споразуму, које је на нивоу невладине организације“, објасњава Антић.

Стога је, за њега, сасвим јасно да данас заправо ни немамо „црвене линије“ у вези са решавањем статуса Косова и Метохије.

„Црвена линија“ за решавање косовског питања могла је, уверен је, да буде историјски компромис у време када је, почетком осамдесетих година прошлог века, Добрица Ћосић дефинисао идеју поделе Косова:

„То је значило да по свим питањима Србија попусти, али и да по свим питањима одређене уступке дају и Албанци“.

Сада, међутим, не говоримо о статусу Срба на Косову или некој подели, већ само, описује Антић, о томе да ли ће се наш амбасадор тамо звати амбасадор или високи дипломатски представник и да ли ће на плочици испред столице Републике Косово у Уједињеним нацијама стајати нека тачка или тачкица, јер смо ми тако желели.

Цењени историчар напомиње да је наша држава под притисцима међународне заједнице учествовала и у преговорима који су резултирали Бриселским споразумом.

„Питам се шта је нама остало после Бриселског споразума. Остало је питање пријема Косова у међународне организације, такође питање пријема Косова у Уједињене нације“, каже Антић.

Он, међутим, указује да та питања уопсте не зависе од Србије:

„Може Србија да призна Косово, а да Руска Федерација или Кина не дозволе његов пријем у Уједињене нације. По мом мисљењу, у оваквом развоју ситуације, то би се чак и догодило“, указује Антић.

Идеју о ширем друштвеном доијалогу о важним питањима, попут позива председника Александра Вучића на такав дијалог о Косову и Метохији, сматра свакако јако важном за развој демократије.

Ово је озбиљна идеја, каже, јер ми нисмо имали озбиљан дијалог на нивоу власти и и опозиције, али и читавог друштва све до сада.

„Сад је, међутим, питање колики је маневарски простор наше државе да било шта учини по питању Косова у овом моменту“, указује Антић.

Ипак, жели да нагласи: „Вреди се борити, све док није крај“.

Не очекује неке смислене предлоге из дијалога, пре свега зато што су, како наводи, наше институције разграђиване од стране Милошевића и стихијских реформи ДОС-а.

„Већина људи који буду дошли на дијалог о Косову искористиће прилику да се представе као на неком феудалном сабору, где сви долазе да виде и буду виђени. Најопасније је да људи говоре унутар тог дијалога оно што се од њих очекује, да би задржали постојеће привилегије или прибавили нове“, сматра Антић.

Предвиђа и да ће доћи до промене Устава Србије, мада га чуди да је председник Вучић покренуо ту иницијативу само два месеца пошто се заклео на том уставу.

„У уставу се Косово помиње само на два места: у преамбули и заклетви председника“, указао је Антић. Верујем да је цела прича око дијалога пут ка изласку у сусрет свим захтевима које САД и Европска Унија имају према Србији по питању Косова и то Вучић чини са места председника, јер верује да је то најкорисније и најбезбедније за земљу у овом тренутку“, закључује Антић.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ:Сасвим је јасно да ми заправо немамо „црвене линије“ у вези са решавањем статуса Косова и Метохије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, www.mc.rs

Из Сарајева је потекла Декларација о заједничком језику. Покренута од стране филолога и интелектуалаца, ова иницијатива на први поглед дјелује као прича о царевом новом одијелу.

Нешто што је очигледно деценијама да на просторима од Купе до Тимока и од Суботице до Дубровника, велика већина народа говори једним језиком формулисано је у документу који су већ потписале хиљаде грађана. Иако су покретачи ове иницијативе углавном из Федерације Босне и Херцеговине и Републике Хрватске, дио њих је из Србије и Црне Горе.

Декларација је донесена управо о педесетој годишњици одлуке хрватских националних културних установа да раскину „Бечки договор о заједничком српскохрватском језику“. Писана је балансирано, она говори о национализмима и политизацији, као да су национализми свих народа који говоре овим језиком довели до његових вјештачких подјела. Такође, они прихватају „полицентричност језика и одбијају да се изјасне око његовог имена, одричући овом питању већи значај.

Упркос бројним позитивним коментарима у српској јавности, професор са Филолошког факултета у Београду Вељко Брборић изјавио је да декларација има смисла уколико „зове на помирење“ и „не руши углед српског језика“.

Пођимо од почетка. Међу потписима је свега неколико филолога. Са српске стране то су углавном политички потпуно неактивни и незаинтересовани научници. Писци декларације наставили су обичај да постоје двије врсте кривице: српска и она коју Срби дијеле са другима, па је тада она општа због чега њени носиоци нису именовани. Као и око ратних злочина, и овдје ми говоримо о „својим“, а они о „нашим злочинима“. Питање језика свуда је ријешено на исти начин: језик је добио име у давнини и без обзира на касније политичке развоје и ратне исходе оно је остало непромијењено.

Данас свега неколико процената Аустријанаца себе види као Њемце, међу Американцима нема националних Енглеза, вјекови су прошли од када су Бразилци отјерали португалске Брагансе и укинули царство… Ипак, аустријски, амерички и бразилски језик нису настали. Нису Срби, ни Србија одбацили раније језичке споразуме. Ми смо први прихватили садашњи, потпуно нетачан и у суштини шовинистички назив (пошто је везан за територију на којој га већина не прихвата) језика Бошњака/Муслимана. Код нас је могуће зауставити рад суда позивајући се на стручне преводиоце за хрватски или „босански језик“. Није забиљежено да је у Србији из библиотеке избачена било која књига, а посебно не зато што је писана на другом писму или на неком новом језику. Није Србија при Унеску испословала да због писма на коме су писана нека дјела хрватских писаца буду проглашена српском културном баштином.

У Србији никада нико није добио батине због језика или писма. Да ли је тако у Хрватској гдје разбијање табли са хрватским грбом које су писане ћирилицом доноси побједу на изборима? Па, тврдња Николе Стојановића о језику објављена у једним српским новинама почетком 20. вијека довела је до погрома над Србима у Загребу.

Не желим да учествујем у стварању политичких језика какав је црногорски и отимању српских писаца какви су Владан Десница или Меша Селимовић. Не желим ни да учествујем у обезимењавању језика који под овим именом постоји хиљаду година. Да, српска научна и културна елита била је спремна на компромис. Да, Србија је била аутономна кнежевина која је имала владу, војску, школе, царину. У вријеме када је хрватски језик био сведен на Загорје и када се у јавним установама њиме није смјело говорити. Ради истине и у нади у мирну и споразумну будућност створен је заједнички језик. Хрватски језик тиме је нормиран и спашен ако не од пропасти, а онда од ограничавања на дјелове данашње Хрватске. Ако не вјерујете, прочитајте мемоаре хрватског поглавника Анте Павелића морали су да их преводе на савремени хрватски. Тако је: током „великосрпске Југославије створени су други језици, а хрватски је уз помоћ Римокатоличке цркве успио да обједини три дијалекта у један политички језик“.

Године 1914. читава Србија од Београда до Ђевђелије говорила је српски језик. Српски је био језик читавог народа Црне Горе (осим Албанаца), српски се говорило у Дубровнику, у значајном дијелу Далмације. Српски су споразумом у Славонском Броду као свој језик прихватили и муслимани Босне и Херцеговине. Четвртина становништва Хрватске говорила је српским језиком. Срби су били спремни да тај језик зову српско-хрватски. И нису ни Србија, ни Милошевић прекинули такво стање, већ су то учинили хрватски, бошњачки и црногорски национализми. Српски и ћирилицу су у Београду 1915. забранили аустријски окупатори, забрану су проводили хрватски и муслимански војници. Ђирилицу је забранила НДХ, заједно са цијелим језиком и читавим српским народом. Данас у Хрватској има много више Срба од оних који говоре српским језиком. У мирној Истри тај број је за 30 одсто већи. Језик је пут асимилације.

Разумијем хрватске и бошачке потписнике ове декларације. У Босни би хтјели да се један језик зове „босански“ (или макар матерњи, као доскора у Црној Гори) па да мирно у школама асимилују Хрвате и Србе. Притом, дух који је у 20. вијеку тријумфовао у Загребу и Сарајеву дух је фашизма и фундаментализма. У недостатку Срба, жртве ће бити сами потписници декларације и њихови истомишљеници.

Поручујем им: „Жао ми је. Трпите. Ако нисте хтјели да живите за Југославију, можете да гинете за НДХ, Изетбегистан“.

Међу Србима потписницима преовладавју они који сматрају да је национални идентитет небитан и да их за Србе ништа не везује. Ако је тако, зашто онда говоре туђим језиком? Сви они добро знају енглески језик па са тог становништа својим пријатељима „финим Хрватима“ и „добрим Бошњанима“ могу боље да објасне ствари, а нас Србе не би додатно малтретирали.

Чланак АНТИЋ: Декларација о језику нова подвала Србима се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, www.mc.rs

Историчар Чедомир Антић обратио се отвореним писмом Раду Рачићу, ученику седмог разреда из Подгорице, који је добио јединицу из историје када је лекцију о настанку Црне Горе почео речима да је Црна Гора српска држава. Писмо преносимо у целини.

Уважени господине Раде Рачићу, Верујем да сам први који Вам се обраћа са „господине“, а знам да сте међу реткима који су то конвенционално обраћање сами и у потпуности заслужили. Кад је човек тако млад као Ви, неправде које доживи, а преживи могу му готово увек бити само од користи. Сведочили сте Истину. Ви сте млади учесник једне велике борбе која траје вековима и трајаће док је нашег народа. Молим Вас немојте презрети Вашег наставника историје, учитеље увек треба да памтимо, ако су нас задужили да им некако узвратимо, ако нису да њихове грешке никада не поновимо. Узор су увек и свакако — неки како треба чинити, а неки како не треба.

Где је погрешио Ваш наставник историје? Дозволите да, као аутор уџбеника „Историја за 7. разред“ у Републици Србији и професор на највећем јужнословенском факултету на коме се предаје историја, имам право да коментаришем његов поступак. Његова грешка је дубока и темељна, али нема никакве везе са тим да ли је Црна Гора „српска држава“, да ли је „прва“ и где сте Ви то прочитали или чули. Све да сте рекли нешто што је у потпуности нетачно — па чак и нешто што је са нашим данашњим моралом и погледом на свет неспојиво — а да је истовремено макар и на маргини друштва, предмет некакве дебате, посебно научне, Ваш је наставник морао са Вама да разговара и да у тај разговор укључи и друге ученике. Ваљало је да Вам после препоручи неке добре, занимљиве књиге да их прочитате. Школа људе просвећује — испуњава их светлошћу знања. Школа људе не ућуткује и успављује, напротив она треба да их буди. Наставник који на аргументовани став ученика одговори питањем: „Где си то прочитао?“, а онда дâ негативну оцену, није просветни радник, већ нешто сасвим друго. Не, он није ни полицајац, јер данас ни органи силе не смеју тако да поступе.

Цењени господине Рачићу, сви историчари знају да се историја пише на основу извора. Извори кажу да су Стефан Војислав, Стефан Немања, сви Балшићи и сви Црнојевићи били Срби. Ако су их некада и назвали неким архаичним старијим регионалним називима, међу свима њима није онај који би желели они који су ове године протерали Ћирилицу из Разредног дневника у који је Ваш наставник уписао јединицу из историје. Владике Данило, Сава, Василије, Петар Први, Петар Други (иначе Ваш имењак) — били су велики Срби. Поносни на косовске традиције, чланови Пећке патријаршије — цркве коју је основао Свети Сава, уздигао цар Душан, а обновио велики везир Мехмед, наш Баја Соколовић. Владике Петровићи-Његоши потичу од српског рода Хераковића. Хераковићи су у Катунску нахију дошли из једне друге српске земље, која је и данас српска — из Босне. Да ли би и они данас били ућуткивани и прогоњени у Црној Гори? Кнез Данило се вазда позивао на Косовску битку, краљ Никола је косовски пораз осветио. Чак су и комунисти знали за српство Црне Горе — Ђилас је тврдио да нема тога ко би одвојио Црну Гору од Србије. Једини који су пророчки видели данашње време били су хрватски фашиста Анте Павелић и његов штићеник Секула Дрљевић. Чак је и садашњи диктатор Ваше земље, Мило Ђукановић, као премијер Црне Горе за ТВ Политика једном давно рекао: „Црногорци су поносни на српско поријекло и црногорску државност, на славну историју српског народа, зато и вјерујемо у заједничку будућност и просперитет“.

Бедна је власт којој лекције из храбрости и етике држе матуранти и ученици. Јадна, али и осуђена на пропаст.

Међутим, велики господине Рачићу, Ваш наставник није само погрешио зато што се оглушио о изворе, сопствено образовање и један политикантски програм ставио изнад правила струке. Није његов пропуст у томе што Вас је спремао за роба, а не слободног грађанина. Он је Вас, уважени господине, који улазите у тинејџерско доба, обесправио. У Црној Гори већина грађана говори Српски језик, бар трећина укупног броја су Срби. У Вашем граду Подгорици, према јако сумњивом попису, сваки четврти пролазник је Србин. Црна Гора је уставом дефинисана као држава њених грађана. Та дефиниција је преварна и мањкава, али зар не би требало да значи да онда она није само земља над којом има суверенитет један режим и четрдесетак одсто грађана чију националност он подстиче? Црна Гора је зато данас „и српска“, па је Ваш наставник својим олаким поступком прекршио уставна права својих ученика Срба чији се преци нису доселили у Црну Гору, већ ту живе од давнина.

Честити господине Рачићу, Ваш отац је у праву. „Крст носити нама је суђено“ у борби против неправде туђинске и наше. Греше они који мисле да народ и веру предака напуштају слаби и уплашени. Турчило се „плахо и лакомо“ — некад, сад и увек. Наше је само да опстанемо, да се одржимо и да преживимо. Вас обавезује Ваше име, које делите са највећим српским песником. Славним српским, црногорским владиком који из душе нашег народа неће нестати, све и да силни спале све књиге, баш докле год се буду рађали његови имењаци. Ваше презиме, уважени господине Раде, презиме је оних који вековима тврде да су потомци светородне лозе Немањића. Имена и презиме Ви сте, господине Раде Рачићу, дубоко верујем, достојни.

Мој син има три године мање од Вас. Прочитао сам да сте добили фудбалску лопту, ја бих волео да Вам и ја нешто дарујем. Ако Ваши родитељи желе могу да ме позову на телефон +381643231166 како би ми рекли шта желите и дали адресу на коју да пошаљем.

Чланак АНТИЋ ЂАКУ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ: Господине, сведочили сте истину се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Преименовање општине Сребреница у дистрикт представљало би распакивање Дејтонског мировног споразума и по тој логици могло би да се поново размисли о подјели Сарајева, рекао је Срни историчар Чедомир Антић.

„По тој логици би наравно и Срби могли да траже још понешто. Рецимо да се поново размисли о подели Сарајева, јер Срби су, као што је познато, били већина у трећини урбаног и две трећине руралног Сарајева“, истакао је Антић.

Он је навео да је ту и и питање савеза српских општина у јужним општинама Крајине, гдје је некада било девет општина које су биле српске, а сада их има четири, при чему је у три општине српска већина чак двотрећинска.

Антић је навео да је прављење дистрикта стара бошњачка замисао и губитничка стратегија.

Он је подсјетио да су „непрекидно говорили о томе да се прави дистрикт од Сарајева, да Лукавица и Пале припадну Федерацији БиХ, односно да буду као дистрикт изван Републике Српске, онда су говорили о дистрикту Сребреница, а онда о дистрикту, као, ако Српска добије излаз на море преко Суторине“.

„Мислим да је то једна стара политика и да они треба да размисле о новој политици. Добили су стотине милијарди евра, иза њих су стали и САД и Европска унија и најбогатије земље света – петролејске монархије и, ето, изгубили су Сребреницу“, каже Антић.

Осврћући се на тврдње Бошњака како се то догодило због уписивања бирача из Србије, Антић је истакао да он зна само за једног бирача из Србије, а то је муфтија Зукорлић, „који никакаве везе са Сребреницом нема и који то јавно признаје“.

„Говоре о инжењерингу – па тај инжењеринг је инаугурисао Бакир Изетбеговић. Он је рекао 2013. године да су уписали двоструко више муслимана, Бошњака, по попису у Републици Српској него што их реално има и додао: `То нам право даје Закон о попису`“, подсјетио је Антић.

Он је оцијенио да је стога бесмислено даље причати о тој теми јер је „просто победио живот“, додавши да је „тај живот лишио Србе Крајине, лишио Србе девет општина у Крајини, већег дела Сарајева, а, ето, лишио је Бошњаке Сребренице“.

„Што не значи да они који живе тамо не могу бити равноправни, јер становништво је отприлике `пола – пола`, а, ако ћемо право, тако је било и пре Другог светског рата“, закључио је Антић.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: По логици Сребренице могло би да се размисли о подјели Сарајева се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Број страдалих у Јасеновцу, усташком концентрационом логору највећем на Балкану, креће се до 700.000, а готово 90 одсто страдалих били су неспорно Срби – рекао је историчар Чедомир Антић.

Он је додао да фрапантно звуче извjештаји њемачких генерала, у којима се помиње да се број жртава православне вјере у Јасеновцу мјери стотинама хиљада живота.

Антић је оцијенио за „Блиц“ да се тачан број убијених може знати само ако се сазнају сва имена жртава, али пошто је Независна Држава Хрватска функционисала попут злочиначке банде, подаци су махом изгубљени или нису ни постојали.

Напомињући да се покушавало са археолошким ископавањима и сондирањем терена, Антић истиче да се тако не може доћи до тачног броја жртава, посебно због тога што је у Јасеновцу постојао и крематоријум, а лешеви су бацани и у Саву.

Антић је рекао да је, након изградње споменика у Јасеновцу познатог као „камени цвијет“, хрватска јавност почела да умањује жртве и да хрватска администрација и данас у својим званичним иступима говори о „радном логору Јасеновац“.

„Ако је то био радни логор, поставља се питање како је у њему живот изгубило толико људи, откуд у њему особе неспособне за тежак физички рад – жене, дјеца, старци, и на крају – шта је он то тако битно производио?“, рекао је Антић, наводећи да велика већина у Хрватској и даље не вјерује да је Јасеновац био геноцид.

Антић подсјећа на расистичке законе које је доносила власт Анте Павелића у НДХ о Србима, Ромима и Јеврејима, што потврдђује фашистички карактер те државе.

Он истиче да Тито никада није посјетио Јасеновац и да је потискивао истину о логору, јер је имао отпор према злочинима, које су, како се тада говорило, „починили југословенски грађани против југословенских грађана“.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: „У Јасеновцу до 700.000 жртава, готово 90 одсто њих били су Срби“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Напредни клуб, удружење грађана из Београда, девет година посматра и анализира стање политичких права српског народа у региону. Реч је о девет суседних и оближњих држава различитог статуса. Српски народ у региону броји око 1,8 милиона становника. Пре четврт века овај број је био за пола милиона већи. Срби из региона листом су живели у једној међународно признатој држави са њиховом отаџбином Србијом. Слобода, политичка права и равноправност оспорени су им током двадесетог века од нацизма, комунизма, САД и Европске уније.

На основу осмог годишњег Извештаја о политичким правима српског народа за 2015–2016. извесно је да укупно гледано стање права никада од 1995. године није било горе.

Српска влада, иако је у одбрани Републике Српске предузела одређене кораке, запоставила је српски народ у региону. У случају бујања хрватског национализма понекад реагује, будући да је напредак саме Србије угрожен, али у осталим случајевима углавном не предузима ништа. Званично финансирање пројеката и установа српског народа у региону од владе Србије у овом тренутку је исто као и током претходне деценије, али знатно ниже од средстава опредељених за тридесет пута малобројнију хрватску заједницу у Србији.

Српски народ у Републици Српској/БиХ налази се под непрекидним притиском бошњачког и хрватског национализма. Поред кампања сатанизације Срба и злоупотребе ратне прошлости, сведоци смо неспремности Бошњака, Хрвата и њихових савезника да прихвате чак и симболично суочавање са прошлошћу. Шовинистички испади бањалучког бискупа Комарице и реиса Кавазовића, као и однос према њима најбоље сведоче у прилог претходној тези. Републици Српској оспорен је државни празник и права одређена дејтонским уставом. Амбасадорка САД и представници ЕУ учествују у кампањама за ограничавање просветне и економске (у пољопривреди) аутономије РС. Накнадно је фалсификован и попис у БиХ спроведен 2013. с циљем промене дејтонског устава и ограничавања самосталности РС. Српска влада је јавно углавном подржавала РС.

У Федерацији БиХ српски народ није равноправан с другим народима и има мање права од Бошњака и Хрвата у РС. Довољно је рећи да Срби тамо немају аутентичне представнике – потпредседника федерације нити заступљеност у установама. Бошњачке власти и њихови заштитници потцењују чињеницу да у Сирији и Ираку ратује око 600 терориста из БиХ, баш као што су занемарили покушај убиства српског премијера на комеморацији у Поточарима прошле године. Ове године му је чак забрањен долазак.

У Републици Хрватској у току је велика унутрашња криза чији је спољни симптом бујање шовинизма и експлозија мржње према Србима и Србији. Поред већ традиционалног неспровођења обећаних закона и уговора (укинути су аутономни Котари, није створена истинска заједница општина у Славонији…), прогона ћирилице, неравноправности Срба кад је реч о праву на имовину, испољавању и развоју националног идентитета… Током прошле године забележено је чак 189 случајева „етнички мотивисаног насиља” у Републици Хрватској, током 2014. било их је 82. Све је то последица како тријумфа шовинизма и клерикализма, неспособности хрватске владе да се суочи са истинским проблемима друштва тако и пристрасности ЕУ и САД. Чини се да је дубока подела у хрватском народу, коју је до сада релативизовало само постојање заједничког српског непријатеља, тежа него икада. Рехабилитација кардинала Степинца, подизање споменика Миру Баришићу, дипломатски и медијски рат против Србије и хистерично слављење напада на зоне под заштитом УН, говоре томе у прилог.

У Црној Гори је српски народ и даље обесправљен. Политичке вође Срба – Андрија Мандић и Славен Радуновић жртве су политичког судског узнемиравања, председник Српског националног савјета Момчило Вуксановић кажњен је огромном глобом због подизања спомен-крста палим црногорским војницима на Мојковцу. Званична Црна Гора покушава да судски одузме имовину СПЦ.

Српски народ у Македонији и даље нема право на слободу вероисповести. Српски народ на територији Косова–УНМИК нема чак ни пуна права националне мањине. Оспорена су му и она симболична права предвиђена бриселским споразумима. У току су повремена насиља и покушаји асимилације.

Нема промене лошег стања права српског народа у Албанији и Словенији. Извесне промене набоље осетне су у Мађарској, а стање је добро у Румунији.

Званична Србија углавном је заборавила или занемарила питања политичких права српског народа у региону. Таква политика мора да буде промењена. Без слободе и права заграничног Српства нема ни слободе и напретка за Србију.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Срби у региону: никад горе од 1995. се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Србофобија као предубјеђење грађена постоји дуго кроз историју у државама Запада и ње неће тако лако нестати, јер се Србија показала као идеалан кривац и добар објекат за иживљавање великих сила Запада, оцијенили су учесници трибине „Србофобија и њени извори“ вечерас у Београду.

На трибини коју су организовали удружење „Краљевина Србија“ и Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке, историчар Чедомир Антић подсјетио је да је академик Милорад Екмечић говорио да је србофобија само рукавац русофобије.

Реконструишући поријекло и развој србофобије кроз историју, Антић је оцијенио да нестанком русофобије неће престати и србофобија, јер се Србија показала као идеалан кривац.

Истичући како су се Европа и САД „80 година спремале за рат са Русијом“, Антић је рекао да им је „идеално дошао“ рат и разбијање СФРЈ, које је постало највећи војни успјех САД и НАТО-а.

„Срби остају, на жалост, данас и у неком стратешком, прагматичном погледу, као добар објекат за иживљавање великих сила Запада, зато што увек могу да кажу оним земљама и народима са којима су у сукобу на Блиском истоку, средњем Истоку, у Африци, Латинској Америци, да су Срби Европљани, део западног света, да хоће да уђу у ЕУ, а да их они ипак непрекидно кажњавају зато што се боре за `принцип`, а који су то принципи видели смо 90-тих година, у Ираку, Авганистану…“, рекао је Антић.

Он је оцијенио да ће србофобија остати баук који ће често спомињати западноевропски политичари и као примјер навео да, без обзира на то што је 90 одсто научника јасно рекло да је Њемачка изазвала Први свјетски рат, доминантно мишљење које влада у елитама и народу западноевропских земаља и САД, јесте оно које за тај рат оптужује Србију.

Александар Раковић са Института за новију историју Србије рекао је да су народи који осећају и гаје србофобију Хрвати, Црногорци и Албанци, при чему је главни носилац србофобије Римокатоличка црква, која од Средњег вијека континуирано ради на превођењу православих Срба у римокатолике и на давању идентитета Хрватима.

„Колико дубоко иде србофобија, показао је 2005. године надбискуп Винко Пуљић и Бискупска конференција БиХ када су званично затражили укидање Републике Српске, наводећи као разлог како је хрватски народ неправедно оштећен тиме што нема свој ентитет“, навео је Раковић.

Раковић је оцијенио да 75 одсто садашњих Хрвата чине бивши Срби, међу којима и музичка икона проусташке сцене Марко Перковић – Томпсон, и објаснио да су нагомилане фрустрације у породицама које су промијениле вјеру и идентитет, створиле отпор према онима који су остали у старој религији.

Он је упозорио да би проглашење хрватског кардинала из доба НДХ Алојзија Степинца за свеца било, не само парадоксално, него и веома опасно.

„Ако се Степинац канонизује, биће амнестирана Римокатоличка црква за злочине над Србима у НДХ, а прст ће бити уперен у Србе. Више неће бити тема Други светски рат, неће бити тема чак ни Први светски рат ни покољ у Мачви, него ће главна тема о којој ће се причати када се буде говорило о ратним злочинима, страдањима и геноцидима бити усмерена на 90-те године – а то смо ми, Срби“, закључио је Раковић.

Предавач на Факултету за медије и комуникације Зоран Ђирјаковић нагласио је да он не користи израз „србофобија“, али да му је јасно шта он представља- снажне негативне стереотипе о цијелом Балкану који су „током ратова 90-тих некако србизовани“.

„То су снажни негативни стереотипи где је најопаснији аспекат да Србе представљају као непромењиво опасне, другачије, насилне, крвожедне. На различите начине ствара се слика, не само о народу који представља изузетак, већ и да је он непоправљив“, рекао је Ћирјаковић.

Он је истакао да су, ако је ријеч о домаћим актерима, било у Републици Српској, било у Србији, „компликовани разлози зашто неко вјерује да не припада овдје и притом мрзи народ из кога потиче или о њему мисли све најгоре, осјећа гађење“.

Ћирјаковић је указао на опасност од привидно бенигних изјава у јавности кроз које се „легитимишу монструозни ставови“.

„Тога има код гомиле актера у Србији. Врло често су то интелектуалци, један број историчарки, има и других, где нам се говори о дијагнози или излечивости“, закључио је Ћирјанић.

Чланак „СРБОФОБИЈА ЈЕ САМО РУКАВАЦ РУСОФОБИЈЕ“: За Запад се Србија показала као идеалан кривац се појављује прво на ИСКРА.

Десетогодишњица независности Србије прошла је неприметно. Државну заједницу нису уништили странци – пристрасна бирократија ЕУ, реваншу склона СР Немачка и брутална политика САД. Нису је разбиле ни махинације Ђукановићевог режима. Пропаст заједничке државе Србије и Црне Горе била је неминовна још од уставног дефинисања две чланице заједничке државе до кога је дошло у раздобљу од 1989. до 1992. године. Српске политичке елите и с њима бирачи кључно су допринели да све буде унапред осуђено на неуспех.

Маја 2006. нестала је државолика творевина, нешто између конфедерације и савеза независних држава. Државна заједница представљала је само прелазни период. САД и ЕУ желели су да дугорочно вежу остатак Србије за Црну Гору и отцепљено Косово на начин сличан ономе којим је тоталитарни комунистички режим пацификовао Србију (туторством над њом које је поверио аутономним покрајинама). Само су промене у исламском свету и повратак Русије међу велике силе довели до промене такве политике и подршке пуној независности иначе од Србије углавном самосталне Црне Горе и силом отцепљеног протектората по имену Косово-Унмик. Чињеница је да је режим Мила Ђукановића почео да захтева независност тек после пада Милошевићеве власти у Београду.

Разједињена и транзицијом уморена Србија суочила се с уценама једног ауторитарног властодршца кога су све више подржавале велике силе. Занимљиво, та политика имала је подршку чак и Руске Федерације, која је Црну Гору доживљавала као некакву Швајцарску новог сукоба са Западом, који је после наранџастих револуција у Грузији и Украјини (2004) био неизбежан. Ипак, ни тада заједничка држава не би била разбијена да се уопште радило о правој држави.

Историја заједничке државе са Црном Гором од 1992. до 2006. показује све кобне унутрашње слабости српске државности. Србија и Црна Гора биле су пре 1918. две независне државе у којима је већину чинио српски народ. Први светски рат спречио је и за немирну и ратну 1918. одложио, не њихово уједињење, већ улазак Црне Горе у састав Србије. Тамо где је била стварно или ментално још од времена кад је понела своје име. Године 1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донет је устав са снажним конфедералним елементима, српски народ у Црној Гори није заштићен – до тог времена сведен је са 90 на девет процената укупног становништва. Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму.

Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике… Кад је у Црној Гори дошло до унутрашњих подела, Србија је свој народ у Црној Гори довела у статус колективне опозиције, а црногорској опозицији дала половину власти над независном савезном државом. Кад је демократска опозиција дошла на власт, питање односа са Црном Гором изгубило се у сукобу ДС-а и ДСС-а. Завађени Ђинђић и Коштуница прихватили су углавном све Ђукановићеве захтеве, а онда су с различитим еланом ту у европској историји невиђену државну заједницу три године бранили од Ђукановића. Коначно је Ђукановић успео да себи прилагоди референдумске услове и спроведе прилично нерегуларан референдум.

Ипак, шта би се догодило да којим случајем није успела Ђукановићева кампања у прилог независности?

Тешко да би после тога пао тај последњи ауторитарни режим на Балкану. За обарање власти која има такве полуге моћи, подршку и континуитет потребно је много више од једвитог повратка на претходно стање хегемоније у државној заједници. ДЗ СЦГ, баш као и СР Југославија, није имала механизме којима би била реформисана и учињена у већој мери демократском и централизованијом. Српски политичари водили су у односу на заједничку државу и Црну Гору политику месечара. Није било дугорочне стратегије, нити јединствених циљева. ДС није марио за то, осим можда личног сентимента појединих функционера, ДСС је рачунао да ће време учинити своје, екстремисти с левице и деснице лутали су у југословенским, руским и европским маглама… Неуспех кампање против независности пратила је констернација после пораза и касније потпуно одбацивање српског народа из Црне Горе.

Српски народ у Црној Гори најобесправљенија је национална заједница у некој европској држави. Наша политичка елита више пати за заједничком државом него за правима Срба. Ипак, колико год сматрали своје грешке националним поразом, до данас нико није ни покушао да поведе покрет за обнову заједничке државе, посебно не државне заједнице или Југославије.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Десет година независне Србије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: rs.sputniknews.com

Иако су руско-турске односе у 18. и 19. веку одликовала непријатељства и чести ратови, 20. столеће било је време пријатељских односа двеју земаља. Заоштравање односа које је донело обарање руског авиона над Сиријом је нова ситуација и повратак у 19. век.

Није редак случај да односи двеју држава од отворено пријатељских за веома кратко време изметну у непријатељске. До сукоба по правилу долази због трагично неодговорног понашања једне стране, намерног или ненамерног. Ратови, велики и крвави, међу суседима неретко су почињали безазленим сукобима две граничне патроле или неким другим инцидентом који је или могао да буде избегнут, или је могао да буде решен мирним путем.

Руско-турски односи, након што је турска авијација оборила руски борбени авион над сиријским небом, заоштрени су и сведени на најнижи ниво у последњих сто година. Према речима историчара Предрага Марковића, ова ситуација је потпуно нова.

„Ови догађаји су један велики преокрет зато што су, од времена Ататурка и Лењина и Октобарске и Младотурске револуције, турско-руски односи у 20. веку су били одлични“, каже Марковић.

Турска и Русија су у првој половини 20. века биле нека врста савезника, зато што су обе земље биле у лошим односима са Западом.

„Ово је заправо први случај драматичне кризе у односима те две земље, чије се сфере утицаја вековима додирују“, закључује Марковић.

Иако су у 20. веку односи Турске и Русије били углавном добри, у претходним вековима Турска је Русију сматрала за свог највећег непријатеља, тврди Марковић, када су све западне силе подржале Турску у жељи да ограниче јачање Русије.

Његово мишљење дели и историчар Чедомир Антић.

„Током првих 30 година 19. века, Русија је настојала да очува Османско царство и да га претвори у неку врсту своје марионете, да би се после Кримског рата, у коме су се велике силе ујединиле како би Русији оспориле право на учешће у Источном питању и право на поделу Османског царства, Русија почела да подржава националне покрете“, каже Антић.

Иако је углавном побеђивала Турску у ратовима, то није увек био случај, тврди Антић. Тако је и владавина Петра Великог почела поразом у рату са Турцима.

„Слично је и са 19 веком. Руске војске су побеђивале турске и Руси су и тридесетих и седамдесетих година диктирали Цариграду услове мира, али Русија није успела да изађе на топла мора, осим на Црно, није успела да подели Османско царство и, у крајњој линији, Први светски рат се завршио тако што је Турска једина земља која је припадала централним силама, а која је успела да помери границу у своју корист, а то је граница са СССР-ом“, каже Антић.

Двадесето столеће обележавају постојање Совјетског Савеза и турске републике. Иако је Турска после Другог светског рата постала чланица НАТО-а, Антић објашњава да је Турска у односу на СССР водила политику која је била избалансирана, ближа неутралности него агресивности.

Са друге стране, иако је совјетско-турска граница сматрана за простор будућег фронта између Варшавског и НАТО пакта, то није била неуралгична тачка какве су постојале у источној Европи. СССР је имао разумевања за политику Турске, каже Антић, и није подржавао радикалне левичарске покрете у Турској, као што је чинио у европским земљама.

Из Хладног рата Турска је изашла ојачана и са претензијама да постане велика сила, каже Антић, али то је време завршено почетком 21. века.

„Суштински, Турска од 1921. води политику коју је почела да мења почетком деведесетих година и коју је радикално променила тек недавно“, каже Антић.

Та радикална промена дошла је са доласком на власт садашњег турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и његове Партије правде и развоја. За време владавине ове партије, која траје више од деценије, Турска је успела да поквари и заоштри односе са свим својим суседима. Русија је последња на списку.

Током деведесетих година прошлог века, Русија и Турска имале су низ отворених политичких питања, пре свега изазваних турским амбицијама да постане политички заштитник туркофоних народа у Централној Азији и на Кавказу. Међутим, доласком на власт Ердогана и његовог дугогодишњег министра спољних послова, а данашњег премијера, Ахмета Давутоглуа, творца „нулте доктрине“, доктрине која је подразумевала непостојање спорова са земљама са којима се Турска граничи, односи двеју држава добијају пређашњи ток и, штавише, постају веома присни.

Русија постаје велико извозно тржиште за турске пољопривредне производе, а Турска постаје важно тржиште за руску енергетску индустрију. Кулминација добрих односа био је договор о изградњи „Турског тока“, гасовода који је требало да замени од Европске уније неодобрени „Јужни ток“.

Зато турски потез обарања руског авиона над Сиријом, нож у леђа руским напорима у борби против тероризма, како је то рекао руски председник Владимир Путин, делује још чудније и загонетније.

Чланак РУСКО-ТУРСКИ ОДНОСИ: Од љутих непријатеља до најбољих комшија се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Република Српска је реалност. Босна и Херцеговина је вештачка. Албански народ на Косову и Бошњаци су пошли у рат са оваквим књигама, ми ову пишемо без таквог оптерећења, тврди за Спутњик историчар Чедомир Антић, који је заједно са професором Ненадом Кецмановићем аутор књиге „Историја Републике Српске“.

Историографија, социологија и политикологија су далеко одмакле у истраживању најновије историје српског народа, али није постојала синтеза која би целовито представила историју Републике Српске и Срба у БиХ, па је то, како каже аутор, био основни разлог за настанак овог дела.

Антић подвлачи да су се Срби у БиХ нашли у чудном положају да немају целовиту историју ни рата ′90-их ни Републике Српске.

„Српски народ у БиХ се еманциповао од Босне и Херцеговине на начин на који су се Хрвати поставили према Југославији, а тим отклоном су се на неки начин одрекли доброг дела сопствене прошлости. Тако да је у прегледима историје српског народа из БиХ он углавном поистовећиван са Србијом и са Србима из Србије. За то време Бошњаци, и делом Хрвати, преузели су средњовековну историју Босне малтене као своју“, каже Чедомир Антић на почетку интервјуа.

На шта конкретно мислите кад кажете: одрекли су се сопствене историје?

— То значи да је осим раздобља под Турцима и 20. века у принципу све остало запостављено. Друго, сваки преглед историје РС почињао је са 1990. годином и парламентарним изборима. Зато што одржавамо привид југословенског и српског јединства из доба Југославије и не стварамо неку нову идеју националне интеграције и кад, притом, имамо специјалне везе и кад мање-више функционишемо као једно друштво по много чему — свим тиме идемо у прилог онима који су на полузнању или незњају о БиХ заснивали политику великих сила. Било је, наиме, политичара из САД и земаља ЕУ који су тврдили да Срби треба да оду у Србију, да не треба да живе у Босни.

Према томе, питање аутохтоности Срба у БиХ, које је несумњиво у историографији, није било поново потврђено у некој синтези о историји. Несумњиво је да је српски народ један и недељив, а да је српска нација јединствена. Али, такође је несумњива чињеница да су Срби полицентричан народ, да је било више центара, и да је била велика грешка у прошлости кад смо ту чињеницу пренебрегавали.

Дакле, то није само историја последњих 20 година?

— То је историја земље, тих области и кад није постојала Република Српска, то је историја народа, пре свега српског, али и других који су ту живели. Дали смо преглед историјског развоја, првенствено становништва и друштва на тим територијама од старијег каменог доба до терористичког напада у Зворнику, априла ове године.

Рекосте да је српски народ један и недељив. Да ли се историја Републике Српске у нечему разликује, и ако се разликује у чему се разликује, од историје Србије?

— У Србији је до поделе између елита и народа дошло тек осамдесетих година 19. века, а у БиХ је до тога дошло много раније. У међуратном периоду Срби су као најбројнији у БиХ имали две подједнако моћне странке, од којих једна представља народ а друга елиту. То је довело до тога да Срби све до Другог светског рата и до геноцида, немају јединствену политику. После геноцида су, захваљујући исходу светског и грађанског рата, приграбили комунизам, да би онда са стварањем све самосталније Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, били маргинализовани.

Срби у БиХ су, за разлику од свих других крајева где су се борили за своја права, радикално променили политику. У свим другим областима Срби су прихватили југословенски модел. У Хрватској су до јануара 1992. и до Венсовог плана, и српски народ и елите мислили да ће преузети власт и да ће се поновити 1945. У Републици Српкој су, да би спасили народ и део земље на којој тај народ живи, били спремни да поднесу велике жртве. Да жртвују Југославију, да чак прихвате независност Босне — што су учинили Кутиљеровим планом, и коначно, прихватили су да се одрекну Сарајева, највећег српског града после Београда. То је био знак спремности на прагматичну политику и на опстанак. То нисмо бранили ни у Црној Гори, ни на Косову, ни у Хрватској. Зато смо на тим просторима и пропали.

Да ли сте се, као историчар, бојали сувише мале дистанце од 1992. кад сте правили ову историју?

— Желео бих да ми овај посао наставимо тако што бисмо га проширили, јер Република Српска то заслужује и њој је потребна велика синтеза, а ово досад је класична историја. Управо због питања дистанце било је битно да се напише и нешто опширније. Тамо где нисмо били сигурни, где нисмо имали изворе, односно нисмо имали свежа документа, тамо смо представили шта се зна. Треба рећи да класична дистанца није ни потребна, с обзиром на чињеницу да о временској дистанци говоримо пре свега због архивских докумената. Међутим, кад је реч о раздобљу до 1995. године, сви ти документи су отворени због Хашког трибунала. Кад је реч о раздобљу после 1995, морали смо да представимо политички живот Републике Српске који је јако буран, али смо настојали да стварима приступимо несензационалистички и непристрасно.

Доживели смо да и Милошевићеву биографију и историју Србије у доба Милошевића напишу прво социолози и политиколози, па тек онда стидљиво историчари. Ја сам британски ђак и један мој професор је говорио да је прошлост све оно о чему говоримо и да постоји легитимно право историчара да о томе пишу. Ово је време у коме ако не пишемо о историји, нестаће историја.

Како ћете одговорити онима који ће рећи да ово није историја и дело историчара већ да је у сврху политичке агенде Милорада Додика, председника Републике Српске?

— У првој половини 19. века Пушкин је написао књигу „Историја Пугачова“. Читава јавност је била шокирана. Говорили су како је могуће да један такав разбојник и побуњеник може да има своју историју. Пушкин је сматрао да може, и историја му је дала за право. Дакле, Република Српска је реалност. Босна и Херцеговина је вештачка. Та реалност је просто више од 80 одсто капацитета једне државе. Теже би било написати историју Босне и Херцеговине, а да притом не пишете историју Републике Српске и Федерације БиХ. Албански народ на Косову и Бошњаци су пошли у рат са оваквим књигама, ми ову пишемо без таквог оптерећења. Ова књига није књига мржње и писана је на потпуно научној методологији. Отворена је и неко може да напише противкњигу. А оно што знам да не може нико, јесте да негира Републику Српску. Ово је још једна потврда стварности.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Српски народ је један и недељив се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Док данас већина наше јавности с великим одушевљењем поздравља морални тријумф српске државе, треба да се запитамо да ли је и ова победа Пирова

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Српска победа… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Предсједник Републике Српске Милорад Додик и историчар Чедомир Антић представили су данас у Бањалуци књигу „Историја Републике Српске“, која представља први цјелокупан документ о стварању Републике Српске.
Додик је истакао да „Историја Републике Српске“ одражава континуиран приказ историјских кретања на овим просторима, те да читаоцима и Републици Српској нуди важан документ који несумљиво треба да свједочи о генези која је овдје постојала и готово сталним историјским захтјевима Срба на овим просторима да се одразе у ономе што данас имамо, а то је стварање и развој Републике Српске.

„Ово је прва књига написана на овај начин. Захвалан сам ауторима, историчару Чедомиру Антићу и професору Ненаду Кецмановићу који су до краја истрајали у реализацији ове идеје и понудили нам један цјеловит материјал“, рекао је Додик новинарима у Бањалуци.

Предсједник Српске је додао да ће се, у договору с ауторима, у што скорије вријеме ова историја бити преведена на енглески језик и тиме постати доступна људима с тог говорног подручја.

„Договарамо да до почетка идуђе године буде штампан значајан број примјерака који би могли да се конзумирају у свим институцијама, школама и у јавности“, рекао је Додик.

Говорећи о књизи, Додик је напоменио да га посебно импресионира историјски приказ кретања и разни историјски периоди, који су објаснили на који начин се овдје историја дешавала.

„Када се то све сагледа онда је разумљиво зашто је данас оправдано тумачити, говорити и бранити Републику Српску са становишта тог континуитета“, поручио је Додик.

Према његовим ријечима, књига је урађена као заједнички пројекат институција Републике Српске и аутора, у 300 примјерака, у квалитетном повезу, са идејом да се дистрибуише свим значајним институцијама у Српској.

На питање да ли ће се књига наћи код српских представника у заједничким институцијама БиХ, Додик је рекао да се историја не може посматрати на тај начин.

„Ово је наша историја, дио нашег учешћа у заједничким институцијама и наравно да ће ово бити и у свим кабинетима српских представника у заједничким институцијама“, нагласио је Додик.

Антић је истакао да је на књизи рађено 14 мјесеци, те да су припреме трајале двије године.

„Ово је прва таква историја Репулике Српске и национална историја српског народа из Српске и БиХ. Српски народ је недјељив, представља јединствену нацију, али историје коју су излазиле након 1992. године нису подразумијевале и реконструкцију историје Републике Српске“, рекао је Антић.

Он је додао да су аутори настојали да ова књига никоме не учини непревду, ни било којем другом народу ни било којој политичкој личности.

„Готово 25 година постоји један дио прошлости, која припада српском народу у Републици Српској, а ова књига на нешто више од 400 страна представља историју, не само српског народа са простора БиХ, него и територије Републике Српске током вијекова у прошлости“, напоменуо је Антић.

Он је додао да је посебан сегмент посвећен Првом и Другом свјетском рату, затим геноциду који је извршен над српским народом током Другог свјетског рата, међуратном периоду.

Према његовим ријечима, значајан дио књиге, нешто мање од половине, посвећено је борби српског народа за одбрану његових суверених права, стварања Републике Српске и њеног мирнодопског развоја.

„Захвалан сам предсједнику Републике и Републици Српској што су показали разумијевање за један овакав пројекат, јер значај нашег писања дају будућа поколења, али у савремено вријеме без подршке народа и политичких власти то писање нема велики значај“, навео је Антић.

На књизи чије је издавач Српска књижевна задруга, радило је 16 историчара и других научника из Српске и Србије.

„То је прецизно рађено издање, са 190 фотографија, илустрација и репородукција, те 44 новоизграђене карте везане за разне историјске епохе“, објаснио је Антић.

Он је додао да би био срећан ако би ово био почетак рада, односно да на књигу буде одговорено књигама, да почне нова грана историографије, а то је историја Републике Српске.

Чланак ДОКУМЕНТ КОЈИ СВЈЕДОЧИ О СТВАРАЊУ СРПСКЕ: У Бањалуци представљена књига „Историја Републике Српске“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Срна

Рад Саве Штрпца на документовању страдања српског народа у Хрватској превазишао је уске националне интересе и заслужује већу подршку, истакнуто је на представљању трећег тома Штрпчеве „Хронике прогнаних Крајишника“ и књиге о етничком чишћењу Срба у Хрватској на енглеском језику „Гоне wитх тхе Сторм“.

На промоцији у Библиотеци града Београда историчар Чедомир Антић упоредио је значај Документационо информационог центра „Веритас“ Саве Штрпца за Србе са значајем Центра „Симон Визентал“ за Јевреје.

Антић је истакао да је српском народу учињена таква неправда да је то превазишло национално питање једног народа и подсјетио на страдања у геноциду од 1941. до 1945. године и деведесетих година прошлог вијека „када је као народ који је чинио 15 одсто грађана Хрватске, дао 30 одсто жртава“.

„Ако оставимо да се о томе више не говори, ако заборавимо, нећемо моћи да завршимо ниједан наш национални државни посао. Захвалио бих Штрпцу и волео бих да има све више подршке у свом раду, јер тај рад превазилази уске државне и националне интересе“, рекао је Антић.

Адвокат Новак Лукић, члан правног тима Србије у хрватско-српској тужби и контратужби за геноцид, указао је да Штрпчев рад заслужује велико поштовање у српском народу јер би без његове документације правном тиму недостајало доказа.

„Да правни тим Србије није имао материјал `Веритаса` у значајној мери не бисмо имали доказе, а без доказа немате ни тужбу. То је жалостна информација да Србија није за све ове године имала поуздану документацију“, рекао је Лукић.

Он је додао и да је Штрбац као експерт правног тима Србије свједочио пред Међународним судом правде о геноциду над Србима у Хрватској.

На промоцији је говорио и генерални директор и главни и одговорни уредник „Новости“ Ратко Дмитровић који је указао да Београд не би смио да изгуби интерес за опстанак Крајишника и подсјетио да је тај народ, између осталог, дао два од 10 највећих умова у историји човјечанства по избору НАСА – Николу Теслу и Милутина Миланковића.

Аутор Саво Штрбац навео је да ће књига о геноциду над Србима у Хрватској на енглеском језику „Гоне wитх тхе Сторм“ бити промовисана на Београдском сајму књига.

Он је напоменуо да су рецензенти књиге бивши шеф српске дипломатије Вук Јеремић, шеф правног тима Србије пред Међународним судом правде Саша Обрадовић, предсједник Демократске странке Србије Санда Рашковић Ивић и један од директора америчког Центра за међународну акцију Сара Флондерс.

Трећи том „Хронике прогнаних Крајишника“ садржи текстове које је Саво Штрбац објавио у пет година од 2010. до 2015. године у „Веритасовом“ билтену и дневним листовима „Политика“ и „Вечерње новости“.

Чланак „ХРОНИКА ПРОГНАНИХ СРБА“: Рад Саве Штрпца превазишао уске националне интересе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Политика

Изјава хрватског премијера Зорана Милановића да је „велики пријатељ Срба у Хрватској”, али да су „Србијанци нешто друго” прерасла је актуелни међугранични спор Београда и Загреба и отворила више културолошких и политичких питања. Једно од најважнијих је шта би се у било којој земљи Европске уније десило да шеф владе каже да су припадници националне мањине у његовој земљи бољи и другачији од својих сународника из матице. Друго, ако израз „Србијанац” многи у Србији доживљавају увредљиво, има ли смисла да га користи премијер Хрватске.

– Одреднице српски и србијански настале су у доба када су три четвртине Срба, а тако је било до краја 19. века, живеле изван Краљевине Србије. Употреба појма Србијанац сто година касније изгледа као намера да се данашња Србија сведе на преткумановске границе, од пре 1912. године. Државници који говоре о србијанском председнику и народу хоће да кажу да Војводина, Рашка, Косово и Метохија, или један део јужне Србије, нису део исте целине – истиче за „Политику” историчар из Напредног клуба Чедомир Антић.

На питање да ли је слично када се за Србина каже Србијанац као када се за Албанца каже Шиптар,  он одговара да је тај израз за припаднике албанске националне мањине био у званичној употреби до шездесетих година прошлог века.

– Забележено је у документима да Албанци себе зову тако, али пошто су сами рекли да је тај термин за њих увредљив, то је званично прихваћено. С друге стране, ми слушамо шефа владе једне земље како и даље користи израз Србијанац и при томе раздваја оне које је тако назвао од њихових сународника у Хрватској – наводи Антић.

Коришћење израза Србијанац свакако није било страно ни Србима ван некадашње матице, јер су га поједини Срби, углавном они који су живели у Хабзбуршкој монархији, претежно Војводини, масовно користили.

– Кад би неко ко је живео у Хабзбуршкој монархији користио одредницу србијански, под тиме је у ствари подразумевао слободну Србију и границе тадашње матичне државе. Али данас када поједини странци кажу „србијански”, мисле на нешто негативно, упућују поруку да се тога треба одрећи, а заправо да неко треба да престане да буде то што јесте – каже Антић.

Он подсећа да је термин Србијанац опстао и у Југославији и, као што се види, није мртав ни у 21. веку. Појмови као што су „србијански председник”, „србијански премијер”, па чак ни „србијански патријарх”, нису страни ни радикалнијим представницима „друге Србије”.

Зато појам „србијански”, уколико се користи у негативном контексту, може да садржи двоструку увреду. Када да употреби страни државник, он можда поручује да признаје само границе преткумановске Србије и то да су „Србијанци” другачији народ од Срба ван матице и да су ближи Оријенту.

– Данас је очигледно да у терминологији модерног хрватског језика, а пре свега када је реч о говору њихових политичара, именица Србијанац или придев србијански имају и пејоративно значење и политичку поруку – оцењује Чедомир Антић.

На питање имају ли Милановићеви „Србијанци” и друге оштре поруке шефа владе у Загребу везе са прикупљањем гласова на предстојећим изборима у Хрватској, Антић одговара да је то проблем свих социјалдемократа у тој држави, као наследника тамошњих комуниста.

– Они пред сваке изборе морају да доказују да су Хрвати. И та њихова потреба је толика да је тешко разумном човеку да схвати да ли они заиста нису издајници. Јер неко ко то није нема потребу да се толико доказује. Али треба рећи историјски да су модерну Хрватску створили управо комунисти, долазећи после оних који су се показали као злочинци и обрукали име земље – закључује Антић.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Користе „Србијанце” да се докажу као Хрвати се појављује прво на ИСКРА.

Тврдња да на свету нема устава какав је Дејтонски представља класичну замену теза. Није било устава ни какав је био Устав СФРЈ из 1974 – а алтернатива му је била конфедерализација и распад државе

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Дејтон – покушај ревизије се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Србија треба да у први план стави питање права српског народа изван својих граница зато што ово што се дешава у Хрватској са ћирилицом јесте у ствари крај једног процеса који ће почети да се одвија и на Косову у наредним деценијама, оцјењује историчар Чедомир Антић.

„Као што је извршена реинтеграција истока Хрватске, тако се врши и реинтеграција севера Косова. Као што је учињена превара са заједничким вијећем општина, тако се прави и са заједницом српских општина“, рекао је Антић на скупу посвећеном ситуацији у региону и помирењу, који је организовао Центар за отворени дијалог.

Антић је навео да Србија треба за Србе ван земље да издваја оноколико колико то чини за друге мањине у Србији, као и да се према свом народу ван земље понаша онако како то раде Мађари и Хрвати према својима изван граница Мађарске и Хрватске.

„Србија треба да помогне почетак функционисања заједничког већа општина у источној Славонији. Не треба никоме да боде очи, нити да води рат са Хрватском“, рекао је Антић.

Он је навео да људи који су покренули питање ћирилице у Хрватској представљају екстрем, који је постао „мејнстрим“ понашања у Хрватској, те додао да ту није ријеч о мањинском језику, који је унутрашња ствар Хрватске, како тумаче неки из ЕУ, него о кршењу људских права.

„Чињеница је да је ЕУ то годинама толерисала. И кад год имате анализу расизма и шовинизма, произилази да је Хрватска најмање шовинистичка и расистичка. То је зато што се анализирао однос према људима друге расе, па испада да је Албанија највише расистичка“, додао је он.

Он је оцијенио да „грађани Хрватске седе на бурету барута, а Срби су сада нека врста вентила за њих“.

„Срби нису, по броју, фактор у Хрватској и то је сад више европски него наш проблем. Ми имамо своје проблеме“, рекао је Антић.

Говорећи о Дејтонском споразуму, Антић је навео да БиХ није неефикасна због овог, него због Вашингтонског споразума, који је сачињен да би се муслимани и Хрвати ујединили да сруше Републику Српску.

Антић је оцијенио да је у БиХ на дјелу империјална политика која води своју европску политику против Русије, а Србију и њен народ види као неко страно тијело.

„Када Србија буде знала шта жели, када буде бранила своје интересе и свој народ ван њених граница као што то ради Мађарска и Хрватска, онда ће можда политика тих центара у САД и ЕУ, за које верујем да нису већински, бити рационалнија“, додао је Антић.

На скупу су говорили и Јелица Минић из Европског покрета у Србији и коментатор „Политике“ Бошко Јакшић, који су, коментаришући предстојећих 20 година од Дејтонског споразума, истакли да не вјерују да ће се неке крупне промјене одиграти.

Када је ријеч о предстојећем скупу у Бечу, говорници су истакли да не очекују ништа спектакуларно и да ће на том скупу бити ријечи о упозорењима на национализме, економској и регионалној сарадњи, медијским слободама и већ договореним инфраструктурним пројектима.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Србима на Косову десиће се исто што и Србима у Хрватској се појављује прво на ИСКРА.

Фото: РТРС

Капитална књига „Историја Републике Српске“, која представља прву свеобухватну синтезу историје Републике Српске и српског народа на овим просторима, требало би крајем августа или почетком септембра да изађе из штампе.

Аутори књиге „Историја Републике Српске“ су декан Факултета политичких наука у Бањалуци Ненад Кецмановић и историчар Чедомир Антић, који истиче да је смисао писања овог дјела, прије свега, идеја тријумфа научне истине и да су аутори јасно дали одговор да је Српска настала као демократско право једног народа.

Антић у интервјуу Срни наглашава да је потребно да српски народ има и своју ентитетску историју, посебну историју Републике Српске и њене прошлости.

– Ако су Словенија, Хрватска, Македонија имале право да се отцијепе, онда су имали и Срби из БиХ. У крајњој линији, Република Српска је међународно призната Дејтонским мировним споразумом. Она није међународно призната независна држава, али јесте призната као ентитет и њен статус је међународно признат и гарантован, нагласио је Антић.

Антић је рекао да је у књизи обрађена историја Српске, и то не само од њеног оснивања 1992. године и међународног признања 1995. године, већ и историја српског народа на овом простору од досељавања Срба, а постоји и једно поглавље које се бави и периодом прије доласка Срба на те просторе.

Он је навео да се књига завршава обрађивањем тема попут терористичког напада у Зворнику, обиљежавања 20 година од злочина у Сребреници, као и најаве референдума за самосталну Српску 2018. године.

Антић је рекао да књигом „Историја Републике Српске“ аутори не желе да одвоје српски народ из Републике Српске од српске нације јер је она, као и њена историја једна и недјељива, али да желе да истакну да постоји једна посебна историја која је дио српске историје.

– То је историја настала у посебним условима српског народа у Републици Српској и њеног развоја, као и изазова упућених, пре свега ревизијом историје, њеним новим тумачењима и употребом у политичке сврхе. Та прошлост је јединствена за све Србе, али има одређене посебности за српски народ у БиХ, истакао је Антић.

Антић је рекао да је посебно важно што су аутори донијели одређени број нових података и одговорили на нека важна питања – од идентитета средњовјековног становништва Босне, преко тумачења сложених етничких процеса који су довели до њеног одвајања.

Према његовим ријечима, изнесена су и врло важна тумачења како је дошло до сукоба унутар друштва на простору прво османског пашалука, а потом аустроугарске покрајине, који су довели до сукоба нација, до геноцида 1941-1945, те до тешких злочина у претходном рату.

– Мислим да смо пружили одговоре на многа питања која су злоупотребљена у претходном периоду – од тумачења распада државе, одређених права, па до ратних жртава, каже Антић.

Он је навео да књига садржи једно посебно поглавље, у вези са „антисрбизмом“, које се односи на кампању, прије свега, филмску. Антић каже да постоји поглавље о употреби филма у негативној кампањи у САД и неким европским земљама против Републике Српске и српског народа.

– Мислим да ћемо, када будемо представљали ову књигу, издвојити тих тридесетак врло важних питања, актуелних и данас и за која вјерујемо да им нису пружени овако утемељени одговори, какви су пружени у овој књизи, рекао је Антић.

Ријеч је, истиче Антић, о једној комплексној историји тла од преисторије, преко античких времена, до досељавања Срба, стварања прве српске државе у њеном оквиру на простору најраније Босне, преко стварања средњовјековне босанске бановине, потом краљевине, а затим османског ропства, националних покрета, препорода, устанка.

Књигом су обухваћени периоди велике источне кризе, аустроугарске окупације, Првог свјетског рата, уједињења српског народа у оквиру Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевине Југославије, потом Другог свјетског рата, као и геноцида који је извршен над Србима у Независној Држави Хрватској од хрватских и муслиманских фашиста.

Антић наводи да су обрађени и периоди револуције, рата за слободу, потом стварања Социјалистичке Републике БиХ, њеног развоја, статуса српског народа у њеном оквиру и коначно демократизације и првих страначких избора у СР БиХ.

– Ријеч је и о периоду грађанског рата у БиХ, односно одбрамбено-отаџбинског рата – како га зову у Републици Српској, коме су посвећене чак три цјелине у књизи, до посљедњег поглавља које се бави 20-годишњим периодом послије Дејтонског споразума и успоставе модерне и међународно признате Републике Српске као ентитета у БиХ, рекао је Антић.

Говорећи о историјској Босни, Антић наводи да се, на основу извора, може рећи да се Босна /БиХ је конструкт из 19. вијека/ први пут помиње у историји у оквирима ране српске државе, из које је почела постепено да се издваја.

– Извијесно је да би, да није било османског освајања, постепено биле створене двије државе, али јако сродне и јако везане једна за другу јер је постојало увјерење о етничкој сродности прије исламизације дијела становништва Босне, рекао је Антић.

Прво издање књиге од око 400 страница биће луксузно штампано у великом формату, а има врло угледне рецензенте из Српске и Србије, као и 11 сарадника.

Књига има 190 фотографија, репродукција, илустрација, карата, од чега 44 оригиналних карата које се већином односе на период друге половине 20. вијека, посебно на рат и послијератни период.

Неке од фотографија и илустрација први пут су објављене у овој књизи, која ће бити штампана на масном папиру.

– Надамо се да ће за неколико мјесеци `осванути` и енглеско и популарно издање. Желимо да књига дође до великог броја грађана, истакао је Антић.

Чланак АНТИЋ: Ускоро књига „Историја Републике Српске“ се појављује прво на ИСКРА.

Предсједник Напредног клуба Чедомир Антић рекао је да у БиХ траје систематски напор САД, Велике Британије и Њемачке, као и вођства СДА, да буду оспорена права српског народа и ограничена аутономија Републике Српске.

– Ријеч је о процесу развлашћивања невиђеног у модерној Европи који је у потпуности противуставан и недемократски. Републици Српској покушавају да одузму судство, полицију, министарство пољопривреде, а СДА је за званичан програм прихватила укидање Српске – изјавио је Антић за новосадски лист Дневник.

Он је оцијенио да је несхватљиво да поједини страни представници референдум у Републици Српској смтрају нападом на мир у БиХ.

– Несхватљиво је да поједини страни представници одлуку власти Републике Српске да на референдуму одбране дејтонски Устав сматрају нападом на мир. Истовремено, у Федерацији БиХ Србима намећу политичке представнике и не обезбеђују ниво права које уживају Бошњаци и Хрвати у Републици Српској – указао је Антић.

Напредни клуб објавио је трећи извјештај о стању права Срба у региону, према коме су политичка права српског народа у региону знатно угроженија него ранијих година, с изузетком Румуније.

Чланак АНТИЋ: Систематски напори САД, Велике Британије и Њемачке за ограничење аутономије Српске се појављује прво на ИСКРА.

Интервју Соње Бисерко у којем је рекла да је “цела српска историја једна велика лаж” изазвао је згражавање историчара у Србији.

Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, дала је опширан интервју часопису Матице хрватске у којем је Србе и Србију приказала као највеће негативце и главне кривце за све лоше на Балкану, а у “анализи” је обухватила период од Косовског боја до данашњих дана.

Фото: Блиц

Историчар Предраг Марковић је у изјави за “Блиц” био врло кратак:

– Пристојност налаже да се емисија “Парови” и Соња Бисерко не коментаришу.

Његов колега Чедомир Антић нас је посаветовао да, уместо што тражимо коментар на изјаве Соње Бисерко, „позовемо надлежно министарство у Влади и питамо их да ли имају контакт са Хелсиншким одбором и колико та организација добија новца од државе”.

– Питајте у Влади какав статус има Хелсиншки одбор и да ли им је и зашто Соња Бисерко персона грата (пожељна особа) – каже Антић.

Срђан Цветковић из Института за савремену историју је детаљнији.

– Интервју је острашћен и, као свака генерализација и поједностављивање, пун нетачности. Бисерко је бацила коску без упоришта. Можда у нашој историји има митова и спорних места, али не тако као што је она објаснила – наводи Цветковић.
Како закључује, „кроз цео интервју провејава субјективност и олако давање судова, уз очигледно непознавање чињеница“.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ О ИНТЕРВЈУУ СОЊЕ БИСЕРКО: Позовите надлежно министарство и питајте колико новца Хелсиншки одбор добија од државе Србије се појављује прво на ИСКРА.

Пораз и несрећа који су нас снашли имају мало предности, једна од њих је да данас можемо хладне главе да сагледамо све што се догодило

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Спомен на Српску Крајину се појављује прво на ИСКРА.

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Помирења нема без истине се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик/АФП

Док за портпарола Либералне партије Амара Морачића спомен-плоча српским војницима у Будви није сагласна са историјским чињеницама, председник НОВА Андрија Мандић и историчар Чедомир Антић тврде да је у питању смишљена акција црногорске власти у циљу фалсификовања прошлости и да су Срби у тамо дискриминисани.

„Поколења дјела суде…“ стоји на спомен-плочи изнад Вељих врата у Будви, посвећеној српској војсци која је овај град ослободила од Аустроугарске 1918. године. Плоча, коју су грађани Будве подигли на улазу у Стари град 1931. године, постала је камен спотицања у међунационалним односима у најмлађој балканској држави.

Ово није први пут да иницијативе појединих политичких партија у Црној Гори као да намерно вређају и провоцирају српски народ. Иницијатива је потекла од Либералне партије Црне Горе, наследнице некадашњег Либералног савеза, странке која се деведесетих година залагала за независност Црне Горе. Иако се издаје за грађанску, ова парија промотер је и канонски непризнате Црногорске православне цркве.

За портпарола Либералне партије Амара Морачића, Црна Гора је грађанска држава у којој се поштују сва права мањина, а спомен-плоча у Будви се не слаже са историјским чињеницама. Са друге стране, Андрија Мандић, председник Нове српске демократије (НОВА) и историчар Чедомир Антић кажу да се ради о смишљеној акцији црногорске власти, у циљу фалсификовања прошлости и да су Срби тамо дискриминисани.
го
„Читава иницијатива креирана је од стране ДПС и њеног председника који се дуги низ година труди да у Црној Гори затре све оно што је српско, да се обрачуна са Српском православном црквом, а посебно у обликовању и стварању новог ’НАТО Црногорца‘. Важно му је да се раскине свака веза са Србијом, али и са Русијом, која је 300 година била и покровитељ и, слободно се може рећи — стваралац државе Црне Горе“, каже за Спутњик Андрија Мандић.

У позадини свега је мотив да Црна Гора уђе у НАТО и Европску унију тако што ће да изгуби све оне одлике које су красиле некадашњу Црну Гору, која је како каже Мандић, била српска држава, снажно ослоњена на Русију.

Ради се о режимској акцији која се, након бурне реакције јавности, прецизно дистрибуира према маргиналној странци каква је Либерална партија, закључује Мандић.

„Кидање тих копчи и фалсификовање наше прошлости, затирање трагова и споменика културе је припрема за обликовање неких нових генерација које не би имале никакве везе са својим прецима“, истиче он.

Амар Морачић за Спутњик тврди да је ова иницијатива обновљена иницијатива Либералног савеза, чија је Либерална партија наследница и да њоме није хтела да отвара нове поделе.

„Наша жеља, као грађанске партије, јесте да коначно превазиђемо поделе и да на основу аргумената утврдимо неке историјске чињенице без уплива политиканства и националистичких историја“.

Дизање тензија поводом овог случаја, Морачић правда догађајима на југословенским просторима у последњих 25 година и каже да је његова странка управо због тога, пре подношења иницијативе, организовала округли сто на којем су учествовали историчари и, како је рекао, представници различитих политичких субјеката, на којем се разговарало о проблему постојања спомен-плоче изнад Вељих врата у Будви.

„Оставили смо простор свакоме да изнесе своје аргументе зашто сматра да је не треба уклањати, односно зашто сматра да би је требало уклонити. Искључиво смо се на основу аргумената и чињеница определили за овакву одлуку. Као озбиљан политички субјект не желимо да улазимо у полемике које припадају историјској науци. Ово смо радили на основу историјских чињеница. Овде темељ није никакав национализам“, наглашава он

Према његовим речима, треба да стоји неки спомен на југословенску војску која је учествовала у пробоју Солунског фронта, али и сматра да конкретна плоча не одговара историјској истини, што је, како каже, утврдила и комисија за спомен-обележја Министарства културе, која је анализирала ову иницијативу и подржала је пре неколико дана.

За Морачића не постоји проблем дискриминације, ни српског, нити осталих националних мањина у Црној Гори и каже да се може говорити само о социјалној угрожености појединих слојева становништва. Морачић каже да црногорска држава подржава националне мањине.

Андрија Мандић оптужује црногорску власт за тешку дискриминацију српског народа у Црној Гори. Он каже да се на Србе у Црној Гори врши стални притисак од стране режима како би био асимилован и претворен у црногорску нацију.

„Дешава се нешто што се дуги низ година дешавало у Украјини. Црна Гора је некада била центар Српства, ово је било место одакле се промовисала и, у суштини, осмишљавала српска национална идеја, као што је некада био и Кијев. Данас је, нажалост, уложено много новца; много је људи у Црној Гори спремних на издају, од којих је најбитнији актуелни председник владе Црне Горе, који су спремни да се за туђе интересе обрачунају са својом историјом и својим прецима“.

Историчар Чедомир Антић председник је невладине организације Напредни клуб, која једина објављује годишњу анализу стања људских права српског народа у суседним државама.

„Када је реч о положају Срба у региону, он је изузетно лош, можда само у деловима БиХ и Румунији тај положај је прихватљив, с тиме што је српска аутономија у БиХ под притиском“, истиче Антић.

Како каже, проблем је у нестабилности нових држава, у њиховој потреби да наставе политику изазивања рата да би оправдале политичке и економске неуспехе, као и у томе што оне само путем асимилације и уништења српских традиција могу да остваре своје великодржавне циљеве.

Србија је, каже Антић, одустала од стратегије према српском народу у окружењу зарад такозване Европске будућности, и каријера неколико политичара међу којима су најважнији Вучић, Дачић и Николић.

Иако подносиоци иницијативе тврде да не желе да се мешају у историју, уклањање спомен-плоче постављене далеке 1931. године, ипак мора да има везе са историјом и њеним прекрајањем. Иако иницијатори уклањања спомен-плоче кажу да она не одговара историјским чињеницама, не говоре које су то чињенице.

Чедомир Антић за Спутњик износи неколико непобитних историјских чињеница — да је српска војска ослободила Будву од Аустроугарске, а не југословенска, како то тврди Амар Морачић, као и да је Будва ушла у састав црногорске државе тек 1945. године. Будва никада није била у саставу краљевине Црне Горе, већ је од 1815. године до 1918. била у саставу Аустроугарске, а претходно је била у саставу Млетачке републике. Краљевина СХС, односно краљевина Југославија била је централизована држава у којој нису постојале ни Србија, ни Црна Гора.

Генерална директорка Директората за културну баштину Црне Горе, Лидија Љесар, пак тврди да 8. новембра 1918. није било ослобађања Будве, јер, како каже, Аустроугарска тада није ни постојала. Антић, међутим, каже да по тој логици пола Немачке би требало да буде под Хитлеровом влашћу, јер савезници нису ратовали у сваком месту.

„По тој логици, Хитлер је био у праву када је рекао да Немачка није изгубила Први светски рат, а изгубила га је. Није га изгубила тако што су савезници ослобађали место по место, али се предала. Тако је исто и са Аустроугарском. Оно што ти људи сада раде је покушај да се стварањем услова грађанског рата одрже на власти. Они упућују провокације Србима. Ако се Срби побуне, онда у помоћ зову оне који су им и дали ову модерну, Милову државу, а то су Американци и Немци. Ако се Срби не побуне, опет су пуне новине вести како прогоне Српски народ, његово свештенство и тако даље“, истиче Љесарова.

Оно што је битно, каже Антић, јесте да да је народ Будве без присиле подигао једну плочу, којом даје спомен једном времену. У Општини Будва не постоји спремност за покретање иницијативе за укалањање спомен-плоче због, како су званичници рекли за црногорски дневник „Вијести“, летње сезоне и могућег ефекта које би то имало на окружење и долазака српских гостију. Међутим, остаје питање како створити идентитете нових држава и нових народа на Балкану без кршења права старих и без прекрајања историје.

Чланак ПОКОЛЕЊА ДЈЕЛА СУДЕ: Обрачун Црногораца са историјом се појављује прво на ИСКРА.

Верује ли неко да Томислав Николић који је изабран као кандидат странке, чији је син први човек страначке организације, треба да комуницира саопштењима и поштом са премијером који му је годинама био заменик?

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Платформа се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Медија центар Београд

Око последњег остатка наше државности – српских земаља северно од Саве и Дунава – догађају се непогрешиви, злослутни политички предзнаци.

Војвођанско питање је свечано поново отворено. О њему је било много речи још од пролећа 2013. Српске власти су биле „добре”, што значи послушне. Када је требало притегнути и драматизовати, лења Скупштина АП Војводине доносила је декларације, ограђивала се од званичног Београда. Када би напредњачка влада коначно пристала на све оно на шта се њен шеф уосталом обавезао, још у време покрштавања српских радикала, данас већ давне 2008, омча би се опустила.

Сада ваљда поново треба слушати. Време је да САД искористе економску кризу и улазак опозиције из Републике Српске у коалициону власт Босне и Херцеговине. Дошло је доба да после низа проблема, чак и по овдашњим мерилима, у трагичном политичком вођству косовских Албанаца Србија поново добије успешнијег преговарачког партнера.

Пошто на преговорима до данас нисмо добили ништа, неопходно је да се наши страни, а велики пријатељи осигурају. Није да они не верују српским властима, већ желе да им помогну пред народом, за кога једна недавно политички повампирена евроинтеграцисткиња рече да му је Косово „психолошко питање”. Косово и Метохија треба да добију војску, српска влада би могла да заседа заједно са косовско-албанском (биће то успех довољан да министар Вулин добије звање почасног грађанина Јуника или Малишева, или макар фреску у наосу царске лавре у Бајчетини). Можда ће ону еврогеографску крпетину уздигнути на Ист Риверу поред наше државне заставе, што ће свакако бити „компромис”, пошто ту не би дошла да је по абецедном реду.

Ако не верујете да ће то бити победа онда не гледате вести на Пинку 2. Ако сте тврд орах увериће вас мудри Аљбин Курти, кога ће албанска полиција поново ухапсити, па ће се светити тако што ће штрајковати глађу – одбијајући да једе великосрпске ,,јафе” и неилирски „смоки”.

Зато се око последњег остатка наше државности – српских земаља северно од Саве и Дунава – догађају ови непогрешиви, злослутни политички сеизмички предзнаци. Нефункционалну, непопуларну и посвађану војвођанску владу не дирају медијски кербери за које само Александар Вучић још има образа да тврди да нису његови. Пајтићева власт у Војводини није ништа озбиљнија опозиција него што је била Ђиласова у Београду – ипак, озбиљнији напади, посебно они патолошки, изостају.

Упркос јасном извештају комисије задужене за усклађивање Статута АП Војводине са Уставом Републике Србије, власт СНС-а је пренебрегла или релативизовала већину њених предлога. Потом је нова председница Републике Хрватске систематично јавно, без објашњења, у форми упорних „лапсуса” одвајала Војводину и Србију. Коначно је словеначки посланик у Европском парламенту поднео предлог да међу многобројним условима Србији буде и неумањивање аутономије Војводине.

Питам се каква је то Унија којој тако хрле моћни српски политичари? Војвођанска аутономија своју легитимност црпе из Устава који су донели грађани Србије. Да ли посланик Словеније – која не признаје пола својих мањина, која је избрисала 20.000 својих становника, позната по шовинистичким и ксенофобичним елитама и централизму – заиста мисли да може да формално забрани грађанима Србије да суверено одлучују о кључним питањима сопствене државности?

Од појединих наших политичара, који су иначе активни колико и Рамзес Други у политици Арапске Републике Египат, чујемо да Србија треба да добије изборне јединице подобне будућим федералним јединицама.

Утицајне невладине организације препоручују да једнако буде подељен јавни сервис. Само недостаје да све то подржи више од пет одсто грађана. Коначно, ту је и Закон о финансирању АП Војводине. Старо поигравање оних који су писали Устав Србије и Статут АПВ с најважнијим циљем да олигархија која се налази на челу Демократске странке влада четрдесет година. Странка је пала, олигархија се распала. Као и у случају Црне Горе остају „државотворство” и страни „пријатељи”. Када ће у Берлину, Бриселу или Вашингтону одлучити да се више не оглушују о сталне захтеве из Новог Сада за „интернационализацијом”?

Да ли знате за интернационализацију после 1989. која се завршила афирмацијом државности земље која ју је дозволила? Да ли ће Вучић на крају своје каријере попут Јануковича бежати из своје земље да га не оптуже за ратни злочин о коме ће нека НАТО медијска испостава у Србији јавити петнаест минута пре него што буде извршен? Вођство СНС-а у Новом Саду за то време се такмичи у удвориштву. Један најављује да ће се сукобити са већином у странци ако не прихвате организовање митинга подршке вођи Вучићу… Други позива Вучићевог брата да се политички активира…

Када Бог пожели неког да казни, прво му одузме разум.

*Напредни клуб

Чланак ЧЕДОМИР АНТИЋ: Војвођанско питање се појављује прво на ИСКРА.