СПУТЊИК: Чија је московска патка?

Прошлонедељне антивладине демонстрације у Русији и Белорусији у западним су медијима добиле очекивани простор, дакле много већи него што реално заслужују јер нису демонстрирали милиони људи већ, укупно, тек неколико десетина хиљада.

У Москви се појавила и жута патка, која је из неког разлога установљена као „моћан протестни симбол“, а можда је и само знак распознавања…

Ко стоји иза протеста у Русији и Белорусији? Зашто рејтинг председника Русије Владимира Путина збуњује западне аналитичаре, и да ли је председник САД Доналд Трамп већ прекршио своје обећање да се Америка више неће мешати у унутрашња питања других држава, или пак нема снаге да то обећање спроведе у дело?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали Слободан Јанковић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду, и аналитичар Драгомир Анђелковић.

„Ако посматрамо ранија искуства на постсовјетском простору, јасно је да иза свих већих демонстрација, поготово ако су организоване у исто време у низу градова, стоји Запад. То не значи да не постоји аутентично незадовољство, али Запад га користи у свом геополитичком рату против Русије“, коментарише Драгомир Анђелковић, оцењујући да је у овом тренутку, поред покушаја унутрашње дестабилизације Русије, циљ протеста и даље ометање евентуалне нормализација односа САД и Русије, кроз притисак на Трампа да то и не покушава јер је, тобоже, реч о земљи у којој се крше демократија и људска права.

Алексеја Наваљног, вођу протеста у Русији, још пре више од десет година финансирала је америчка владино-невладина организација Национална задужбина за демократију (НЕД), пет година касније у његову је одбрану јавно стала Хилари Клинтон, тадашња америчка државна секретарка, прошле године је први канал руске државне телевизије објавио документа која, како су навели, показују да су Наваљног између 2006. и 2008. заврбовали ЦИА и МИ6, америчка и британска обавештајна служба…

„Није никаква тајна да Запад већ годинама покушава да изнутра подрије Русију, која постаје све јача и вратила се на велику светску сцену“, каже Слободан Јанковић, и подсећа да је Наваљни крајем 2011. и почетком 2012. предводио протесте, а да су „западни медији тада најављивали да ће, малтене, милиони људи устати и оборити Путина с власти“. „То се, наравно, није догодило“.

Упркос великим надама које Запад полаже у Алексеја Наваљног као „највећег Путиновог противника“, Руси о њему имају сасвим другачије мишљење. Недавно истраживање „Левада центра“, који на Западу важи за релевантан, показало је да мање од пола процента руских бирача каже да би сигурно гласало за њега, уз још око 4 одсто који би то можда учинили.

С друге стране, Путинова подршка збуњује западне аналитичаре. Најновије „Галупово“ истраживање поново је показало да актуелног председника у Русији подржава више од 80 одсто грађана — подршка је на том нивоу већ пету годину — и то упркос релативном песимизму Руса у вези с економским перспективама и незадовољству корупцијом које је детектовало ово истраживање.

„Западњаци, изгледа, не схватају руски менталитет“, објашњава Анђелковић. „Када је Русија под притиском, када је нападнута, Руси почињу много више да вреднују своје лидере… Руси су свесни свих недостатака данашње Русије, али им је пре свега битна одбрана националних интереса. После уједињења Крима с Русијом драстично је скочила Путинова популарност, и до данашњег дана она остаје висока, и то пропорционално притисцима Запада. И да је Русија доживела економски колапс какав је доживела у време Бориса Јељцина, Путин би остао релативно популаран, а тим пре је популаран што је московска администрација пронашла начин да заустави пад економије и консолидује стање“.

Западна подршка, ако не и непосредна организација, прошлонедељних демонстрација у Русији и Белорусији, отворила је и питање да ли је Доналд Трамп већ прекршио обећање да ће Америка престати да се меша у унутрашња питања других држава, коме иначе дугује добар део своје популарности у остатку света. Или пак иза ових протеста у Русији и Белорусији стоје структуре заостале из претходних администрација, које делују мимо воље актуелног председника?

„Трамп није прекршио своје обећање. Он, једноставно, тренутно нема снаге да га спроведе, то јест, да промени америчку спољну политику. Показује се да су отпори превелики, и очигледно је да он још не може да наметне неке озбиљније промене“, мишљење је Слободана Јанковића, који претпоставља да ће први део Трамповог мандата протећи у покушајима да донесе промене на унутрашњем плану, а „тек онда ће уследити озбиљније промене у америчкој спољној политици“.

Нацрт новог америчког буџета предвиђа кресање буџета Стејт департмента од 28 одсто. У оквиру тога, значајно ће бити умањена и средства за Ју-Ес-Ејда, преко кога је ишао добар део финансирања Фондације за отворено друштво Џорџа Сороша и сличних организација умешаних у обојене револуције по свету и слична догађања народа режирана зарад интереса власника досадашњег светског поретка.

„Свакако ће ти кругови, који широм света спроводе интересе неолибералне елите, имати мање новца и мање могућности за деловање. Мислим да на тај начин и Трамп води рат против њих. Не може фронтално да им се супротстави, али може овако, кроз буџетска ограничења, на пример. У извесном смислу, Трамп и његова администрација воде својеврсни герилски рат против својих непријатеља, и треба имати у виду да тај сорошевски комплекс може много мање да постигне без потпуне синергије са државом каква је постојала до сада“, оцењује Драгомир Анђелковић.

Управо због тога, Слободан Јанковић очекује слабљење притиска какав је био уобичајен у протеклих четврт века, и закључује са дозом оптимизма: „Кад притисак слаби, повећава се простор за пружање отпора, и даљи развој догађаја много више почиње да зависи чак и од мањих актера, као што се сад види у случају Македоније“.

Тагови: Белорусија, Москва, Русија, САД