Ранко Гојковић: Запад је искористио Солжењицина (3)

ИСКРА на Фејсбуку

Руски писац Александар Солжењицин (Фото: Владимир Матвиевский/ТАСС)

Морам признати да ми није јасно због чега је и у епохи Владимира Путина било неопходно промовисати слику о Солжењицину као великану руске историје и руске књижевности

Први део интервјуа можете прочитати овде.

Други део интервјуа можете прочитати овде.

У чему је симболика Побједе остварене 9. маја?
– Када помињете 9. мај, има симболике у томе да су два војника, представника православног руског и грузинског народа, поставили победничку заставу на згради окултистичког Трећег рајха баш на православни Васкрс, празник победе живота над смрћу. Има симболике и у томе што је капитулација потписана на Светог Георгија Победоносца (због Васкрса се три дана померају сви празници, па се 1945. године Свети Георгије прослављао 9. маја), небеског покровитеља „Маршала Победе“ Георгија Жукова пред којим је потписана капитулација Трећег рајха.

Срамни Беловешки споразум не би био могућ да се синови нису одрекли великих очева који су извојевали Велику победу. Да није тако демонизован вођа Велике победе Јосиф Висарионович Стаљин, зар би била могућа прича о рехабилитацији издајника Власова и Бандере? Да није демонизован победник над наци-фашизмом, зар би исти могао данас да дивља у Кијеву?

Велика победа над нацизмом била је могућа само уз помоћ владара који у одсудним моментима руске и светске историје није ратовао против промисли Господње. Уочи обележавања те Велике победе, најкраћи резиме који се може извући из свега написаног је – Велика победа имала је и великог вођу.

Да се задржимо на раскринкавању митова. Можете ли се осврнути на чињеницу да још увијек у српским земљама није одјекнула истина о „пројекту Солжењицин“ и његовој улози у разарању СССР-а, без обзира на то што што сте се Ви у низу текстова бавили том темом? У Русији је 2004. године објављена књига чувеног руског историчара Александра Владимировича Островског Солжењицин. Збогом митуа такође су се и многи други руски историчари – поменимо још и Андреја Иљича Фурсова и његов текст „Солжењицин и власт: живот у лажи“ – детаљно бавили овом темом. Они јасно предочавају да је у одређеном тренутку дошло до поклапања тактичких интереса дијела совјетске елите и стратешких интереса дијела западне елите. Зашто је у процесу дестаљинизације и даље либерализације друшта био потребан „пројекат Солжељицин“?
– Нажалост, моћ пропаганде је некада толико јака да и многи православни људи веома тешко разбијају поједине пропагандне клишее. Моћ медија је крајем ХХ века достигла невиђене размере, а Вашим читаоцима не треба објашњавати ко контролише већину светских медија. У периоду када је Запад планирао разбијање Совјетског Савеза Александар Солжењицин просто је био обоготворен. Када се сложе све коцкице, више је него очигледно да се ради управо о „пројекту Солжењицин“, како сте навели у питању, пројекту америчке обавештајне службе, само што тада Нобелова награда, у очима и наше и руске интелигенције, још није била толико деградирана.

Тој пропаганди и имиџу мудраца који је створен, нису одолели ни многи православни верујући људи. Морам признати да сам као млад студент монархистичких схватања, који је са мајчиним млеком усисао одвратност према комунизму, крајем осамдесетих, почетком деведесетих година, када се код нас појавио Архипелаг Гулаг, био одушевљен појавом руског писца који раскринкава „комунистичку олош“ и „тиранина Стаљина“, да сам тада гутао Солжењицинове књиге…

Међутим, како рече генијални Његош, покољења свима доделе оно што заслужују, тако да данас, у шестој деценији живота, много ми је ближи „тиранин Стаљин“ од „демократе Солжењицина“. Ви сте већ поменули неке изворе где се може у једном потпуно новом светлу сагледати лик Солжењицина, има их још много, врло озбиљних и утемељених.

Тачно је да је код нас лик Солжењицина још увек светао у очима, рекло би се и многих православних публициста и лично сам имао једну краћу полемику по питању Солжењицина, не могавши да пређем преко неозбиљног поређења Солжењицина са једним Достојевским. Покушаћу овде нешто подробније приказати стваралаштво Солжењицина, не улазећи у приватни живот у коме такође има детаља недостојних живота истинског православног хришћанина.

Солжењицин није свој хероизам пројавио на фронту, напротив, убројао се у дезертере. Свој хероизам није пројавио ни борећи се против окултисте Никите Хрушчова, који је руски Крим предао у састав Украјине, који је прогонио РПЦ са истом сатанском мржњом као и Лењин и Троцки на почетку револуције, обећавајући да ће јавно на телевизији показати последњег попа у СССР-у! Него му је писао улизивачка писма како је он „добро схватио његову (Хрушчовљеву!) очинску бригу за развој совјетске књижевности и уметности и да ће се потрудити да постане достојан високог звања совјетског писца!“

Његов роман Један дан у животу Ивана Денисовича био је као поручен за прљаву кампању окултисте Хрушчова против Стаљина. Чак ни после одласка на Запад, „верник“ Солжењицин нема речи критике према отвореном богоборцу и прогонитељу Цркве Хрушчову, само према Стаљину. Једноставан је одговор на питање зашто је било тако – зато што западне газде нису дозвољавале пљување по Хрушчову, него само по Стаљину, јер је Стаљин осујетио њихов план о уништењу руске државности. Није никакво чудо да је Владимир Војновић записао „да нико тако бесрамно није лагао и улагивао се Хрушчову као Солжењицин“.

Велики руски књижевник Михаил Булгаков критиковао је за Стаљинова живота власт у својој земљи, Стаљин је ценио његов рад и није се са њим обрачунавао, него му је писао да, уколико жели, може да оде из земље и живи у иностранству. Булгаков је то одбио схватајући да руски писац без руске земље тешко може остати руски писац. Солжењицин ради супротно, док је био у земљи улагивао се Хрушчову, а кад је отишао у иностранство, са високих трибина највећег геополитичког непријатеља своје државе не само да је критиковао власт у својој земљи, него је практично позивао на рат против ње!

У његовим делима толико је недопустивих неистина о историјском периоду о коме је писао, да је то заиста застрашујуће. Он је на неким местима наводио умоболну цифру од 110 милиона убијених људи у Совјетском Савезу!? Када су озбиљна истраживања показала да је преувеличао тај број не десет пута (што је огромно преувеличавање), него више од сто педесет пута (што је потпуно запањујуће), лицемерно се бранио да он није истраживач него књижевник (sic!). Такве застрашујуће цифре биле су потребне Западу да би могао почети са ревизијом историје и бесрамно изједначавати победника над нацизмом са вођом нациста; без измишљених Солжењицинових цифри ОЕБС не би могао 2. април прогласити за „Дан жртава нацизма и стаљинизма“.

Да овде не буде забуне, ова критика Солжењицина нипошто не значи немаран однос према невино пострадалим људима у периоду репресија у СССР-у. Нити значи негирање репресија и невиних жртава. Међутим, о томе могу да причају људи чистих руку и чисте савести, а не политички спекуланти који са високих трибина геополитичког непријатеља своје државе и свог народа избацују сулуде цифре и изврћу чињенице. Недопустиво је и крајње неморално спекулисати са невиним жртвама, притом правећи мученички ореол око истинских крвника и издајника какви су били власовци и бандеровци. Величање издајника и сарадника нациста Власова и Бандере представља мрљу недопустиву за било ког патриоту, а камоли за великог руског писца.

Чији је онда духовни насљедник Солжењицин? Чији дух провејава кроз „његова“ дјела?
– То није наслеђе Пушкина, Гогоља или Достојевског. Николај Васиљевич Гогољ својим величанственим делом указује да нема ништа страшније и срамотније од издаје вере и отаџбине! Док најпознатије дело Александра Солжењицина, Архипелаг Гулаг, у суштини представља симбиозу Гебелсове и америчке русофобне пропаганде која је изврсно искоришћена за рат против руске државности. Било је то истински моћно оружје САД у Хладном рату против отаџбине Солжењицина.

У трећем тому Архипелаг Гулага, који представља срж русофобије и антипатриотизма, Солжењицин овако пројектује шта би било да су победили Немци: „Уместо портрета са брковима, висио би портрет са брчићима“, на тај начин алудирајући да би било све исто, осим што би на зиду уместо слике Стаљина висила слика Хитлера! Овог резона Солжењицина сетио сам се када сам чуо за скандалозно објашњење на РТС-у приликом онлајн наставе на часу историје како су јањичари могли да напредују на друштвеној лествици у Отоманској империји.

Истински велики руски писац никада не би могао стављати овакав знак једнакости између свог и окупаторског владара – недопустиво је поредити Солжењицина са Достојевским. Могуће је друго поређење – могуће је поредити Солжењицина са појединим персонажима Достојевског, на пример са Смердјаковим. Управо Смердјаков на једном месту у роману Браћа Карамазови расуђује слично Солжењицину. У тренуцима велике опасности за отаџбину, слуга Смердјаков каже: „Ја мрзим сву Русију… ја не само да не желим бити војни хусар, него напротив, желим уништење свих војника…“. На питање: „А шта када дође непријатељ, ко ће нас штитити?”, Смердјаков одговара: „Дванаесте године био је велики поход императора француског, Наполеона Првог, на Русију и било би добро да су нас тада покорили сами Французи: паметна нација би покорила веома глупу и присајединила би је себи. Тада би био потпуно другачији поредак“.

Дакле, Смердјаков је представљао први књижевни лик велике руске књижевности, који је проповедао право на бешчашће. Јасно је да Смердјаков због свог атеизма не може да схвати смисао руске историје и да Достојевски осликава погубан дух „смердјаковштине“ тако карактеристичан не само за савремене руске либерале него и за наше „другосрбијанце“. Такође је јасно и да онај коме је свеједно да ли на зиду виси Стаљинов или Хитлеров портрет није прожет духом Достојевског него духом његовог „јунака“ Смердјакова.

Солжењицин поред критике Стаљина упућује и критику цару Николају…
– Као што смо већ рекли, Солжењицину није падало на памет да критикује Хрушчова, али је поред Стаљина честа мета његове критике било и руско самодржавље, па тако ни цара Николаја II, најлепшег изданка руског монархизма, Солжењицин није поштедео критика. Тиме је показао и прилично непознавање и неразумевање тог периода руске историје. И не само тог периода руске историје – у његовом делу може се наћи мноштво примера непознавања и несхватања многих историјских процеса у Русији, а не само времена у коме је живео. То показују и симпатије према анархији старообредаца („Расколници – ето ко је одгонетнуо проклету суштину владара“ – одушевљено поручује Солжењицин у Гулагу), као и помало заглупљујуће величање либералног капитализма, заморне приче о тржишту, праву, закону. Данас ми видимо да је тај либерални капитализам, са свим тим правима и законима, довео западни свет до неслућеног разврата и неморала, да је човека претворио у робу.

Све ово истичем не да бих тек тако критиковао Солжењицина, него да бих указао да стваралаштво Солжењицина у свом већем делу није у складу са темељним постулатима руског православног осмишљавања уметности, пре свега словесности или књижевности. Само књижевност (и уметност уопште) која промовише истину може донети добре плодове. Истинска уметност не може настати без борбе са злом и величанствена руска књижевност је и настала у пространству те борбе добра и зла, вере и безверја, и она мора бити или на страни истине, на страни „онога који задржава“ – или на страни лажи и отпадништва, на страни Сатане. „Ко није са мном, тај је против мене“ (Матеја, 12,13). Треће није дато.

На крају, да кажемо и нешто похвално о Солжењицину. Мора се одати признање за његово књижевно-историјско истраживање о руско-јеврејским односима у Руској монархији и СССР-у преточено у двотомну књигу Два века заједно (обухватио је период од 1795-1995. године). За разлику од периода његовог живота у САД, где је његово перо написало мноштво недопустивих неистина (као да га је дезертерство терало да више воли окупаторску власт од власти у својој држави), у овом делу видимо нетендециозног Солжењицина који у изузетно осетљивом питању не нагиње ни према руској, ни према јеврејској позицији.

За разлику од Архипелаг Гулага и Црвеног точка, који врве од фалсификата и огрешења о историјску стварност, у књизи Два века заједно Солжењицин правдољубиво указује на главну улогу Јевреја у рушењу руске државности почетком ХХ века, исто тако истичући и њихов прогон у одређеним периодима руске историје, као и њихов хероизам у два отаџбинска рата, као и велики допринос развоју науке у СССР-у. Генерално се може рећи да је после повратка у Русију дошло до одређеног просветљења Александра Исајевича Солжењицина, што показује и његова жестока критика злочиначког бомбардовања од стране НАТО пакта, на чему му ми Срби морамо бити благодарни.

На самом крају да кажем да је јасно да је у процесу дестаљинизације Никити Хрушчову био потребан „пројекат Солжењицин“, како га Ви назвасте, јер за разлику од свог претходника он иза себе није имао ни Велику победу против нацизма, ни фантастична достигнућа у науци, култури, уметности и економском развоју земље, ни књижевне величине попут Шолохова и Булгакова…, па је он своју величину покушавао стварати пљувањем свог претходника, прогоном Цркве и промоцијом књижевника који га је у том пљувању подржао. Јасно је да је и за САД, у њиховој борби против СССР као главног геополитичког непријатеља, „пројекат Солжењицин“ дошао као дар са неба.

Андреј Фурсов је у тексту који сте навели указао и на разлоге због којих је део владајуће номенклатуре и у време Брежњева (који се није слагао са Хрушчовљевим пљувањем по Стаљину) ћутке прешао преко штеточинског антидржавног деловања Солжењицина. Међутим, морам рећи да ми није јасно због чега је и у епохи Владимира Владимировича било неопходно промовисати слику о Солжењицину као великану руске историје и руске књижевности. Нормално је да се данашња руска власт супротставља покушајима рехабилитације издајника Власова и Бандере, међутим лицемерно је и апсурдно до те мере величати писца који је величао те издајнике…

Да ли ће „логика ситуације“ довести до тога да ће са лика и дјела Стаљина спасти намети лажних критика, а изаћи у први план стварна улога вође и реално критичко сагледавање његовог доприноса у борби против зла нацизма? И, с тим у вези, да ли је таласу ревизионизма историје, с тенденцијом обесмишљавања Побједе и културе памћења, могуће парирати без рехабилитиције улоге Стаљина у Другом свјетском рату?
– У принципу је руска историографија већ у парампарчад разбила све хрушчовљевске лажи које су тако здушно биле подржане од стране Запада и пете колоне у Русији. По видовитим речима самог Стаљина: „На мој гроб ће набацати хрпу смећа, али ће ветар историје то смеће немилосрдно одувати“. Друга је ствар што западни русофоби и руски либерали смердјаковског духа то не желе да признају.

Што се нас тиче, донекле се може разумети што се та истина тешко пробија у делу србског патриотског корпуса. Једноставно, за србског патриоту, монархисту, православца, победа над нацизмом повезана је и са доласком на власт србског крволока Јосипа Броза Тита и многи не могу да схвате да је за руског патриоту, монархисту, православца такав руски крволок био Лав Троцки, никако Јосиф Висарионович Стаљин.

Међутим, та истина се и код нас полако пробија, јер заиста је жалосно судити о улози великог вође у победи над нацизмом на основу историографије два богоборца – Јосипа Броза Тита и Никите Хрушчова. Сигурно је да би коначно ослобађање од Брозове историографије онемогућило обесмишљавање Победе и својеврсну „туђманизацију“ србског страдања коју последњих година промовишу и неке значајне институције и појединци у нашој држави.

 

*Напомена редакције: на молбу аутора придев „српски“ се у овом тексту користи у форми „србски“

 

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(КРАЈ)

 

Насловна фотографија: File photo/Library of Congress

 

Извор

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.