ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРОДАТИ КОЛЕКЦИОНАРИМА У ЕВРОПИ: Хоће ли Њемачка признати геноцид у Намибији?
Фото: РТРС
Стотину година након што су њемачке колонијалне снаге у Југозападној Африци убиле више 80.000 Намибијаца из племена Нама и Хереро, све гласнији захтјеви државном врху да коначно призна те злочине као геноцид, пише DW.
Представници шест њемачких невладиних организација и један намибијски политичар предали су петицију Канцеларији њемачког предсједника Јоахима Гаука, у којој траже да њемачка влада призна кривицу за геноцид почињен почетком 20. вијека у бившој њемачкој колонији Југозападној Африци, данашњој Намибији. Предсједник Њемачке није примио делегацију која је предала петицију, но предсједавајући њемачког парламента, Бундестага, Норберт Ламерт се начелно сложио да би се злочини од прије стотину година могли окарактеризисати као геноцид.
„Ми се морамо суочити са историјом и одговорношћу, баш као што се и Влада Турске суочава с одговорношћу за геноцид против Јермена“, појаснио је Ламерт у коментару који је написао за њемачке новине „Ди Цајт“.
Невладине организације опрезно реагују на такав Ламертов став, остајући при својим захтјевима у свјетлу онога што би могло изгледати као промјена у владиној политици.
„Од њемачке владе тражимо да призна колонијални рат против народа Нама и Хереро као геноцид“, изјавио је за ДW Кристиан Коп из Невладине организације Берлин Постколониал. „Такође тражимо извињење највиших званичника државе, од предсједника, канцеларије канцеларке и Бундестага, као и поврат свих посмртних остатака жртава тог чина“, додао је он.
Питање посмртних остатака посебно изазива емоције. Током рата од 1904. до 1908. године, њемачки еугенички научници, који су се бавили питањима усавршавања расе, тражили су од њемачких колонијалних снага да прикупе и пошаљу у Берлин лобање и друге дијелове тијела неколико хиљада од неких 80.000 побијених људи из племена Нама и Хереро. Неки људски остаци коришћени су у експериментима, док је већина продата колекционарима широм Европе.
Ида Хофман, чланица намибијског парламента, која је у Берлин допутовала како би уручила петицију, каже да тај чин представља важан моменат за нешто што прераста у међународни покрет, окупљајући њемачки невладин сектор и намибијске племенске активисте попут ње.
Петиција је предата баш уочи 100. годишњице окончања њемачке колонијалне владавине у Југозападној Африци – 9. јули 1915. године.
Хофман истиче да је незадовољна чињеницом да их предсједник Гаук није примио у својој резиденцији у Берлину, упркос чињеници да је био тамо када је петиција уручена, те да је о посјети и званично информиран још прије неколико седмица.
„То је увреда, не само против Намибијаца, већ и против бројних Нијемаца који су потписали петицију“, сматра Хофман.
Геноцид у Намибији, као и чињеница да је Њемачка имала колоније у Африци, увелико су заборављени у Њемачкој. Намибијци се, у сваком случају, ипак добро сјећају свега,а са обиљежавањем сјећања на жртве геноцида започели су још од 1932. године. Нјемачка влада се на то није нити обазирала, све до 2004. године, када је министар развоја Хајдемари Зеул боарвила у Намибији и извинила се за почињене злочине.
Фото: РТРС
„Желим да признам насиље које су њемачке колонијалне снаге извршиле над вашим прецима, посебно над припадницима племена Хереро и Нама“, изјавила је тада Зеул и додала: „Злочини и убиства почињена тада данас би била названа геноцидом, а генерал Лотар фон Трота сигурно би био осуђен због тих злодјела. Баш као што кажу и ријечи наших молитви, молим вас да нам опростите наше злочине и нашу кривицу“.
Сјећање на жртве, а не на починиоца
Невладине организације су огорчене оним што називају „званичном табу-темом“ о Нама и Хереро народима и улогом цара Вилхелма II у злочину, посебно на начин како се то тумачи у школским књигама. Такође критикују постојање споменика који славе њемачку колонијалну историју. Коп наводи примјер споменика седморици палих њемачких бораца, који се налази у Колумбиадам улици у Берлину.
„Годинама смо улагали жалбе због тог споменика и коначно су градске власти поставиле и спомен плочу у знак сјећања на намибијске жртве. Ипак, та омања камена плоча не одаје почаст намибијским жртвама на прави начин. Спомен плоча за 80.000 убијених Намибијаца постављена је испод великог споменика седморици њемачких војника, који су, у принципу, припадали трупама које су починиле геноцид“, каже Коп.
Ида Хофман и невладине организације посебно љути што је Гаук недавно оцијенио како су Турци починили геноцид над Јерменима 1915. године, али не и да су Нијемци починили геноцид у Намибији.
Наводе примјере исплате одштете Јеврејима и неким мањинским групама у Источној Еуропи због злочина које су починиле нацистичке трупе, као модел који би требао бити примијењен и у случају Намибије.
„Одштете морају бити плаћене. То није ништа чудно, једноставно мора бити тако урађено“, закључује Хоффманн.
